Intervju vodila: Nevena Stajković
Fotografije: Uroš Gajić
Miloš Lazarov diplomirao je glumu na Akademiji umetnosti u Beogradu, u klasi profesora Nebojše Dugalića. Ostvario je značajne uloge u predstavama Kiseonik u režiji Milje Mazarak u produkciji Narodnog pozorišta u Somboru, Let iznad kukavičijeg gnezda u režiji Žanka Tomića u Beogradskom dramskom pozorištu, kao i u Uredniku, predstavi Reflektor teatra u režiji Vojkana Arsića. Na televiziji smo imali prilike da ga vidimo u serijama Urgentni centar, Državni službenik i Senke nad Balkanom.
Direktno sa Korčule šalje nam svoja razmišljanja o razlici između televizijskih i pozorišnih angažmana, kako je to baviti se profesurom u svetu glume, zašto je odbijao neke uloge, a tu je i pokoji savet za sve koji bi želeli da se bave glumom, kao i nekoliko sjajnih preporuka za čitanje, gledanje i slušanje tokom leta.
1. Ukoliko se osvrnemo na brojne predstave u kojima si igrao, postoji li uloga koja te je promenila kao umetnika – i kao čoveka?
S obzirom na to da sam glumu upisao sa 27 godina, rekao bih da je mene odabir ovog poziva i bavljenje njim promenilo kao čoveka. Gluma podrazumeva istraživanje i stalno preispitivanje – to je često bolno, ali neophodno za svakog čoveka da bi spoznao sebe. Ja se nisam time mnogo bavio pre dodira sa glumom.
A što se tiče ovog drugog pitanja – ne bih baš mogao da kažem da me je neka uloga promenila kao umetnika, ali bih rekao da je na mene najviše uticala uloga Saše u predstavi Kiseonik po tekstu Ivana Veripajeva u režiji Milje Mazarak koju igram sa glumicom Sofijom Mijatović Lazarov, koja je, eto, slučajno i moja supruga. To je moja najdraža uloga i uloga iz čije sam pripreme najviše i naučio.
2. Šta to pozorište može da ponudi što film i televizija ne mogu?
Osnovna razlika je publika. Na sceni osećaš atmosferu u publici i čuješ reakcije i to te onda često i dodatno motiviše. Čak i kada je kompletna tišina, postoji ta direktna povezanost između glumaca na sceni i publike u gledalištu. I naravno – aplauz, na kraju. To je ono zašto mi glumci, pored plate, i radimo (smeh).
3. Ima li razlika u glumačkom pristupu između televizijskih i pozorišnih uloga i, ako ih ima, koje su?
U pricipu, gluma je gluma i ta neka osnova je ista, ali svakako postoje neke tehničke razlike u glumi pred kamerom i glumi na sceni. Volim da kažem da je premijera predstave početak jedne uloge i jedne predstave, dok je snimljeni kadar na filmu kraj.
Kada je reč o filmu ili seriji, dosta toga zavisi od kadra – da li si u kadru sam ili sa sagovornikom; da li se koristi krupni plan, pa ne moraš da glumiš celim telom. Pozorište je drugačije utoliko što publika treba da te vidi, da vidi tvoju reakciju i prepozna osećanje, treba da te čuju i u prvom i u poslednjem redu.
Još jedna od razlika ogleda se u samom procesu. Često volimo da kažemo da je snimanje filma ili serije čekanje. Dešava se da snimiš jedan kadar, pa čekaš da se ekipa promeni za drugi kadar, pa onda, ako ste završili tu scenu, čekaš da se pređe, recimo, iz enterijera u eksterijer, pa onda milion nekih stvari još čekaš. I ume da bude smešno jer svi tu nešto rade oko tebe, a ti koji si zapravo na kraju u kadru, sediš i čekaš i osećaš se nekako besposleno, kao, šta sad ja ovde radim dok svi nešto rade oko mene?
Važna razlika leži i u hronologiji. Često, kada snimaš nešto, ne snimaš hronološki, onako kako se to kasnije izmontira i prikazuje, već snimaš neke scene koje su na kraju, pa snimaš u sredini, pa na početku. Tako da tu moraš da imaš u glavi kontinuitet celog projekta da bi sve to na kraju, kada se složi, izgledalo prirodno. Kada je reč o pozorištu, priča je, naravno, drugačija. Nije ti potrebna ta vrsta posvećenosti i koncentracije, jer, kada izađeš na scenu, već znaš u svakom momentu za to veče kako će se sve odvijati, čak i kada nisi sve vreme na sceni. Slikovito rečeno: to je nešto kao kada muzičar ima koncert i kada snima album u studiju.
