Gordana Stanišić, Petar Petrović, foto: Narodni muzej u Beogradu

Radovali smo se i odbrojavali mesece, a zatim dane i sate do konačnog otvaranja vrata Narodnog muzeja u Beogradu. Ljubitelje umetnosti i kulturnog nasleđa tokom leta na Trgu republike očekuje poslastica, a o inovacijama koje muzej uvodi u svoj rad nakon restauracije, izazovima i poslu kustosa, zanimljivostima iz depoa i istoriji muzeja za KUŠ! govore Gordana Stanišić, muzejski savetnik i kustos postavke Zbirke crteža i grafike jugoslovenskih autora 20. veka, i Petar Petrović, muzejski savetnik i kustos postavke Zbirke srpskog slikarstva 18. i 19. veka.

foto: Narodni muzej u Beogradu

Muzej je obnovljen i nova stalna postavka je osmišljena, ali to nije kraj njegovog rasta i razvitka. Na čemu je potrebno raditi sada, kada je muzej konačno otvoren? Koji su sledeći koraci?

G.S. Delatnost svih stručnjaka će se nastaviti kao i do sada, shodno svim redovnim poslovima, kojih je i izvan stalne postavke, na mnogim drugim planovima, uvek dovoljno. S vremenom će se verovatno otvoriti novi izazovi i mogućnosti oko dopuna ili promena postavke, jer će ova prva posle obnove biti samo jedna od mnogih interpretacija.

P.P. Treba raditi na povratku publike u muzej, a to je timski rad svih službi unutar muzeja – kustosa, pedagoške službe, medija. Treba komunicirati sa javnošću i povećati prisutnost muzeja u javnosti kroz jedan vid, uslovno rečeno, popularisanja, kako bi se upravo oni najmlađi, koji su nam najbitniji, namamili u muzej, a da se ne uplaše od tako velike zgrade.

Šta su bili najveći izazovi za kustose prilikom dugotrajne i temeljne obnove muzeja?

G.S. Kako se prilagoditi drugačijem starom prostoru, sa svim najsavremenijim tehnološkim standardima postavljenim prilikom restauracije stare zgrade, a koji su istovremeno vrlo ograničili i uslovili sistem izlaganja pretpostavljajućeg broja umetničkih predmeta. Za mlađe kustose svakako će realizacija prve stalne postavke biti još veći izazov i još veća odgovornost. I to je negde i njihova prednost.

P.P. Bilo je više izazova – arhitektura, unutrašnji prostor muzeja, pitanja koja dela odabrati i na koja ih mesta staviti. Zbirke su velike i nije moguće sve izložiti, zbog toga morate da napravite strogu selekciju koja se svodi na par procenata od ukupnog broja predmeta. Uglavnom smo se vodili time da se prikažu najznačajnija ostvarenja, ono što muzej sa ponosom ističe, umetnička dela koja su postala zaštitni znak ne samo ustanove koja ih čuva već i naroda. Recimo – Autoportret Katarine Ivanović, Devojka u plavom Đure Jakšića, Autoportret Nadežde Petrović – to su zaštitni znaci Narodnog muzeja, bez kojih poseta ne bi mogla da se zamisli.

Autoportret Katarine Ivanović, foto: Narodni muzej u Beogradu

Kakav je muzeološki kontekst nove stalne postavke? (Dela grupisana hronološki ili po nekom drugom principu?)

G.S. Hronološka prezentacija će biti zastupljena tek toliko koliko je neophodno i logično kako bi se koncepcija razvoja stilova i pravaca, kao i istorijskih, socioloških i kulturoloških promena kroz različite epohe mogla što efikasnije pratiti u smislu sticanja što validnijeg utiska o tome kako se naša kulturna sredina razvijala u odnosu na Evropu, kakvi su bili naši kriterijumi i standardi nabavke umetničkih predmeta, između ostalog, i stvaranja kolekcija kroz najrazličitija vremena i uslove.

P.P. Uglavnom da, zadržaće se provereni hronološki princip, ali će unutar njega biti tematskih celina.

Po kojim ste kriterijumima birali dela iz vaših zbirki za stalnu postavku muzeja?

