ilustracija: Jefimija Kocić

Novokomponovana narodna muzika, hteli mi to ili ne, deo je naših života. Bez nje ne može da prođe nijedno veselje – krštenje, svadba, ispraćaj ili samo običan provod za vikend. Međutim, na pomen prideva „novokomponovana” čovek može da stekne više utisaka, a većina ovaj termin vezuje za turbo-folk koji je samo jedan muzički podžanr novokomponovane narodne muzike. Ovaj izraz je, u stvari, nastao negde šezdesetih godina, kada su autori muzike i aranžmana, pod uticajem nekih modernijih muzičkih žanrova (šlageri, meksikanci, mediteranska i orijentalna muzika, pa kasnije i rok) počeli polako da prave kreativnu distancu u odnosu na izvornu narodnu muziku, što je dovelo i do pojave prvih pevačkih i muzičkih zvezda narodne muzike, po kojoj nije bila tipična. O takvom jednom specifičnom otklonu, ili bolje rečeno, uplivu umetničkog u narodno, svedoči pesma – tema ove kolumne.

Kad umoran budem pao objavljena je kao pesma u izvođenju i aranžmanu harmonikaša i pevača Novice Negovanovića, na tekst sarajevskog dramaturga i sevdalije Safeta Kafedžića i muziku čuvenog izvođača sevdalinke i vrsnog pevača, Nedeljka Bilkića, koji je takođe zadržao pravo izvođenja iste. Ovaj svojevrsni umetnički ad hok trijumvirat, udružen u snagama vrsnog harmonikaša i vlasnika brojnih pesama i kola u stilu šumadijske „dvojke”, festivalski i tiražno uspešnim pevačem narodne muzike, naročito sevdaha i poratnog dramaturga, pesnika i tekstopisca sa belegom političkog disidenta i narodnog neprijatelja. No, upravo je Kafedžić spona sa nastavkom naše priče.

 

Pesma Kad umoran budem pao mi je bila poznata od detinjstva, jer je često išla na radiju i na televiziji. Izvodili su je i Bilkić i Negovanović po raznim emisijama muzičkog i zabavnog karaktera. Jednom prilikom, s obzirom na to da moja majka, nezavisno od mog oca, poseduje određenu kolekciju knjiga, šaka su mi dopala sabrana dela Jovana Jovanovića Zmaja. Čitajući Zmajevu poeziju, uverio sam se u jedno, da je on možda domaći pisac sa žanrovski najširim dijapazonom i da nema, do njegovog vremena, poznatog liričkog izraza u kojem se nije okušao. Čitajući tako, naišao sam na pesmu Na grobu Hafisovom. „Nakuc’o se čaša, napev’o pesama,/ napio se raja sa mednih usana/ Gde je naš’o slasti, tu joj nije prašt’o/ sad gori l’ mu duša, barem znade zašto” stihovi su ove, tematski neobične Zmajeve pesme. Došlo je do čudne spoznaje. Kafedžić je, uz blagu parafrazu, ovu pesmu uneo u prve dve refren-strofe potonjeg hita narodne muzike.

Zmaj i Hafiz. Da bismo do njih doprli, prvo pomenimo – Gete i Hafiz. Mrkli srednji vek bio je stecište sukoba svetova, ali su nauka i kultura, pored svih pokušaja verskih i državnih otaca raznih konfesija, ostale spona među naizgled različitim svetovima. Pred bakljama fundamentalnog hrišćanstva, dela mnogih starogrčkih i starorimskih „paganskih” filozofa i pisaca spas su našla na muslimanskom istoku, kao i dalje u Indiji. Njihovo delo i ideje utkane su u, pre svega, milenijumsku persijsku civilizaciju, kao u kakav inkubator, gde su sačekale svoj povratak kući padom raznih inkvizicija i pobedom humanizma i renesanse, koje izrodiše dalje prosvetiteljstvo. No, persijska kultura je bila jedan zabranjeni dragulj, ne uvek razumljiv Evropljanima, ali još uvek svojevrstan tabu. Gete je, i sam velikan evropske i svetske književnosti, prigrlio Muhameda Šemsudina Hafiza, i počeo sam da crpi inspiraciju iz njegovih gazela, rubaija (gazel ili rubaija je pesnička forma nastala u Persiji u sedmom veku n.e). Zaključak je sada jasan. Gete obožava Hafiza, Zmaj, kao i hiljade drugih mladih ljudi onog doba u romantičarskom zanosu, obožava Getea. To me dovodi do eventualne logičke, ali ne i istorijske greške – Zmaja opija Hafiz. Kroz Daumerove i Bodenštetove prevode, Zmaj ulazi u Hafizov svet gazela. Vredi napomenuti, Zmaj se smatra jednim od najboljih prevodilaca Hafiza uopšte. Iako je prevodio sa nemačkog na srpski, Zmaj je to bolje činio od onih koji praviše direktne prevode sa persijskog na nemački ili sa engleskog ili turskog na nemački. Kao svojevrsni, lični epitaf Hafizovom obožavanom liku i delu, Zmaj sačini pomenutu pesmu Na grobu Hafisovom, a smatra se da su pod uticajem Hafiza i sufijske poezije nastale Kaži mi, kaži i Tiho, noći, i još neke pesma iz Zmajevog opusa, mada se to može pripisati i širem romantičarskom uticaju na njegovo delo. Kroz pera Laze Kostića (San Hafizov), Ive Andrića, Stojana Novakovića, Alekse Šantića (Hafizov raj) i drugih ispisivaće se brojni stihovi inspirisani Hafizovom poezijom, ali i sufijskom poezijom uopšte.

