„Imamo Gradimira!” je sve što se pojavilo na zidu onlajn redakcije KuŠ!-a pre nego što je sve eksplodiralo. Svi smo želeli da učestvujemo! Čak je i naš Logoreik, koji je pola života proveo u dalekoj tuđini i ima malu averziju prema književnosti, čitao njegova dela. Imamo intervju sa Gradimirom Stojkovićem, piscem za koga smo svi osećali da je baš naš, a zapravo je, kako to kaže jedna njegova bivša učenica – Grada nacionale, opšte dobro svih nas. Koja pitanja od mnogih smo odlučili da mu postavimo, i kakve nam je odgovore dao, pročitajte na sledećih nekoliko stranica.
Iza Vas stoji oko 40-ak naslova. Od toga je samo nekolicina, 5-6 knjiga (ispravite nas ako grešimo), namenjena odraslima. Kako i zašto ste postali pisac za mlade? Da li je to bila Vaša svesna odluka ili je dete u Vama nekako spontano glasnije progovaralo?
Naslova je pedesetak i kusur, a svega sedam namenjenih odraslima (kako se to obično kaže, sa čim baš i ne mogu da se složim, no to je za drugu priču). Od svoje petnaeste godine objavljivao sam pesme i priče po listovima i časopisima u tadašnjoj nam otadžbini Jugoslaviji. A to su čitali i mladi i oni stariji tzv. odrasli. Onda sam napisao Hajduka u Beogradu i proglasiše me piscem književnosti namenje mladima. Ne bih rekao da je u meni progovaralo neko dete, a ponajmanje spontano. Jednostavno – pišem, ali to čitaju i tzv. odrasli, pa i babe i dede. Da li je onda namenjeno mladima?
Da li Vam dosađuju ljudi pitanjima: A je l’ se to i to iz knjiga stvarno dogodilo? Koliko pisac može zapravo da se distancira od autobiografskog u delima?
Zanimljivo je da me pitaju ovakvo pitanje po pravilu za nešto što je plod mašte, a izmaštano gotovo uvek primaju zdravo za gotovo… Kako rekoše neki od mojih kritičara, povodi za pisanje su kod mene gotovo uvek uzeti iz stvarnosti, iz svakodnevnog života. Ima i autobiografskih elemenata, naravno, nikada u punoj meri. Često bi, da je moja stvarnost upotrebljena, zvučala nestvarno. A svugde gde mi dogodovštine iz mog života pogoduju temi zbog čega ih ne bih upotrebljavao?
Hajduk je, naizgled, jedan sasvim običan dečak – on ide u školu, ima porodicu, prijatelje, ljubavi, upada u razne zgode i nezgode, odrasta, sazreva… Prolazi kroz sve ono kroz šta je svako u životu nekada prošao. Kako onda objašnjavate tu činjenicu da je on postao jedan izuzetan literarni junak?
Upravo zbog svega toga što ste naveli u pitanju. Svako može da bude Hajduk (podsetite se da u mojim knjigama o Hajduku nigde nema opisa, nigde nije određeno kako taj lik izgleda, naravno, namerno). Zar neko treba da bude čarobnjak ili veštica ili izmišljeni heroj? Mladi su upravo primili Hajduka tako kako sam im i namenio: svako može da ostvari svoje želje i snove. Moji naučno-stručni kritičari za moje pisanje vele „infantilna utopija”, odnosno, u mojim romanima ostvaruju se želje čitalaca-adolescenata, što i nije neka visokoestetizovana literatura. Biva, nema lirskih opisa, nema razglabanja i visokoumnih moralisanja i tako toga što čini po njihovom naučnom shvatanju dobru literaturu. Možda bi trebalo njih upitati otkuda je Hajduk „jedan izuzetan literarni junak”…
Kad smo bili mlađi, možda smo svi hteli da budemo pametni kao Hajduk, ali smo više hteli da budemo „kul” kao Himalaja. Šta radi on danas?
Ne znam, zbilja, šta je s Himalajom. U suštini, taj lik rađen je gotovo jednak istinskom dečaku koji je bio i moj učenik dok sam radio u osnovnoj školi. Himalaja je, verovatno se to i oseti, meni veoma drag lik. Bezmalo tri decenije nemam pojma gde je i šta radi istinski Himalaja.
Da je Hajduk u Beograd došao 2017. godine, da li bi njegovo snalaženje u velikoj džungli bilo drastično drugačije?
Nisam u mogućnosti da odgovorim na ovo pitanje. To ne mogu ni da zamislim.
Hajduka jedno vreme nije bilo u prodaji. Zbog čega?
Bilo je u prodaji, ali piraterisano. Ima nekoliko piratskih izdanja za koje znam. Ali i oba „velika” izdavača su doštampavala knjige kako im padne na pamet. Naravno, bez pitanja i bez honorara. A ja tu ništa nisam mogao. Pretposlednji izdavač IP Marso je nestao, ne može mu se ući u trag nikako, a ostao mi je ružan i dužan. Sadašnji izdavač je Laguna. Oni su, mislim, moj pravi potez. Izuzetno su fer, poslovni i uredni u ispunjenju obaveza. Prvenstveno mi je drago što je urednik Zoran Penevski i sam izuzetan pisac, ali i poznavalac literature namenje mladima. I moj drugar iz doba kad sam pisao pozorišne igre za decu…
U Hajduku na Dunavu ali i u Vašoj poslednjoj knjizi Na bregu kuća mala, motiv nestalog deteta igra jednu od bitnih uloga za radnju – da li je to samo način da se uvede malo trilera u književnost za decu ili nešto drugo stoji iza toga?
