Šekspirov stvaralački značaj se u savremenoj književnoj kritici ne dovodi u pitanje, mada je već i Ben Džonson pohvalio tematike koje se mogu naći u opusu ovog pisca i istakao da on nije stvarao samo za svoje vreme, već za sva vremena. Ova rečenica je dobra polazna tačka za tumačenja jednog od najvećih pitanja koja Šekspir pokreće u tragediji Hamlet, a to je pitanje uzroka koji istoimenog junaka navodi na neprestano preispitivanje i oklevanje.
Hamlet se smatra tragedijom osvete, ali je istovremeno i tragedija strasti. Veličina Šekspirovog stvaralačkog umeća najpre se može zapaziti u pristupu obradi tematike. U ovoj drami postoje tri sina: Laert, Fortinbras i Hamlet. Ova tri lika imaju jednu zajedničku crtu, a to je činjenica da svi pate zbog gubitka oca. Međutim, ta patnja i bol se kod svakog od njih manifestuje na drugačiji način. Sa jedne strane imamo Fortinbrasa koji ne dozvoljava bolu da prevagne nad zdravim razumom. Laert ga pretvara u bes koji motiviše njegove postupke dok Hamlet nije u stanju da izađe na kraj sa svojim emocijama. On nosi preteško breme tuge što može za cilj imati samouništenje. U liku Hamleta se najviše manifestuje ova strast i on je otelovljenje melanholičnog lika koji usled preteranog preispitivanja ne može da izađe na kraj sa onim što ga slama.
Ideja Hamleta kao melanholičnog lika vodi poreklo iz filozofije koja je dominirala u Šekspirovo vreme i podrazumeva shvatanje čoveka kao mikrokosmosa, kao sveta koji u sebi sažima sve elemente koji ulaze u sastav planete, a to su vatra, vazduh, voda i zemlja. Ovi elementi određuju temperament. Međutim, ovo se sukobilo sa još jednim načinom poimanja čoveka, a to je podela na sangvinika, melanholika, kolerika i flegmatika. Mislioci tog perioda su bili toliko zaintrigirani osobenostima melanholičnih likova da se zapravo može govoriti o anatomiji melanholije, te lične crte koja se nalazi kod osoba koje su sklone tugovanju i koje nose golemo breme tame u srcu i nisu u stanju da se izbore sa tim. Upravo shvatanje Hamleta kao melanholičnog lika pruža jedan način traganja za odgovorom na pitanje koje delo postavlja. Hamlet čvrsto veruje da je sve u svetu izmešteno i da ne postoji način da stvari vrati na svoje mesto. Zlo je toliko duboko uraslo u ljudsku prirodu da ne postoji put kojim ga može izmestiti i iskoreniti. Takođe, ništa ne može Gertrudi pomoći da vrati nevinost koju je nekada imala. Šta je onda poenta njegove osvete? Breme ga pritiska, neprestano se preispituje i okleva jer ne vidi način da poboljša situaciju u sopstvenoj porodici, a zatim ni u široj slici, na dvoru i u državi.
Ova crta njegove ličnosti se ispoljava i u igri rečima, koje su sastavni deo Šekspirovog pristupa pisanju drame. Pruža im ulogu neke vrste ventila i predstavljaju način na koji Hamlet izlazi na kraj sa sukobom koji ga mori. Njegova vizija zla se bori sa zahtevima etičkog koda koji je prihvaćen u društvu u kome živi, te u igrama rečima, Hamlet realizuje ovaj psihološki konflikt koji nosi u sebi. Prva scena susreta između Hamleta i Klaudija ekvivalentna je verbalnom duelu dvojice likova koji poseduju jednake veštine izražavanja i uzbudljiva je koliko i scena mačevanja u poslednjem činu. Hamlet, tužan zbog očeve smrti i besan zbog majčine izdaje i novog braka, nije u stanju da se odupre komentarima novog kralja. Međutim, u izvesnim trenucima tokom razgovora sa Ofelijom, Hamletove igre reči poprimaju vulgaran karakter i pretvaraju se u optužbe i insinuacije. Ona je još jedna dimenzija u kojoj pronalazi način da izrazi svoj konflikt, iako na krajnje neprihvatljiv način.