Ali, ko je bio Hafiz? O njegovom književnom delu i potrazi za njegovim uticajem na svetsku književnu baštinu uputio bih vas na internet, na kojem postoji dosta izvora o njegovom liku i delu. Istorijski podaci o njegovom životu dobrim delom su nepouzdani i obavijeni velom tajni. Epitet hafiza (lice koje zna Kuran naizust) zaradio je u ranoj mladosti, što je koristio i kao svoje umetničko ime. Zbog svog rada znao je da bude u velikoj milosti, ali i nemilosti raznih persijskih vladara, pa je poznat i njegov susret sa strašnim carem Tamerlanom. Tamerlan je Hafiza pozvao na odgovornost nakon njegovih stihova posvećenih jednoj Turkinji: „Zarad njenog mladeža/ odrekao bih se Samarkanda i Buhare.” S obzirom na to da je bio uticajan pesnik, a Samarkand i Buhara gradovi-dragulji Tamerlanovog carstva, caru nije bilo pravo da se za jedan mladež, pa i u pesmi, daruju gradovi, za čiju je raskoš poharao dobar deo tada poznatog sveta. Hafiz, koji je živeo u nemaštini, odgovori caru da je, upravo zbog činjenice da je u životu mnogo davao za stvari poput ženskog mladeža, sada siromah. Tamerlan, koji je bio neporažen i nemilosrdan osvajač, ali mudar, dalekovid i darežljiv čovek, oduševi se Hafizovim odgovorom i dariva ga bogato. Bio je poznat i po svojim oštrim podvižništvima. Takođe, poput Zmaja (možda i u tome ima Hafizovog uticaja), bio je primećen i po svome političkom i društvenom radu i uticaju, kao i po političkoj i društvenoj satiri iranskog društva pod vlašću Mongola. Čitav život proveo je u persijskom gradu Širazu. Moderna iranska kultura na Hafiza gleda kao na jedan od stožera. Najizdavaniji je persijski pesnik, a gotovo da nema doma u Iranu koji nema nešto od Hafizovih dela, a Iran slavi 12. oktobar Hafizov dan. Obožavanje Hafiza ide toliko daleko da neki Iranci proriču sudbinu iz njegovih stihova. Njegov grob u Širazu, Hafezija, današnji izgled duguje francuskom arhitekti i arheologu Andreu Godaru, koji je tridesetih godina rekonstruisao njegov grob.

Hafiz, harmonika i Zmaj nisu obitavali istovremeno. Harmonika i danas, preko Kafedžića, peva Zmaja, preko Zmaja, peva Hafiza. Zmaj nikada nije bio na grobu Hafizovom, nikada nije pročitao gazele sa mesta njegovog večnog počinka, niti mu je položio cvet na nadgrobnu ploču. To će, umesto Zmaja, učiniti jugoslovenski slikar, scenarista i putopisac Zulfikar Zuko Džumhur prilikom svoje posete Širazu. Oko žute ruže, ubrane u obližnoj đul-bašti, omotao je papir na kojem su bili stihovi pesme Na grobu Hafizovom, i cvet položio na Hafizov grob. Nadahnuće i delo na jednom mestu.

Da se premestimo u neku kafanu u Srbiji gde harmonika u uglu ili kraj nekog stola svira ovu pesmu. Mnogi bi se prevarili da se radi o još jednoj običnoj, kafanskoj pesmi, ljubavne ili setne tematike, koja budi one bazične emocije. Mnogi bi se prevarili. Kad je Hafiz nadmudrio jednog Tamerlana licem u lice, šta tek može preko harmonike…

piše: Pavle R. Srdić

Leave a Reply

Your email address will not be published.