film-poster

Film Ajvar prati Vidu (Nataša Ninković) i njenog muža Baneta (Sergej Trifunović) – sredovečni bračni par iz Srbije koji više godina živi u Švedskoj, koji se već izborio za svoju finansijsku sigurnost, ali su više puta bezuspešno pokušavali da dobiju dete. No, njihova cela budućnost biva dovedena u pitanje kada Vida počne da sumnja, a kasnije i potvrdi, da je Bane vara. Sa svedenom radnjom koja se prvenstveno koncentriše na Vidin unutrašnji život, Ajvar je lako mogao postati samo još jedno u dugačkom nizu ostvarenja koje najbolje opisuje Radovan III: „Najuzbudljivija scena je kada pale cigare u krupnom planu… pa se gledaju u oči po pet minuta”. Na našu sreću, dugometražni prvenac Ane Marije Rosi, koja je ujedno i ko-scenaristkinja sa Majom Todorović, nudi mnogo više od toga.

Ono što Ajvar izdvaja od, naizgled, sličnih ostvarenje jeste autentičan prikaz srpskog (čitaj: balkanskog) mentaliteta, i to već u prvim minutima filma. On se ogleda u tome kako se pripremaju za putovanje kući za uskršnje praznike, ponašanje u saobraćaju, ponovni susret sa „najmilijima”, a onda na red dolaze hrana, rakija, crvena jaja i večito isti razgovori tokom praznika – ukratko: naš, mali, mrsni pravoslavni Uskrs. Razgovori se, naravno, svode na: „Kad će/kako su deca?” i „Kako stojite sa parama?” Svi ostali problemi, mali ili veliki, očigledni ili ne, ne spominju se, nego sakrivaju ispod stola prepunog hrane i ajvara „za poneti”.

I dok srpski mentalitet daje izvesni kolorit, pa čak i zabavnu notu, ono na čemu film počiva jeste gluma, sa Natašom Ninković kao predvodnicom odlične postavke. U rukama manje iskusnih i/ili kvalitetnih glumaca, film bi prosto propao, jer ovakav scenario insistira na glumcima koji će bez po muke publici prikazati ono neizrečeno. To se, možda, najbolje vidi u jednom „običnom” kratkom poljupcu. Da previše ne otkrivam, Ninković i Trifunović u samo par sekundi bez teksta, dočaravaju tačan momenat kada postaju svesni da je klupko njihovih problema krenulo da se odmotava i da će im ubrzo ispasti iz ruku. Sve što je preostalo je da isprate tu nit do kraja. Mada mi se nije svidela svesna odluka Nataše Ninković da ama baš svakoj sceni da punu težinu trenutnog položaja njenog lika, zbog ove scene poljupca, kao i mnogih drugih, takva mala prenaglašavanja se moraju oprostiti.

Ista večernja scena je i najbolji prikaz Banetovog kuma (Gordan Kičić) koji, poput Banetove porodice, bez problema živi sa „javnom tajnom” dokle god se ona ne izgovara na glas. I dok je kum prikaz onoga što je Bane mogao imati da je ostao u Srbiji, kumica (Aleksandra Janković) je tu da predstavi kako „lep” život Vida može imati ukoliko pređe preko muževljevih indiskrecija. Tu je još i jedna lepa, minijatura (Srđan Miletić) poraženog čoveka kojeg su žena i deca  napustili i otišli u Australiju, jasno upozorenje šta se događa sa ljudima koji ostanu sami.

I kako se više upoznajemo sa njihovom okolinom, sve nam je jasnije zašto je Bane takav kakav jeste, a da koji god izbor Vida napravi, kajaće se. Priča o dvoje ljudi koji nisu nigde: ni u braku, ni solo; ni u Srbiji, ni u Švedskoj; nisu srećni, a čini se da nemaju razlog za to, jer pobogu, oni uspešno žive u inostranstvu.

Zbog svih pozitivnih aspekata koje sam naveo, i mnogih koje nisam stigao da bolje obrazložim (poput Vesne Čipčić, u ulozi Sneže – žene koje nigde ne ide bez urne sa pepelom svog pokojnog muža), smatram da je Ajvar umetničko delo koje zaslužuje da ga odgledate na velikom platnu u najbližem bioskopu.

Piše: Igor Diletant Belopavlović

Leave a Reply

Your email address will not be published.