Hanna Gadomski

Mada se, pretpostavljam kao i svi, grozim snimka sopstvenog glasa, moje prvo radio-gostovanje u emisiji Putovanje do ugla je bilo stvarno novo i lepo iskustvo. Stoga nisam mogao poželeti nikog drugog za moj prvi live intervju, nego autorku i voditeljku Putovanja – Hannu Gadomski. Njeno profesionalno iskustvo je preveliko da bi bilo smešteno ovde (od kojeg su prevođenje sa nekoliko jezika, uredništvo, dramske radionice i pisanje samo jedan deo), ali o pitanju koje su to stvari uticale na njega i kako je ono izgrađeno, pritom dobijajući veliki broj vernih slušalaca, pročitajte u narednim redovima.

U biografiji vam piše da ste studirali filozofiju. Kako ste od filozofije došli do novinarstva, a kako do glume?

Mislim da se od filozofije do novinarstva dolazi lako i da ima dosta novinara koji su studirali filozofiju ili se na ovaj ili onaj način njome bavili, ali ja nikad nisam htela da budem novinar i to mi nikada nije bio plan. Meni se desilo da sam sa filozofije nekako uskočila u pozorište. A i to nije bilo tako što sam ja htela da upišem FDU, jer tada nije bilo drugih akademija. Nekako nisam mogla sebe da smestim ni u jednu od tih postojećih mogućnosti. Nije mi bilo dovoljno samo da budem glumica. Nisam htela ni da budem reditelj koji tamo nešto govori ljudima šta da rade na sceni, a sam nije na sceni. Nisam htela ni da budem dramaturg, samo da pišem, a posle neko drugi nešto da radi sa tim. I sticajem okolnosti sam počela da radim sa decom dramske radionice kod Saše Volića, koji je dramski pedagog, i totalno sam se zaljubila u taj posao zato što mi je to omogućavalo da se igram potpuno ravnopravno sa decom, a opet mi je bilo i prirodno zato što sam ja najstarija sestra u porodici i imam mnogo mlađih sestara. I nekako sam navikla da su stalno neka mlađa deca oko mene i da se mi stalno igramo. Tako da sam se ja sa devetnaest godina i dalje igrala lutkicama sa svojim sestrama i izgleda da nisam prestala da se igram. Čak ni lutkicama. Na sve načine volim da se igram.

Da li onda gledate i crtaće i čitate dečje knjige?

Volim i da gledam crtaće i da uživam u igračkama. Dan-danas mi se desi da ponekad sebi kupim igračku i volim da kupujem sebi knjige za decu, pogotovu slikovnice koje su na neke neobične načine opremljene. To mi je strašno inspirativno jer volim da pričam priče i uvek sam volela i da slušam. A knjige su jedan oblik pričanja priča, ali ne samo kao tekst, nego sve zajedno sa ilustracijama i onda sve te slikovnice i knjige za decu pokazuju na koji način može da se razmišlja, na koji način sve priča može da se ispriča.

Da li je Mali princ knjiga za decu?

Ja lično uopšte ne pravim razliku da li je predstava ili knjiga za decu ili za odrasle. Ili me kupi ili me ne kupi. Zbog stvari koje pravim, naravno, nekad moram da budem svesna kojoj se publici obraćam, ali, u suštini, kad i izaberem da radim za odrasle, ja strašno volim da to ima neke razigranosti i fantazije. Prosto, nisam sklona realizmu i verujem da kroz fantaziju imamo mnogo više mogućnosti da prenesemo razne poruke i priče. Uostalom, verovatno me zbog neprivlačnosti realizma ni samo novinarstvo nije naročito privlačilo.

Konkretno za Malog princa, verovatno jeste, čim se predstavlja kao knjiga za decu. Doduše, kad sam bila mala, ništa tu nisam razumela. Mada, skoro mi se desila zanimljiva stvar – da sam knjigu, koju sam pročitala kao klinka, iznenadno, mnogo kasnije, razumela. Nisam ni morala opet da uzimam knjigu, samo sam se setila i shvatila. Tako da mislim da u svakom slučaju ima smisla da deca čitaju takve knjige.

Služite se engleskim, poljskim, italijanskim i francuskim jezikom i bavili ste se prevođenjem. Odakle želja i uostalom upornost za toliko jezika?