G.S. U vreme kada se pripremala koncepcija stalne postavke ja sam bila kustos Zbirke crteža i grafike jugoslovenskih autora 20. veka, pa sam dala koncept kojim će se pratiti razvoj linije kao izražajnog sredstva od vremena ranog modernizma do kraja sedamdesetih godina prošloga veka. Profesorka sa Katedre za istoriju umetnosti u Beogradu, dr Simona Čupić, kao neko sa velikim iskustvom u prethodnom radu, pozvana je od strane Narodnog muzeja da bude gostujući kustos postavke Jugoslovenskog slikarstva 20. veka jer je koleginica iste Zbirke, Ljubica Miljković, otišla u penziju. Profesorka Čupić je sa velikim zadovoljstvom prihvatila poziv i mislim da su bogatstvo i raznovrsnost ove Zbirke za nju predstavljali veliki izazov i pružali joj razne mogućnosti prezentacije svega onoga što sam prethodno pomenula. S obzirom na to da sam u međuvremenu ja dobila na rukovođenje Zbirku jugoslovenskog slikarstva,  potrudiću se da posle izvesnog vremena proširim sadržaj stalne postavke i na drugu polovinu 20. veka. To bi, između ostalog, zadovoljilo i potrebu za povremenim promenama, za bar onim malim intervencijama unutar postavke koje bi je uvek činile drugačijom i atraktivnom za posetioca.

P.P. Po proverenim kriterijumima, nećemo da izmišljamo ništa novo. To su značajna dela koja govore o autorima, ali i o genezi razvitka umetnosti, promeni stilova, uticaju škola… Neka dela su odraz bljeska pojedinih autora, za šta je dobar primer slikar Novak Radonjić. Kada predstavljate Radonjića, izlažete njegova najreprezentativnija dela, ne ona kasnija, kada se on mnogo više bavio pisanjem nego slikarstvom.

Šta posetioci mogu da nauče prilikom posete Narodnom muzeju?

G.S. Postavku će pratiti instruktivne proširene legende i table, u jednom trenutku će se uspostaviti multimedijalne, audio-vizuelne prezentacije na različitim nivoima. Edukativne i pedagoške službe iz Muzeja, kao i obučene volonterke, diplomirani studenti grupa sa Filozofskog fakulteta, a naravno i zaduženi kustosi, pružaće sve vidove pomoći i predstavljanja pojedinačnih celina, od arheologije i numizmatike, preko srednjeg veka do savremenog doba. Videće se mnogo novog, podsetiti na sve ono zaboravljeno, a mladim generacijama će biti posebno korisno jer će neki od njih prvi put biti u kontaktu sa reprezentativnim delima i domaće i strane umetnosti.

P.P. Očekujemo da svi dolaze sa predznanjem, a za one koji imaju malo drugačije predznanje tu su pedagoška služba i služba edukacije koje će im dodatno objasniti ono što žele da saznaju. Ipak, nema jačeg utiska od kontakta sa živim delom. Da biste mogli da shvatite umetnost, morate da je osetite, da je vidite, a skulpturu čak i da opipate. To je uslov bez kojeg nema ozbiljnog shvatanja umetnosti. Ponekad je potrebno i vraćati se više puta. Dešavaće se da naučite napamet gde se pojedina dela nalaze. Takav pristup delima predstavlja iskren odnos i poštovanje prema ljudima koji su ih stvorili, ali i onima koji su uspeli da ih sačuvaju. Podsetiću vas da je Narodni muzej rušen i seljen za vreme velikih ratova, situacije iz novije istorije su u više navrata kočile i usporavale nit njegovog razvoja, ali to je odraz procesa koji je muzej delio sa svojim narodom. Međutim, sada, kada se muzej ustalio, njegov zadatak je da komunicira, ne sa Trgom republike, nego sa narodom.

foto: Wikipedia

Kako muzej i njegove zbirke približiti domaćoj, a kako stranoj publici? Na koje sve načine možemo učiniti muzejske postavke popularnijim i posećenijim?

G.S. Mislim da više nema razlike između domaće i strane publike. Kriterijumi su isti, zahtevi sve veći, potrebno je danas da se bude što komunikativniji, što znači jednostavan i logičan, sa dosta pomoćnog materijala, sa svim savremenim sredstvima komunikacije bez kojih se više ne može. I, naravno, da time budu obuhvaćene potrebe najrazličitijih grupa posetilaca, ne samo onih najstručnijih.

P.P. To se može postići kroz različite medije, radio, televiziju, društvene mreže… Svi oni bi trebalo da budu u funkciji približavanja ne samo muzeja već uopšte procesa očuvanja kulturnog dobra. Treba predstaviti put koji kulturno dobro prolazi od dolaska u ustanovu do konačnog cilja – izlaganja ili smeštanja u depo. Svaki predmet, u momentu kad uđe, ima svoj život, prolazi različite provere i službe zaštite, konzervacije, dokumentacije, digitalizacije, prezentovanja, publikovanja itd.

