Granice razuma nisu granice bića: Kjerkegorov iracionalizam

piše: Teodora Rebić

U našoj je prirodi da težimo znanju. Volimo kada su nam stvari jasne i objašnjene. Konstantno se trudimo da sve shvatimo i obrazložimo. Tražimo u životu logičke veze, uzroke i posledice. Međutim, ne pronalazimo ih baš uvek. Šta radimo onda kada nam razum nije od pomoći?

Sve češće se suočavamo sa stvarima koje ne možemo razumeti. Sve više se mučimo sa objašnjenjima fenomena iz prošlosti i sve manje smo u stanju da predvidimo šta nas tek čeka. Sve je manje stvari oko nas logično, a sve više toga apsurdno. Takvo stanje je stanje velike neizvesnosti. Velika neizvesnost, to je odsustvo sigurnosti. Kako može da se oseća čovek koji ima previše pitanja, a premalo odgovora? U najmanju ruku – nelagodno, anksiozno i uplašeno. On želi da reši sve što ga zbunjuje i da što pre pobegne iz tog haotičnog stanja.

Čovek beži iz haosa u red. Znanje je ono što donosi sigurnost, izvesnost i mir. U okvirima u kojima lako i razumski dolazi do znanja, čovek se oseća i snalazi kao u svom domu. Iz tog razloga, on retko napušta okvire racionalnosti i retko prekoračuje takozvanu granicu razuma.

U granicama razuma vladaju činjenice. Razum voli činjenice, objektivno važeće istine. Razum poštuje pravila i voli da ih se strogo pridržava. Ne prijaju mu velike promene i izuzeci. Razum se povinuje logičkim zakonima i bavi se procesima koji su mehanički. Međutim, nije čitav svet svet činjenica, niti je život mehanički proces, niti je razum svemoguć. Razum, jasno je, ima svoja ograničenja, on je primenljiv samo na konačne stvari.

Ipak, mnogi racionalisti, u istoriji filozofije i nauke, veličali su moć i značaj razuma. Bezrezervno su verovali u njegovu suštinsku vrednost i čoveka određivali kao, pre svega, racionalnu životinju. Racionalistima je fokus usmeren upravo na delove, kako čovekovog bića, tako i života, koje razum može da obuhvati.

Sa druge strane, iracionalisti, među kojima je bio i Kjerkegor, smatrali su da postoji određeni deo bića, koji nadilazi razum u svakom smislu. Upravo taj deo bića, za njih je predstavljao ono suštinsko i najvažnije u čoveku. Otuda i Kjerkegorov stav – Granice razuma nisu granice bića.

Njihova ideja bila je da na racionalan način prikažu manjkavosti racionalizma i njegova ograničenja. Ipak, oni ne poništavaju značaj i vrednost razuma. Priznaju njegovu nužnost, ali ne i dovoljnost. Za iracionaliste razum predstavlja dobar početak, ali ne i kraj.  Ono što sledi razum i dopunjuje ga, prema iracionalistima, jeste vera. Vera u tom slučaju, nije suprotstavljena razumu, ona ga nadilazi. Kjerkegor koji je čvrsto zagovarao ovo stanovište, pre bi mogao da se odredi kao nadracionalista, nego iracionalista.

Nadracionalno, to je područje vere i htenja. Područje onoga šta pravi razliku između svih pojedinaca i čini ih autentično i originalno njima. Čovek i njegov identitet, prema Kjerkegorovom stavu, suštinski se određuju upravo na osnovu snage vere i moći htenja. Vera je subjektivna i nema posrednike. Ona je samo u pojedincu. Ne može se verovati u osloncu na tuđe vere. Tako pojedinačan čovek počinje da biva svestan svoje neponovljivosti i individualnosti. Te sposobnosti su ono što našem životu daje viši smisao i omogućava vlastiti identitet. Uz pomoć njih nalazimo naše subjektivne istine i ono što je za naše vlastito ja večno i apsolutno.