Inspiraciju za učenje jezika sam nalazila na razne načine. Kada sam bila mala, moja mama je imala običaj da, kada priča sa drugaricom ili nekim, a ne želi da se to razume, govori na engleskom, što bi mene svaki put strašno uvredilo. Ali nije mogla to još dugo da radi, s obzirom na to da sam naučila engleski još u obdaništu i jedanput je zaprepastila kad sam joj tako jednom rekla:„Ali mama, ja te sve razumem!”. Francuski jezik učila sam u školi od petog razreda, a italijanski sam učila kako na fakultetu tako i u samoj Italiji, gde sam imala sreću da provedem pola godine. Švedski me je zainteresovao preko Bergmanovih filmova, pa sam odmah našla kurs u Beogradu koji sam pohađala sve dok me sam kraj trudnoće nije sprečio. Poljski jezik sam sama učila kad sam išla u Poljsku. Nikada se nisam opterećivala time da budem perfektan govornik, nego da mogu pre svega da pročitam. I da mi se ne bi opet desilo da neko priča na nekom jeziku, a da ja ne razumem!

Poljski jezik je dosta težak i mislim da je u listama najtežih jezika negde uvek pri vrhu jer ima dosta tih umekšanih glasova koji su često zajedno, a ja to volim da ilustrujem jednom njihovom čuvenom jezikolomkom koja se ovako piše – W Szczebrzeszynie chrząszcz brzmi w trzcinie, a znači „U Ščevžešinju neka buba zuji u grmlju”.

A da li je neki od njih posebno težak da se prevodi i/ili nauči?

Ne smatram da je neki od njih posebno težak za prevođenje. Naravno, ako prevodiš književno zahtevan tekst, to, naravno, traži i odlično poznavanje jezika; ali, ako je tekst jednostavniji, mnogo je bitnije kako da određene celine, fraze i misli prevedeš na svoj jezik tako da budu u duhu jezika. Tako da je to više zanatska stvar.

Koja je najvažnija osobina za novinarski posao ili, još specifičnije, intervjuera?

Novinara ima raznih, pa mislim da su različite osobine potrebne za različite vrste novinarstva. Ali, kad se rade intervjui, i tu postoje različite oblasti. Meni su najbitniji ljudi i mislim da to jeste najvažnije. I da to nije pitanje novinarske etike nego da bi to trebalo biti tako uvek i svugde, da su ljudi na prvom mestu.

Jednom ste svoj posao na radiju opisali kao „žongliranje kristalnim čašama dok hodam po žici iznad minskog polja”. Da li se posle više godina iskustva barem smanjio broj čaša?

Nije se smanjio broj čaša nego sam ja postala bolji žongler… Neke tehničke stvari jesu lakše, ali što se tiče same pripremljenosti, nikad nisam pripremljena do kraja. Ali to jeste deo čari. Nikada nisam pretendovala da budem onaj neki besprekoran voditelj, spiker, nego mi se desi i da zamuckujem, da mi pobegne glas, da ispadnem glupa… Sve je to ok. Ja sam po prirodi introvertna i uopšte nisam sklona da zapitkujem, ali sam, otkad radim ovu emisiju, nekako naučila kako da postavljam pitanja, a da ona ne budu ni na koji način indiskretna i nametljiva.

Već duže vreme radite kao novinar i imali ste prilike da intervjuišete mnoge ličnosti. Da li neke intervjue pamtite i, ako je tako, zašto?