Ali, mimo tehnologija i društvenih mreža, mislim da je potrebna i živa reč jer je ona osnov svega. Možete da pročitate i dobijete informacije na različite načine, ali što se tiče naše publike, pogotovu one školskog uzrasta, potrebno je da se o slikama priča pred delima. Takva praksa je postojala ranije i nju će muzej sigurno nastaviti.

Osim brige o zbirci i osmišljavanja izložbi, šta još čini posao jednog kustosa?

G.S. Koncepcija nabavki umetničkih dela, objavljivanje tekstova o predmetima iz zbirki, učestvovanje na kongresima i simpozijumima, ukoliko je to moguće, izlaženje u susret drugim institucijama i pojedincima u smislu pozajmica dela ili davanja podataka i dokumentarne građe…

P.P.  Posao kustosa ne podrazumeva samo čuvanje zbirke koja mu je poverena. Potrebno je da on obradi tu zbirku, da je prezentuje i u saradnji sa drugim kolegama i ustanovama pojasni što više nejasnih stvari. To znanje ne bi trebalo da sabija u zidove svoje ustanove nego da ga širi. Kustos nije samo čuvar, već i ambasador, on predstavlja ono što čuva, uspostavlja most sa drugim ljudima, publikom, i sa strukom. Tako se dopunjuje materijal koji se nalazi u muzeju –  razmenom i saradnjom. Tako se dolazi do otkrića. Teren je jedno, muzej drugo, a prezentacija na kraju nešto sasvim treće.

Od svih dela koja se nalaze u depou muzeja, koje je vama lično najdraže? (ako možete i želite ispričajte nam i kratku priču o njemu)

G.S. Nemam favorite takvog tipa. Mogla bih eventualno da izdvojim dve veće celine, konkretno dve poklon-kolekcije, istorijsku avangardu koja je izuzetno kvalitetno zastupljena u Narodnom muzeju sa zaostavštinom Ljubomira Micića i poklon-zbirku Dragoslava Damnjanovića sa kojom smo dobili reprezentativna dela domaćih i stranih umetnika sa akcentom na konceptualizmu i novoj figuraciji. To je svakako izuzetno vredno i nezaobilazno za bilo koju muzeološku prezentaciju.

P.P. Da li moram? Nije pošteno da odaberem samo jednu sliku jer svaka od njih ima priču, od ulaska u muzej do predstavljanja javnosti. Istina je, ipak, da se svaki kustos s vremenom poistoveti sa nekim delom svoje zbirke, slikom, autorom ili više njih.

Autoportret Nadežde Petrović, foto: Narodni muzej u Beogradu

Da li će muzej, osim na daljem prikupljanju dela naših starih majstora, raditi i na prikupljanju dela naših savremenih umetnika? Možete li nam ukratko reći kakva je procedura ukoliko neko želi da pokloni delo muzeju kao građanin-donator, a kakva kao umetnik koji želi da zavešta svoje delo?

G.S. Naravno da hoće, kao što je i do sada funkcionisao. Većina savremenih umetnika, onih koji su na određeni način istorijski već adekvatno zabeleženi svojim posebnim doprinosom savremenom progresu umetnosti zastupljeni su sa svojim karakterističnim delima i u Narodnom muzeju. U tom smislu nema vremenskog ograničenja niti se sudara sa koncepcijom Muzeja savremene umetnosti. Svako, bilo da je građanin pojedinac, ustanova ili umetnik darodavac, jeste uvek dobrodošao sa inicijativom o poklonu. Na zaduženim kustosima zbirki i na Komisiji za poklone i otkupe je da procene da li delo ili ime umetnika svojim kvalitetom zaslužuje da bude deo muzejske kolekcije. To je najbitniji kriterijum u prihvatanju poklona i to je dužnost svakog kustosa da profesionalno, a ne subjektivno reaguje pri donošenju konačne odluke.

P.P. Jednostavna. Pismenim putem se obrati muzeju, muzej zakazuje komisiju, komisija pregleda predlog, daje svoje mišljenje. Nakon toga dolazi ugovor o poklonu, delo se prima, pravi se zapisnik, na osnovu odluke kustos inventariše delo. Zatim se ono fotografiše, konzervatorski pregleda, spremi i smesti u depo. 

