Hana Selimović, foto: Miloš Lužanin

Hanu Selimović ste imali prilike da gledate u predstavama  Ivanov, Carstvo mraka, Kod večite slavine (Narodno pozorište), Otac na službenom putu (Atelje 212), Višnjik (JDP), Palilulski roman (BDP) i filmovima Neposlušni, Ime: Dobrica, prezime: nepoznato, Beli beli svet… Zajedno sa svojim kolegama učestvovala je u obnavljanju bioskopa Zvezda. O svojim studentskim i profesionalnim glumačkim iskustvima, prednostima i manama slobodnih umetnika, pozorišnoj sceni u zemlji i regionu Hana govori za januarski KUŠ!

Za početak o Vašim počecima – možete li nam reći koje ste tekstove spremali za prijemni na akademiji? Takođe, da li ste bili hrabri i išli na sve ili ništa, ili ste pak bili oprezni i spremali prijemni na još nekom fakultetu, za ne daj bože?

Prijemni sam polagala tri puta. Dva puta na Fakultetu dramskih umetnosti i jednom na Akademiji umetnosti. Jednom posle treće godine gimnazije pa dva puta po završetku gimnazije. Ne znam je li to bilo hrabro ili glupo, ali nisam nikada imala ideju ni o kakvoj alternativi. U tom smislu za mene je taj prijemni, ili bolje rečeno, za mene su ti prijemni ispiti bili sve ili ništa. Kasnije sam shvatila kakva se zapravo pompa diže oko tog prijemnog ispita za glumu, koje legende, zastrašivanja, koja važnost i napumpavanje atmosfere ozbiljnosti, kao i neka nepisana pravila koja nisam razumela tada, a ni sad. Mislim da to može mnogo jednostavnije, normalnije, i ljudskije na kraju krajeva. Nije u pitanju operacija na otvorenom srcu, već samo procena nečijih početnih potencijala. Trebalo bi da postoje par osnovnih kriterijuma, a to su talenat, radoznalost i volja za radom na sebi. Nažalost, postoji još mnogo drugih elemenata koji utiču na to da li će ljudi biti ili neće biti primljeni. Ali to je već velika digresija koja ima veze sa načinom školovanja glumaca, a u tu temu ne bih da zagazim jer je veoma opširna i komplikovana. U svakom slučaju tekstovi su bili, Budenbrokovi Tomasa Mana, Ana Kristi Judžina O’Nila, komedija se ne sećam – bile su dosadne i hiljadu puta prežvakane, jer mogućnost izbora stranog teksta ne postoji, od poezije mislim oba puta Šimborska… Eto. To je moja ne baš romantična priča o prijemnom ispitu za glumu.

Jednom ste rekli: „Imam želju da se upuštam u projekte koji me se tiču“. Da li smatrate da ste gubljenjem statusa slobodnog umetnika donekle sebi vezali ruke u traženju takvih projekata, ili je ipak moguće izbalansirati umetničke ambicije sa obavezama koje bi donelo vezivanje za jednu pozorišnu? Ili prosto – koje su prednosti, a koje su mane prvo slobodnih umetnika, a potom stalnih članova ansambla?

 Ja sam postala član Narodnog pozorišta. Prednosti toga su zaista velike, i za sada ne osećam da to na bilo koji način ugrožava moj umetnički integritet. Tome verovatno mogu u velikoj meri da zahvalim krajnje inspirativnom ansamblu i direktoru drame Željku Hubaču, čoveku koji je svojom vizijom i upornošću Narodno pozorište učinio relevantnim i ponovo važnim za ovaj grad, u jednom vremenu suše, istih ljudi na istim pozicijama, koji godinama unazad institucije uglavnom samo urušavaju, praveći od njih svoja privatna sastajališta, i poligone svojih ličnih ukusa, umesto onoga što bi pozorišta morala da budu. S druge strane o idealnoj poziciji slobodnog umetnika bih mogla da govorim tek onda kada bih doživela mogućnost da kao slobodan umetnik i radim. Nažalost situacija u pozorištima je takva da je jako teško angažovati honorarce. Ako ih pak i uspete dobiti za podelu, novac koji ode na plaćanje tog honorarca će biti ukinut na nekom drugom mestu unutar autorske ekipe, ili budžeta za produkciju projekta, tako da se stalno vaga na mestima gde vaga ne bi smela da postoji. Prosto – radi se ono što je najbolje za predstavu, a ne ono što je manje zlo. Ali i to je jako široka tema, koja se tiče pitanja da li je ansambl kao institucija unutar pozorišnog sistema uopšte dobar način funkcionisanja, ili bismo pak svi trebali otići na ugovore, ili bi bilo idealno da postoji neka vrsta ansambla na nivou grada, pa da glumac ima mogućnost da se „šeta” po svim pozorišnom kućama. Svaka od opcija ima prednosti i mane, ali promene su neophodne u tolikoj meri da mislim da ta tema neće baš uskoro doći na dnevni red.