U pitanju je par stotina ljudi za ovih pet godina i pamtim dosta njih. Teško mi je da neki izdvojim jer su mi dragi svi, jer ja se uvek zaljubim u svoje goste i sagovornike. Toliko iskreno uživam slušajući kako neka osoba priča o nečemu što voli da radi, jer tu ima toliko radosti i pozitivne energije. Volim sve te razgovore i sve te ljude. Jedan od neobičnijih intervjua koje sam imala je sa basistom The Stooges-a, Majklom Votom, na koji sam došla totalno nepripremljena jer su me poslali tamo u poslednjem trenutku. Srećom, pre mene je pravio razgovor jedan dečko koji je očigledno bio dobro pripremljen, tako da sam se ja naslonila na šank i prisluškivala o čemu oni pričaju. Naravno, shvatila sam da nema šanse da postavim ikakvo iole smisleno pitanje o muzici koju ne poznajem i ne slušam. Međutim, uredno se prijavim da snimim mali razgovor sa njim i odem u sobicu (gde je bio i Koja, od kojeg se jedva odvojio jer ga obožava), kažem da se moja emisija zove Snovreme i tražim mu da mi ispriča neko svoje putovanje kroz muziku. Imala sam tu sreću da je Majk vrlo iskusan čovek i radijski čovek, koji je tačno ukapirao šta treba. On je meni za deset minuta ispričao svoju životnu priču, tako jednostavno, toplo, dirljivo, da sam ja na kraju bila na ivici suza. Potpuno me je čovek rastavio. Toliko je divan, neposredan i toliko se raduje ljudima i misli da uvek može od njih da nauči, da me je time kupio za sva vremena.

šta volim

Ovu pesmu na radiju

vruću kafu ujutru

dozvoljeni odmor

posle završenog posla

 

i poneke neverovatne

koincidencije

zbog kojih pomislim

možda ipak postoji smisao

pesma iz Hannine knjige poezije, Olovka

Kao neko ko je za pet godina došao u kontakt sa velikim brojem umetnika i izvođača, koje je vaše mišljenje o tome da li dobar umetnik mora nužno ili prvo biti i dobra osoba?

Mogu da odgovorim vrlo apstraktno, jer znamo iz istorije umetnosti i istorije uopšte da je bilo ljudi koji su fantastične stvari postigli, a uopšte nisu bili sjajne osobe. Ja nemam to iskustvo jer sam ja imala tu privilegiju da biram sagovornike, a birala bih ih zato što bi me svojim radom i strašću oduševili. A nisam se razočarala nikada u njih zato što nemam od njih nikakva posebna očekivanja, već samo želim da podelimo neku strast, uživanje i radost. I to mi je uvek bilo dovoljno, jer su svi ti ljudi uvek hteli nesebično to da podele.

Koliku odgovornost osećate za ono što izgovarate u emisiji?

Vodim računa o svemu što bi moglo da ugrozi gosta ili sagovornika. Čak i kad bi objektivno to bila jedna zanimljiva i provokativna priča, ako bi ikako dovelo u neprijatnu situaciju sagovornika, ne želim da idem tamo. To mi je prioritet, da se svi ljudi koji dolaze u tu emisiju (Putovanje do ugla) i sa kojima radim, osećaju sigurno, udobno i opušteno.

Poslednje pitanje, koje postavljamo svim sagovornicima – da li možete čitaocima KUŠ!-a da preporučite knjigu, film, predstavu, muzičku numeru i umetnika ili umetničko delo kojem bi trebalo da posvete pažnju?

Postoji veliki broj likovnih umetnika koje bih preporučila, ali izdvojiću fantastičnog slikara Nikolu Pršendića i beskrajno talentovanu ilustratorku Manju Lekić. Takođe, od Hodorovskog strip Inkal, sa Mebijusovim ilustracijama. Kad smo kod filmova, to je japanski reditelj Mijazaki, uvek, do besvesti. Haulov pokretni dvorac gledala sam u Sava Centru i sećam se da sam sve vreme bila na ivici da se rasplačem, ali od sreće! Toliko sam bila oduševljena njime. Teatar Le Studio mogu uvek da preporučim jer se oni uvek trude da predstave budu sveže i vrlo sam emotivno vezana za njih. A od konkretnih predstava, sveža u sećanju mi je ostala Šeherezada od Slobodana Beštića, kao čaroban primer storytelling-a, jer je ona napravljena vrlo skromnim sredstvima, a akcenat je isključivo na priči. Skrenula bih pažnju i na mladu pesnikinju Enesu Mahmić. Preporučujem knjige Tajni život drveća Pitera Volebena, u kojoj nam autor otkriva kako drveće oseća, pravi prijateljstva, ima svoj jezik i socijalnu organizaciju, i naravno Majstor i Margarita, uvek. Od muzike preporučujem Nika Drejka koji pravi sjajnu i teško opisivu muziku.

intervju vodio: Uroš Vučenović

 

 

Leave a Reply

Your email address will not be published.