„Na duši i telu”, foto: Printscreen/ YouTube/ Mozinet Youtube

Ovo je jedno od retkih i čudnih ostvarenja koja ne ostavljaju bogzna kakav utisak pri samom gledanju, ali pošto napustite salu ne možete pobeći od njega. Malo po malo uhvatićete sebe kako razmišljate o filmu – to može biti samo par minuta dok se vozite gradskim prevozom ili će vam misli odlutati pod tušem sve dok, na vaše zaprepašćenje, ne shvatite da ste potrošili svu toplu vodu.

Premisa pobednika 67. Filmskog festivala u Berlinu je nesumnjivo originalna: razvijanje odnosa između žene i muškarca koji su otkrili da sanjaju identične snove o jelenu i košuti. Kao da to nije dovoljno zanimljivo, njemu je leva ruka nepokretna, a njena emotivna zrelost graniči se sa zrelošču Kišnog čoveka. Na sve to, oboje rade u fabrici mesa, s tim da vas treba pošteno upozoriti – ukoliko odlučite da gledate ovaj film, uživaćete u krvavim scenama koje se mogu naći jedino u antimesnim, tj. veganskim dokumentarcima. Bogu hvala, retke horor scene, kakve mesna industrija najbolje poznaje, nisu fokus ovog filma.

Košuta i jelen nisu isto što i srna i srndać, mada su u srodstvu. Jedna od ključnih razlika je veličina – jelen ima veću građu i rogove, a košuta samo veću građu (nema rogove generalno, osim ako je transrodna). Takođe srna i srndać imaju lane, a košuta i jelen – tele.

Uvek veliki plus je uspešno inkorporiranje soundtrack-a u samu radnju, što je npr. maestralno odrađeno u Guardians of the Galaxy. Pesmu od Laure Marling – What He Wrote (I Speak Because I Can) nisam znao od ranije, ali već na kraju prvog stiha i odsvirana tri akorda, videlo se i osetilo koliko pesma oslikava unutrašnji život naše junakinje i koliko će imati efekta na njene odluke. Takođe mi se dopada kako njena asocijalnost nije fokus filma, već je samo jedna od mnogih nijansi ovog ostvarenja. U nekom drugom delu, čitava priča bi se isplela oko njenog odnosa sa ostalim likovima, ali ovaj svet je dovoljno ćaknut da je prosto smatra povučenom, a opet dovoljno bizaran da može biti i naša svakodnevica.

Režija i scenario Ildike Enjedi (Ildikó Enyedi) su zanimljivi i precizni, uz dva ključna elementa. Prvo, Ildika, kao i većina evropskih reditelja, posvećuje enormnu pažnju estetici kadrova, toliko da se u nekoliko navrata čini da joj podređuje i samu radnju. Da li je to dobro ili ne, prosudite sami. Drugo, publici koja je naviknuta na američku kinematografiju, film se može učiniti razvučen, ali nikako spor. Enjedi ovo postiže grananjem priče u mnoštvo smerova, nekad nas navodeći na pogrešne zaključke po pitanju pravca u koji sam film vodi. Primera radi, u fabrici dolazi do krađe bivoljih hormona (neću vam otkriti u koje svrhe), policija otvara slučaj, i već smo sigurni da će ovo biti neki bizarni romantični krimić. Ipak, verujem da je i ova varka posledica amerikanizovanog ukusa publike (kojoj i sam pripadam), te će nam biti potrebno malo vremana da se naviknemo na malo drugačiji vid pripovedanja i uvidimo kako i te „slepe ulice” fabule imaju svoje mesto.

JELEN I KOŠUTA

Jelenak mi goru lomi,

putak da mu je;

za njim ide košutica;

tek drug da mu je.

Narodna lirska pesma

Priča sa trista uglova, promovisanje zdravije ishrane, muzika emo-hipstera i kadrovi koji asociraju na Tarkovskog. Na kraju imate osećaj kao da ste prisustvovali sklapanju slagalice i svi delovi su savršeno ulegli na svoje mesto, ali dobijena slika vam nije najjasnija. Upravo će ta nefokusirana slika, taj oblik koji nazirete u njoj, činiti da razmišljate o filmu danima pošto ga odgledate. Sa malom vremenskom distancom, verujem da ćete uvideti kako Na duši i telu i nije slagalica koliko mural, sa prelepom, iako pomalo zakukuljenom porukom koju ostavljam vama na dešifrovanje. Kao malu pomoć pri rešavanju ove zagonetke, preporučujem sledeće stihove, kao i  gledanje filma na repeat.

piše: Igor Belopavlović

Leave a Reply

Your email address will not be published.