„Slepi guslar”, detalj, Rista Vukanović, foto: Wikipedia

Gusle moje od javora suva što vas Srbin pet vjekova čuva.

Da mu bolne liječite grudi i kažete šta mu srce žudi.

Kud vas pesma sa guslama vodi blagostanju miru i slobodi.

Ima li lepše melodije od četiri tona do one pevane uz gusle i većeg instrumenta sa jednom strunom do gusala? Ima li srpskije muzike od guslareve pesme i istinitije istorije od deseteračkih stihova?

Epski deseterac je naš najznačajniji istorijski dokument! Pitaćete vi – „kako to da je pesma istorijski dokument?” Pesma to postaje kada se njeni stihovi osvedoče kao istiniti, a oni pevani uz gusle bili su najava svega što se zbilo, pesničko predskazanje događanja i hronika naslućenog. Gusle su opevale prošlost i najavile neminovnost koja je došla, one su stvorile naš identitet i uspostavile temelj za budućnost. Gusle su „sveti instrument”, kako to Bećković kaže, nastale su „pre Hristovog groba” i trajaće sve dok „vremena više ne bude”. Gusle su opevale Kosovski boj i načinile kosovski zavet; ta bitka je srpsko poimanje Novog zaveta, a gusle su „ruka” koja piše srpsko Jevanđelje. 

Trajnost, dugovečnost i nepromenljivost gusala oslikava se u petovekovnom očuvanju i predanju okupiranog naroda, a njihova izrada ostala je do danas autentična – javorovo drvo, jareća koža i konjska dlaka; čini se da je i ta građa značajan dokaz onogo što gusle jesu – instrument naroda, ponikao u narodu, i stvaran za narod, kako bi sačuvao dobro i ukazao na zlo.

Pevanje uz gusle hrabrilo je u robovanju i junačilo u oslobođenju; pesma guslara je i tužila i radovala se, i veličala i unižavala, i takva opstala od Kosovskog boja da današnjih dana. Raspeti srpski narod gusle su vaskrsle i pre njegovog vaskrsenja i pevale o Karađorđu pre njegovog rođenja, dičile se pobedom pre nego što je do bitke došlo i podigle vasceli srpski narod da se vine u borbu za slobodu.

Kad je Srbin najviše strepio,

Guslar ga je nadom krijepio,

Oštrio je pjesmom jatagane,

A guslama liječio rane…

Guslar je pesnik i muzičar, istoričar i „prorok”, on je srastao sa svojim narodom, njegova intuicija je intuicija bića naroda, a njegova pesma otelovljenje narodne istine. Naučnost (narodnog) pesnika ne može se zapisati formulama jer je istina koju pesnik poznaje veća od naučnosti svih nauka, ona je Istina izgovorena u stihu. Nepostojanje autorstva narodnih pesama upravo i govori u prilog tome da to nije pesma jednog čoveka, individualca, već izraz „kolektivnog svesnog”, izraz sveopšteg narodnog osećanja.

„Slepi guslar”, Rista Vukanović, foto: Wikipedia

Tradicija pevanja uz gusle sačuvala se principom prenošenja s kolena na koleno, ali je nekadašnja „živa” tradicija zamenjena javnim koncertnim muziciranjem. Prema rečima Danke Lajić Mihajlović „menja se profil guslara: ‘pesnik–muzičar’ postaje prvenstveno muzičar, ‘svirač–pevač’, […] a nekadašnje odricanje od autorstva, kao odraz primata kolektivnog identiteta nad individualnim, zamenila je pretenzija na prepoznatljivu individualnost.” Slepi guslari iz čitanki postali su borci za očuvanje gusala, a nekada sobno i strogo čuvano guđenje dobilo je svoje mesto pred publikom. Čini se da je to danas jedini način za čuvanje tradicije i promociju najviših srpskih vrednosti. Uz sve naše razmetanje o srpstvu, gusle nisu nikada bile manje cenjene no sada kada je „veliki 21. vek” u svom nastajanju, zato Bećković gromoglasno viče: „Vek dođe i prođe, ali gusle ostaju. Imamo više obaveza prema guslama, nego prema 21. veku. I više se bojimo gusala nego 21. veka! Ako može 21. vek bez nas, možemo i mi bez njega. Ko je bio u pravu videćemo u 22. veku.”

Možda mi nismo prepoznali gusle, ali su se one prepoznale i postale sopstvena neminovnost, pa se danas možemo pohvaliti time da je pevanje uz gusle, „solističko pevanje narodnih epskih pesama u desetercu”, upisano na UNESKO-vu Reprezentativnu listu nematerijalnog kulturnog nasleđa.

piše: Jelena Krulj

Leave a Reply

Your email address will not be published.