Širom sveta u obale raznih mora predanja su uplela mnoge priče o onima koji odlaze i onima koje ostavljaju, da ih na kopnu čekaju i naslućuju sa plimom i vetrovima. Žena koja čeka muža mornara skoro da se može nazvati arhetipskom figurom koja se javlja u legendama primorskih mesta čitavog sveta, pa i ovim našim, domaćim, jadranskim. Ponekad u istoriji dese se neobjašnjivi preokreti sudbine, pa neka naizgled mala mesta odjednom podare svetu mnoštvo značajnih ljudi čija imena ostaju da se pamte dugo nakon što se njihove kuće pretvore u prah, ili moderne hotele. Jedno takvo mesto ušuškano je u Bokokotorskom zalivu i ako se ovog leta nađete u nekom od zavičajnih muzeja tog podneblja, gledajući u starinske portrete ponosnih i slavnih kapetana, krotitelja talasa, morskih vukova, ispod njihovih imena naići ćete na vazda isto ime rodnog grada – Perast.

Stotinak godina pre nego što će ruski pesnik Konstantin Simonov poručiti svojoj dragoj „Čekaj me, i ja ću sigurno doći” slična zakletva sklopljena je na dokovima kamenog Perasta. Kapetan danas zaboravljenog lika ukrcava se na brod, ostavljajući svojoj supruzi samo jedan zadatak – da ga čeka. Zavetovana na večnu ljubav i dugo čekanje, mlada Jacinta Kunić-Mijović odlučuje da svoje samotne časove ispuni kreativnošću i ručnim radom. Godine 1803. započinje rad na slici Bogorodice sa Hristom, danas poznatoj kao Gospa od Škrpjela, po crkvi u kojoj se nalazi.

Nađete li se u blizini Perasta, ne propustite da častite sebe vožnjom do ostrvca Gospa od Škrpjela i posetite istoimenu crkvu. Osim što ćete na gornjem spratu riznice imati prilike da vidite Jacintin goblen, u crkvi vas čekaju neke od najlepših fresaka čuvenog peraškog baroknog slikara Tripa Kokolja, a tu je i simpatična zbirka bidermajera koje bokeljske mlade, tradiconalno, daruju ovoj crkvi.

foto: MoonQueen

Oltarska slika na kojoj će Jacinta raditi narednih dvadeset i pet godina izrađena je tehnikom veza, što je svrstava u kategoriju goblena. Ipak, iako se u literaturi uglavnom navodi kao vezilja, treba napomenuti da je Jacinta ovu sliku izvezla po sopstvenim skicama, što govori o njenom izuzetnom talentu i crtačkom umeću. Sačinjena od sedam različitih materijala, slika je urađena na podlozi od japanske svile, dok je za vez Jacinta koristila svilene, zlatne i srebrne niti, damast i bisere (koji govore o trgovačkoj ulozi i moći bokeljskih brodova tog doba) ali i svoju kosu. Vezenje ili tkanje kosom folklorni je motiv koji se pominje u legendama raznih naroda, ali je u stvarnosti relativno malo sačuvanih primeraka ovakve prakse, što Jacintinu sliku čini još značajnijom. Vlasi kose vezilja je koristila za izradu kose prikazanih likova, Bogorodice i Hrista, a posebno je zanimljivo to što se pažljivim posmatranjem ovih niti može opaziti dokaz neumitnog protoka vremena. Do 1828. godine, kada je slika završena, njena autorka počela je da sedi, pa se i u Bogorodičinoj kosi može videti preplet nekada tamnih i kasnije posrebrenih vlasi žene koja je strpljivo čekala četvrtinu veka.

Predanje kaže da je, vezući, Jacinta s vremenom izgubila vid. Da li je dočekala muža da joj se vrati sa mora, nije zabeleženo. Za razliku od mnogih kapetana rođenih u Perastu, o čijim suprugama ne znamo ništa, ili veoma malo, priča o ovoj slici nudi nam potpuno drugačiji završetak – muž, koji se možda nikada nije vratio, ostao je upamćen samo kao inspiracija svoje supruge za izuzetno umetničko delo kojim se jadranska obala danas može pohvaliti. A Jacinta Kunić-Mijović ostaće upamćena po punom imenu i prezimenu, svojoj veštini, talentu i upornosti. Naprosto, ona je čekati znala, kao niko na svetu.

piše: MoonQueen

Leave a Reply

Your email address will not be published.