piše: Jasna Žarković
Sviraj to zauvek, Semi!
Misisipi tridesetih godina prošlog veka. Segregacija, KKK, ropski uslovi rada za crnu rasu… Jednakost se čini nedostižnom, sloboda sanja i o njoj peva. Bluz.
Scenario i režiju za film Grešnici iz 2025. godine potpisuje Rajan Kugler (Ryan Coogler), posegnuvši za zorom na poljima pamuka da bi nas uveo u svoju priču o muzici kao izrazu autentičnosti Afroamerikanaca—oduvek, do danas. Semi (ubedljiv mladi Majls Katon (MilesCaton)) završio je svoju smenu u polju, svratiće do kuće po gitaru, čekaju ga rođac i pristigli iz Čikaga, čuveni blizanci Smouk i Stak (obojicu blistavo iznosi Majkl B. Džordan (Michael B. Jordan)), koji umeju da žive u svetu belih. Ali gitara je sklonjena. Otac—sveštenik—pokušava da zaštiti sina od greha i opasnosti koje njegovo udaranje u tamburu nosi, jer „ako nastaviš da igraš s đavolom, jednog dana ćete dopratiti do kuće”.
Između dve večnosti—božanske i đavolje—Semi će na kraju izabrati prolaznost. I gitaru. Jedini život koji je mogao da brani. Ali do tada mora da prođe kroz iskušenje kakvo ume da upakuje samo reditelj-majstor.
Grešnici su Kuglerov peti film. Nakon jednog marvelovskog klasika kakav je Crni panter, odlučio se za zanimljivo poigravanje žanrovima, od trilera i mjuzikla, preko vampirskog horora i ljubavne drame do studije istorijske potrage za identitetom.
Gangsteri-kicoši Smouk i Stak prave idealnu scenu za ovaj konglomerat: od lokalnog belog gazde kupuju staru brvnaru i otvaraju bircuz za najbolji bluz u kraju. Za mrdanje kukovima u ritmu koji im vraća slobodu. Za susret sa starim ljubavima koje to još uvek jesu. Nesrećne, ali prave. I, naravno, za zaradu—taj zajednički imenitelj svih rasa i nacija.
I za zajedničku krvopijsku pošast.
Pogađate, to je i ključ za uvođenje vampira. Belih vampira. Stigli su pred vrata bluz kluba sa željom da se nahrane i prevedu veselo društvo u večnost, ali su prvo naišli na otpor. Kako se novcu ne može odoleti i uvek dođe scena koja otkrije da je neophodan, i ova vrata su otvorena a pokolj neminovan. Vampiri (kao i novac) ne biraju boju kože. Krvlju se svi bratime do večnosti. Ili samo do zore…
Preživeo je naš Semi, koji u završnoj sceni ulazi kod oca u crkvu s polomljenom, krvavom gitarom, ali i dalje nameran da život posveti bluzu. Muzika je ovde uzemljenje, svest o poreklu— „Ovo je naš ritam, njega smo doneli sa sobom; ne ono što su nam ovde nametnuli”. Muzika je ljubav, lek, iskazivanje tuge… Nadasve, pronalaženje autentičnosti. Ne religija, ne sticanje materijalnih dobara, nego muzika.
Scena po kojoj će se ovaj film pamtiti miks je muzičkih stilova, iskaza i plesova kroz istoriju, koji govore o kontinuitetu želje za životom po meri čoveka— „Tih nekoliko sati bili smo stvarno slobodni”, kaže Semiju u odjavnoj špici jedan od preživelih vampira. Grešnici— jer su crni, jer su muzičari, jer su gangsteri, jer su pogrešno zaljubljeni… Ali te noći bili su samo slobodni ljudi.
Ova oda borbi za slobodu, oda muzici, crnačkom hodu svetaca, vrlo je lična posveta Rajana Kuglera svima koji su tu borbu obojili krvlju i notama.
septembar, 2025.