Savest i vera su još neki od razloga zbog kojih Hamlet okleva. Ako ubije svog strica, počiniće isto zlodelo koje želi da kazni i time završiti u paklu. Ova verovanja su duboko ukorenjena u njemu i ne može da se otrgne od njih. Ipak, način na koji Hamlet izvršava pravdu nosi sa sobom mnoga pitanja. Kada treba da osveti oca time što će ubiti strica, Hamlet se preispituje i iznosi mnoge razloge koji nas navode da pomislimo da ga muči savest i sve ono što takav zao čin nosi sa sobom. Međutim, način na koji izlazi na kraj sa svojim prijateljima i Polonijem dovodi do toga da posumnjamo u istinitost tih tvrdnji. Nimalo ne okleva niti pokazuje trunku kajanja zbog tih postupaka. Ipak, ovo nije nešto što bi trebalo zameriti Šekspiru ili tvrditi da je imao nemaran pristup aktualizaciji glavne ideje. Upravo se u ovim pukotinama svesti i nesuglasicama između postupaka vidi dubina jaza koji Hamlet nosi u sebi, kao i veličina tereta koji nosi na duši i sa kojim ne može da izađe na kraj. Stoga se, s pravom, mnogi čitaoci u izvesnim trenucima pitaju da li Hamlet samo nosi masku čudaka ili je zaista poludeo usled svih nesretnih događaja koji su ga zadesili.
Mnogi autori i kritičari su tumačili njegovo oklevanje na različite načine. Kolridž je smatrao da Hamlet okleva jer previše razmišlja i preispituje sebe i svoje postupke. Bredli ističe da je melanholija u srži njegovog nedelanja, sa čijim se stanovištem donekle slaže i Frojd. Međutim, Frojd dodaje još jednu dimenziju ovom problemu, a to je posmatranje pitanja oklevanja iz perspektive Edipovog kompleksa i smatra da Hamlet okleva jer je stric ubistvom svog brata oslobodio put do Gertrude, a to je ono što Hamlet zapravo želi sve vreme. Kritičarima se takođe može pridružiti i činjenica da najpre Horacije, a zatim i Hamlet sumnjaju u istinitost namera i reči koje im saopštava duh. Da li je on možda potekao od demonskih sila i traga za Hamletovim uništenjem, vrebajući pod nedužnom maskom i čekajući pravi trenutak da ga gurne preko litice u ponor vatri pakla? Horaciju zdrav razum ne dozvoljava da ishitrene odluke prevagnu, već se i on premišlja i ističe značaj provere. Možda je to i ono što je Hamletu neophodno da bi delao, neka vrsta dokaza da je istinito sve ono što mu saopštava duh njegovog oca. Međutim, i kada se uveri u to, Hamlet i dalje okleva i nije u stanju da učini ono što je obećao.
Neminovno je da će svako tumačiti Hamletove postupke na drugačiji način svojstven onome što zapaža među redovima stihova pri tumačenju drame. Ipak, može se dosegnuti neki neutralni teren i tvrditi da Šekspir kroz prizmu Hamletovog lika prelama mnoga pitanja svog vremena i ne možemo isključiti mišljenje da postoji više od jednog razloga koji Hamleta navodi da preispituje sve oko sebe i da odlaže svoju osvetu. Takođe, svako doba i vreme ima svoj pristup pitanjima koje Šekspir pokreće u ovoj drami. Upravo u tome leže veličina i značaj ove tragedije, koja je izmeštena iz vremena i prostora te je važna i danas kada mnogi i dalje pokušavaju da odgonetnu ta ista, vekovima stara pitanja.
Jedno se može tvrditi sa sigurnošću, a to je da je pri kreiranju Hamletovog lika Šekspir oblikovao titanskog junaka, koji je, vrteći se u kavezu sopstvenih sumnji i premišljanja, uspeo da nam oslika univerzalni strah i sumnju, koji su u osnovi svih naših nedomica i preispitivanja.
piše: Sanja Gligorić