Postoji nešto što pažljiviji čitalac može da primeti, a to je da je svaki roman iz serijala o Hajduku pisan drugačije: kao pravi roman za mlade, kao triler, kao scenario za fim, kao scenario za TV seriju… to moji vajni naučno-stručni kritičari ili nisu shvatili, ili su namerno prećutali. Ili im je to zasmetalo. A ja sam se, iskreno rečeno, igrao. Naravno, ništa u tome nije bilo slučajno. Sve sam radio „s predumišljajem”.
U jednom intervjuu ste rekli da ste počeli da pišete knjige sa devojčicama kao glavnim likovima jer su Vas vaše učenice čikale da to uradite. Sve moje gluposti, Na bregu kuća mala, da li planirate još vodećih ženskih likova u budućnosti?
Jedna kritičarka reče nedavno da sam u književnost namenjenu deci i mladima prvi uveo „rodnu ravnopravnost” (poredeći mog Hajduka sa Nušićem i njegovim Hajducima). Neka bude. Za mene je bio izazov da pišem kao devojčica i da se ne primeti da je to pisao muškarac. Mislim da sam uspeo. Potom su došle i ostale: Maja u oblacima, Ja kao ti – ti kao ja, Na bregu kuća mala… a upravo se „kuva” još jedna kao nekakav treći i završni nastavak o bliznakinjama i njihovom bratu.
Da ostanemo još malo Na bregu, pred kraj knjige pravite ne baš suptilnu referencu na jednog od trenutno vodećih političara – mislite li da tako nešto treba da se nađe u književnosti za mlade ili nam život prosto tako nameće?
O suptilnosti nema ni govora. Čitava knjiga je možda malo oštrije intonirana jer govori o našoj savremenoj stvarnosti. Oduvek sam bio pobornik istine i istinitosti, pa kako onda da prećutim tako farsični detalj naše današnjice?! Reče jedan moj mladi drugar: „Grado, uveo si nov pravac u književnost – satiru namenjenu deci i mladima.”
Svako ko je upoznat sa Vašim radom ne može a da ne primeti da volite da pišete serijale i trilogije. Da li Vam je teško da se odvojite od lika kada jednom započnete sa njim?
Ispada da je tako!
Iako su na Vašim knjigama odrasle generacije, a mnoge će tek odrasti, one nikada nisu ušle u školsku lektiru. Zbog čega?
To nije pitanje za mene! Morate to pitanje da postavite onima koji određuju šta je školska lektira i ko treba da bude u njoj.
Branko Milićević (Branko Kockica) je u jednom skorašnjem intervjuu rekao da misli kako njegova emisija i pored svega nije mnogo uticala na to da deca postanu bolji ljudi, jer su ta ista deca bila odrasla devedesetih a i posle. Apropo toga, da li mislite da su deca koja su čitala Hajduka stvarno izrasla u bolje ljude? Da li bi Vranići postali Vrane da su čitali knjige?
Moram da se složim s gospodinom Milićevićem. Ne verujem da bi neko mogao da postane „dobar” ili „loš” čitanjem mojih knjiga. Jače od njih je sve ono što se događa u njihovom okruženju, a da ne govorimo o uticaju elektronskih medija. Lepo je to reći „da li bi”… No, moram da podsetim na konstataciju jedne novinarke iz jednog intervjua: „Gradimira Stojkovića čitaju čak i loši đaci.” Čitaju, zar ne?
Od svih knjiga koje ste napisali, koja je Vama najdraža?
Kad me to neko pita na književnom susretu, odgovaram pitanjem: „Imaš li ti sestru ili brata?” Po pravilu, pitač ima. E, tada kažem: „Pitaj, molim te, mamu i tatu koga više vole: sestru/brata ili tebe!” Tako i jeste: sve su to moja dela, moja deca, pa kako onda da volim ovo više, a ono manje?!
Sigurno Vas stalno pitaju šta biste poručili mladim budućim piscima, kao da svi zaboravljaju da ste Vi ipak po zanimanju profesor – šta biste poručili onima koji razmišljaju da se opredele za, i dalje pored svega što se događa oko nas jednu od najbitnijih profesija, a to je uzgoj dece, tj. budućim profesorima?
Verujte – ništa! Ili bar ne ništa posebno stimulativno. Danas je, više no ikada ranije, teško, nezahvalno, donkihotovski biti prosvetar. Unakazili su „veliki reformatori” ne samo sve sveto i bitno, no bukvalno sve što je vezano za ovu profesiju. Dragi budući profesori, neka vam Bog bude u pomoći, jer samo on može nešto pozitivno i dobro da učini za vas…
Pošto ste radili veliki broj različitih poslova (bavili ste se fotografijom, snimali ste filmove, bili ste profesor, novinar i sl) koji Vam je najdraži?
Onaj kojim sam se bavio uvek mi je bivao najdraži (izuzev jednog jedinog: morao sam jednom da budem i lift-monter). Ipak, u svemu je bilo trajno pisanje, ali ne kao zanimanje, ne kao posao, no kao život. Istinski. Bez foliranja.
Za kraj, pitanje koje postavljamo svima: Omiljena knjiga, pesma, slika, film i/ili predstava?
Knjige A.A. Miln: Vini Pu i G.G. Markes: Sto godina samoće
Pesma DIS: Možda spava, ali ako se misli na muziku, onda Duni vetre od Banata
Slike: Sava Šumanović: Stara ciglana i Van Gog: Suncokreti
Fimovi: Građanin Kejn, Do poslednjeg daha, Ko to tamo peva i Amarkord