Razum, sam po sebi, nije u stanju da to učini. Do subjektivnih istina koje daju smisao našem životu i suštinu našem biću dolazimo upravo onda kada se istroše kapaciteti racionalnosti. Zbog toga, Kjerkegor je bio od onih koji su snažno afirmisali moć doživljaja i intuicije. Ponovo – život se može shvatiti samo preko doživljaja i intuicije. Sa druge strane jeste inteligencija, koja može da razume samo mehaničke procese.

Hrabrost, to je ono što nam je potrebno da bismo iskoračili izvan granica razuma. Hrabrost da ne razumemo, da ne znamo, hrabrost da verujemo. Hrabrost da ostavimo pitanje bez odgovora, da se ne trudimo da stavimo tačku i donesemo zaključak. Koliko god je teško ostaviti nešto nedorečeno i nedefinisano, još je teže živeti nepromenjenog stava. Kjekregor je, poput Sokrata, veličao praksu otvorenih pitanja; prihvatanja novih ideja, promena mišljenja i korigovanja definicija. Nedoslednost je pola zdravlja. Ona ukazuje na zrelost i otvorenost duha za promenu. U problemu su zapravo oni koji se čvrsto i uporno drže za svoje zaključke. Kjerkegor će reći – fiks-ideje su fiksne ideje, a ludilo je stanje stvrdnjavanja misli na jednom mestu.

Što se filozofije tiče, u njoj su sva rešenja privremena, ona se ne uči kao sistem rešenja, već kao veština filozofiranja. Proces filozofiranja i, generalno, mišljenja koje ne dolazi do definitivnog zaključka zdrav je za mentalno stanje. U tom slučaju ljudi ne robuju svojim idejama, već ideje stvaraju. Da bi došli do stanja ovakve zrelosti i spremnosti, ljudi primarno moraju biti racionalni. Ovo stanje je učeno neznanje, Sokratovo – znam da ništa ne znam. Stanje onih koji razumom razumeju da ne mogu da razumeju. Onih koji se zbog toga usuđuju na otvorenost i dinamičnost mišljenja.

Upravo oni koji su došli do granice razuma, spremni su i da je prekorače. Oni su spremni za skok vere. Zvuči kao – skok u ambis, skok u prazno. Nije – ključno je da skoku u iracionalnost prethodi racionalnost. Skok vere nastupa onda kada razum nema više šta da ponudi. Da bi skok vere bio skok vere, njemu mora prethoditi znanje. On jeste skok u neizvesno i nepoznato, ali pri punoj svesti i pameti. Skok vere nije bezrazumski, već nadrazumski.

Iskreno je verovanje ono koje opstaje uprkos svemu što znamo. Bez obzira na logičke pretpostavke i kalkulacije koje razum servira, prava vera istrajava. Zbog toga nam i jeste potrebna hrabrost, da nas održi u našim htenjima i verovanjima onda kada su šanse za uspeh male.  Kjerkegor čak navodi da je greh ne hteti punim srcem i duboko. Suprotno tome, vrlina je htenje, htenje koje je po svojoj suštini bez razloga.

U granicama razuma smo sasvim sigurni, gotovo da nema potrebe za hrabrošću. Ali, da bismo došli do onoga najvrednijeg u našem životu i biću, moramo biti spremni da, barem na kratko, žrtvujemo razumske principe. Na taj način čovek raste i zadobija nove nijanse koje će ga približiti njegovoj punoj potencijalnosti.

Kjerkegor izdvaja religioznost kao najviši stadijum egzistencije, kao odnos čoveka sa apsolutnim. Religioznost je upravo svojevrsna hrabrost i otvorenost bića za Božju milost. Najzreliji, pa i najsrećniji, jeste onaj koji prihvata život kao neizvestan i ne trudi se da ga ispravi. Njegovu nepravilnost i nelogičnost ne doživljava kao problem koji treba da reši, već kao lepotu koja ima viši smisao.

maj, 2021.