Ako se ne varam od prošle godine više ne radite kao asistent u nastavi pri Akademiji umetnosti. Da li Vam nedostaje rad sa studentima i da li gajite želju da se jednom vratite toj profesiji ili ipak želite da ubuduće osvajate neke druge?

Ne nedostaje mi. Taj posao mi je uzeo mnogo snage i vremena, i dao mi tačno ono što mi je trebalo za sad. Mislim da postoji bolje vreme od ovoga za bavljenje pedagogijom, a naročito mislim da moraju postojati bolji uslovi. Kada se to sve poklopi sigurna sam da ću taj posao raditi opet.

Ostati ili otići, pitanje je sad? Vi ste i pored podstreka Vašeg profesora Dugalića da odete („Beži Hana odavde, gde te noge nose”), ostali u Srbiji. Naravno da profesori ne mogu donositi odluku za studente da li da idu negde gde misle da je lakše, ili da ostanu ovde i „bore se za razlog da ostanu“, ali kako ste regovali ako/kada Vam student saopšti da posle studija ide za inostranstvo? Na kraju krajeva, da li je uopšte etički i davati bilo kakav savet za ili protiv?

Saveti su potpuno u redu i dobrodošli. A odluke su stvar intime i odrastanja. Jedini razlog što ne odlazim je to koliko sam profesionalno vezana jezikom za ovaj prostor. Da nije tako, odavno ne bih bila više ovde. Što ne znači da je moja odluka o ostajanju konačna. Jer možda će mi goli život u jednom trenutku postati važniji od profesije.

Hana Selimović, foto: Branko Satrčević

S obzirom da Srbija izbaci minimum 60 školovanih glumica i glumaca godišnje (600 po deceniji!), što naše tržište realno ne može da podrži, da li Vi smatrate da bi, s obzirom na trenutnu situaciju u državi i regionu možda ipak bilo pametnije da se smanji broj fakulteta dramskih umetnosti, ili možda da primaju klase svake druge godine, ili da se nađe neko treće rešenje…bar do nekih srećnijih dana?

Da je kada sam ja upisivala studije FDU bila jedina opcija za studije glume, ja ne bih nikada postala glumica. Pored toga što umetničkih fakulteta ima mnogo, mnogo upitniji su uslovi studiranja, kriterijumi izbora studenata, način školovanja, itd. Da je kvalitet jedino merilo, ja bih vam lako odgovorila na ovo pitanje. Ima pravo da studira ko odluči da želi. Radiće onaj ko treba. Niti je to tako, niti je i to jednostavna tema. Slažem se da hiperprodukcija glumaca nije dobra opcija u ovoj situaciji, ali ona nije jedini problem.

Šta Vas motiviše u radu i šta smatrate svrhom poziva koji ste izabrali? Kako ulogama koje tumačite idete ka tom cilju? Pošto ste igrali dosta „teških” uloga izazov razumevanja i prikazivanja kompleksnih likova mora biti deo toga, ali šta leži iza hrabrosti da se sve dublje investirate u uloge koje tumačite?

Ne postoji sasvim racionalan odovor na ovo pitanje. Ja bih mogla da se potrudim i artikulišem neke od razloga zbog kojih se bavim ovim poslom, ali zapravo, najdublji razlozi su vrlo iracionalni i tiču se nekog unutrašnjeg gonjenja na taj poziv, koje je neobjašnjivo. Zbog toga ujedno i nisam imala drugu opciju pri upisu. Ja sam duboko osećala da ovo je, i mora biti moj poziv. To je vrlo slično osećanju koje imate kad upoznate čoveka sa kojim želite da imati decu. To nisu osećanja koja su lako objašnjiva. A posledice koje tumačim kao svrhu su svakako tumačenje tekstova koje smatram nekom vrstom duhovne azbuke, rad sa neprocenjivim, fascinantim i inspirativnim ljudima, produbljivanje i spoznavanje svojih mentalnih i emotivnih prostora, i na kraju, pružanje, onima zbog kojih smo tu. Svaki gledalac koji na neki način bude okrznut onim što činimo na sceni, je nemerljiv uspeh.