Kada ste Vi prvi put posetili Narodni muzej? Kada je najbolje krenuti u avanturu istraživanja kulturnog nasleđa?

G.S.  Imala sam sreću da kao mala često odlazim u muzeje, i mislim da je to više nego privilegija za svako mlado biće kako bi se formiralo i obrazovalo na adekvatan način. Posebno u ovom vremenu kada se gotovo sve kulturološke potrebe, između ostalog, zadovoljavaju putem interneta, posredno i najčešće po površini. Zato muzej treba približiti svim generacijama, uspostaviti takav kontakt sa posetiocima da ih ovakav tip institucije ne odbije svojom okoštalošću, zatvorenošću ili totalitarizmima, već animira i svojim interaktivnim pratećim programima, novim metodologijama komunikacije, češćim promenama sadržaja, što već decenijama zastupaju sve muzeološke prakse, a kako bi se savladala kriza i neperspektivnost klasičnih muzeja.

P.P. Bio sam u osnovnoj školi kada me je otac za vreme raspusta odveo da posetimo izložbu predmeta iz Ermitaža. Pamtim i dan-danas iako je prošlo, evo, više od trideset godina, da sam uzeo papirić i i zapisivao koja mi se slika dopada. Toliko sam se približio jednoj slici, ne mogu da se setim kojoj, ali verovatno nekoj Paje Jovanovića ili Đorđa Krstića, da me je čuvar uhvatio za rame i udaljio od slike. Nisam razmišljao o tome da se slici ne sme previše približavati, privukla me je neka dečačka iskrenost, oduševljenje, susret sa nečim što ranije nisam imao prilike da vidim. Na drugom spratu nalazaila se gostujuća izložba predmeta iz Ermitaža. Na štafelaju – Rembrant, Portret starice. To je bio prvi put da sam video Rembranta uživo i dan danas smatram da je on jedan od najvećih slikara koji su ikada postojali.

Slike posmatrate drugačijim očima sa četrnaest, četrdeset četiri ili sedamdeset četiri godine. Ali emocije i osećanja, ako su iskrene, one će uvek ostati. Ja sam tada zapisao na papiru šta mi se najviše svidelo i molio oca da mi kupi katalog koji i dan-danas čuvam.

foto: Wikipedia

Poslednje pitanje, koje postavljamo svim sagovornicima – da li možete čitaocima KUŠ!-a da preporučite knjigu, film, predstavu, muzičku numeru i umetnika ili umetničko delo kojem bi trebalo da posvete pažnju?

G.S. Teško je izdvojiti to jedno jer time eliminišete sve ono drugo koje biste već sutra zamenili nečim novim. Recimo da bih u ovom trenutku mogla da preporučim ne toliko poznati film Museum hours Džema Koena. Kako se na nepretenciozan, ali dovoljno šarmantan i upečatljiv način može ispričati priča o večitom spoju umetnosti i života.

P.P. Ima jedna priča o Beogradu, Vodič kroz ljubavnu istoriju Beograda, Nenada Novaka Stefanovića. To je zaista vodič koji vas opušta dok ga čitate, a s druge strane donosi toliko podataka i otvara neka davna vremena, neke kuće i neke sudbine… Kroz tu knjigu vi vidite različite sudbine ljudi, ali i grada i arhitekture koja je oblikovala taj grad. Tu dolazimo i do zgrade na Trgu republike. Ne u toj knjizi, ali u jednom drugom tekstu isti autor je pomenuo istoriju zgrade Narodnog muzeja. Na ovom mestu nekada se nalazila kafana Dardaneli. Kažu, kad su je rušili, glumci, pesnici, beomi okupili su se ispred i protestovali. Kada je, ipak, podignuto, i zatim dograđeno, ovo zdanje preživelo je mnogo toga. Na mestu gde mi sada sedimo marširale su austrijske trupe. Uveden je saobraćaj, rušene su stare zgrade u okolini. Došao je novi rat, zgrada je okupirana, zatim je opasno stradala u savezničkom bombardovanju. Restaurirana je, pa je promenila funkciju tako što je postala muzej. A na tom mestu nekada je bila kafana. Vidite, umetnost nastaje na umetničkim izvorima i, ako ne u muzeju, onda će u mojoj kancelariji sigurno stajati fotografija kafane Dardaneli, jer to je dug koji mora da se plati.

intervju vodila: Jovana Nikolić

 

 

Leave a Reply

Your email address will not be published.