Pitanje koje volim da postavljam, a dobijam stvarno različite odgovore jeste: Da li smatrate da ukoliko neka osoba želi biti dobar umetnik/umetnica iliti dobra glumica/glumac mora nužno biti i dobra osoba? (Naravno uzimajući u obzir koliko je teško definisati šta su dobri umetnici, a kamoli šta čini čoveka dobrim)

Ne smatram. Mislim da postoje vrsni umetnici koji su bili veoma loši ljudi, nažalost, to nisu nužno vezane stvari. Ja nemam običaj da im zbog toga ipak oduzmem titulu vrsnih umetnika. Jednako me to nervira kao i kad za lošeg glumca kažu: ali, on je jako dobar covek. Mislim pobogu, šta me posle užasne predstave briga da li je neko prijatan za posedeti sa njim. To je lepo, ali to nije tema. Iako verujem da, kada su oba kapaciteta čoveka, i umetnički i ljudski u svom najboljem potencijalu, tada i čovek i njegova umetnost postaju kao jedno telo, i time se izdižu iznad dobrog, ili čak odličnog i fascinantnog i dostižu izvanredno. Tome je pretpostavljam najteže dosegnuti, ali i težnja nešto znači.

Imajući u vidu Vaše izjave vezane za negativne elitističke manire beogradskih pozorišta, kao i Vaš aktivistički rad pri Bioskopu Zvezda, imate li neku ideju kako bi se moglo doprineti pozorišnim scenama van njenih centara tj. van Beograda i Novog Sada?

Za početak, sramotno je da grad kao što je Beograd nema niti jednu pravu alternativnu scenu. Mi smo se sveli na institucije ili šupe. To je nedopustivo, Beogradu je neophodna institucija poput, recimo, zagrebačkog ITD-a. To bi, za početak, bio dobar korak ka nijansiranju repertoara. Zatim stalno menjanje krvotoka postojećih instituciija, što naravno ne znači da ako neko vrsno radi svoj posao treba na silu biti smenjen. S druge strane postoje ljudi sa večnim pozocijama u pozorištu. Ko nam garantuje da ne postoje neki bolji, neki ljudi svežih ideja, bolje snage, većeg poštenja? Sve što govorim o pozorištu se vrlo slično, ili čak i isto odnosi i na film, konkurse, načine davanja novca itd. Toliko toga je pogrešno da ne treba menjati tek ponešto, treba menjati sve.

Hana Selimović, foto: Aleksandra Popović

Šta radite kada imate loš, tmuran dan a večeras treba odigrati neku veselu ili smešnu ulogu? Da li primenjujete istu tehniku ili ritual u obrnutom slučaju tj. ako proživljavate prelep i srećan dan a večeras se igra Carstvo mraka? I za kraj ovog pitanja, da li se takvi procesi uče na studijama ili je to nešto što svaki glumac mora da otkrije sam za sebe?

Pa ne znam, prosto igram. Znate da nemate izbora. Sa druge strane, koliko god raspoložena ili neraspoložena dodjem u pozorište, moje telo je pametnije od mene, i vrlo brzo se samo podesi na ono što su napori koji se od njega očekuju, tako da je to neka čudna vrsta organskog automatizma. Rituali postoje, i za svaku predstavu su drugačiji. Recimo, pred Carstvo mraka moram doći najmanje dva i po sata pre igranja, temeljno proći kroz celu predstavu, proveriti sve što tehnički može da pođe po zlu, i onda kad to sve obavim, sednem s ogromnom tremom pred svako igranje, pušim i dišem. Takva predstava se ne dešava često. Ona zaslužuje maksimalno posvećenje i napor..

Postoje li neke uloge koje još niste odigrali, a želeli biste? To mogu biti domaći i strani klasici, a opet mogu biti i neki novopečeni tekstovi koje možda baš Vi želite prvi da predstavite publici. Takođe, u kojim novim ulogama Vas možemo očekivati u narednom periodu?

Postoje, i to mi je baš trenutno tema. Kada završim Vojceka (čija se premijera očekuje 12. januara, u režiji Anice Tomić i Jelene Kovačić) koju radim sa velikim zadovoljstvom u Riječkom HNK, bacam se na čitanje i istraživanje svojih neostvarenih želja. Ni jedan od naslova neću spomenuti sada, ako me posluži sreca, pričaćemo o njima nakon što ih odigram. Budući da sam u protekle dve sezone imala vrlo aktivan i gust pozorišni život, za sada deluje da cu ovu sezonu pauzirati, s čim nemam problem, naprotiv, mislim da je to zdravo i važno. Postoji šansa da ću raditi prvi put na televiziji, međutim o tome neki drugi put.

Pitanje za kraj, koje postavljamo svim našim sagovornicima: da li biste mogli našim čitaocima da preporučite knjigu, film i/ili predstavu, sliku i pesmu koje ste relativno skoro slušali, čitali, gledali, a koje su na Vas ostavile utisak?

Tetralogija Napuljskih priča Elene Ferante, film The Square Rubena Ostlunda i pesma Daydreaming grupe Dark dark dark.

intervju vodio: Igor Belopavlovic

Leave a Reply

Your email address will not be published.