4. Da li si nekad odbio ulogu, bilo pozorišnu, bilo televizijsku, jer nije bila u skladu s tvojim umetničkim osećajem?
Nisam mnogo odbijao uloge, možda ih ima par. Što se tiče filma i televizije, odbijao sam neke reklame jer sam stava da ne reklamiram i nikad neću reklamirati kladionice i kockarnice. Nisam do sada imao priliku da odbijem neku ulogu iz ideoloških razloga, moram da priznam, ali, eto, jesam odbio iz moralnih razloga neke reklame.
Moram da iskoristim ovaj trenutak da kažem jednu stvar, nešto kao savet za one koji žele da se bave glumom: od samog početka treba da razmišljaju o tome koje uloge prihvataju i da ipak malo više biraju. Jer, kada si na početku karijere, željan si rada i onda prihvataš sve što ti se ponudi i to ume da bude mač sa dve oštrice. Istina je da se time stiče neko iskustvo, naravno, međutim, tako ujedno prezentuješ sebe kao nekoga ko bi radio sve, pa se posle malo teže izvučeš iz toga.
5. Radio si kao profesor glume i vokala u Baletskoj školi „Lujo Davičo”. Kako je profesura uticala na tvoju glumačku karijeru?
Da, četiri godine sam radio u Baletskoj školi „Lujo Davičo” kao profesor predmeta Gluma i vokal, pa sam dve godine napravio pauzu jer nisam mogao da uskladim obaveze u školi i u pozorištu. Ali, evo, od septembra ću se vratiti tamo i jako se radujem tome jer je to jedna potpuno druga dimenzija. Shvatio sam da me to jako interesuje i mogu neskromno da kažem da imam dar za pedagoški rad u glumi. Raditi u ovoj školi je jako uzbudljivo zato što su ti učenici budući umetnici – baletski igrači, igrači savremenog plesa, igrači narodne igre, i to je potpuno jedna druga dimenzija izvođačke umetnosti. Ipak, užasno im je važna gluma i osnove glume za njihov posao, ali ne samo za posao, već i za sazrevanje u životu.
Meni je prelepo sa njima i nadam se da su oni nešto naučili od mene, a svakako mogu da kažem da sam naučio dosta toga od njih, baš zbog toga što oni na glumu gledaju iz druge perspektive i kad se malo izmestiš i gledaš na naš posao iz njihovog ugla, otvore ti se nova i drugačija gledišta, umesto da na to gledaš isključivo iz ugla glumca.
6. Poslednje pitanje, koje postavljamo svim sagovornicima i sagovornicama – možeš li čitaocima i čitateljkama KUŠ!-a da preporučiš knjigu, film, predstavu, muzičku numeru i umetnika ili umetničko delo kojem bi trebalo da posvete pažnju?
Roman: Čekaj do proleća, Bandini, Džona Fantea. To je prvi deo Fanteove trilogije o Arturu Bandiniju, pročitao sam samo prvi deo i jako se radujem da pročitam i druga dva.
Film: Za danas toliko reditelja Marka Đorđevića – masterpiece, bukvalno
Kill Bill Tarantinov, i prvi i drugi deo. To je jedna genijalština. Skoro sam opet gledao, posle 15 i više godina i odlepio sam koliko je to jedna kvalitetna i dobra zabava u svetu filma. Ko nije gledao, neka obavezno pogleda; ko jeste, neka se podseti.
Predstava: Ja sam Akiko u režiji Milje Mazarak. Monodrama za koju na plakatu piše da je za decu, ali je, u stvari, za sve uzraste jer je to jedna topla i prelepa priča.
Umetnik – Sorentino i svi njegovi filmovi i knjige; ali bih pored njega morao da preporučim i Alehandra Hodorovskog – treba se posvetiti njegovim filmovima, podjednako kao i knjigama.
Muzička numera: Soil & ”pimp” sessions i pesma Theme from ’futagashira’ – ozbiljno dobra ekipa iz Japana. Oni su neki fusion džezeri i već dugo su na sceni i šure kako sviraju, tako da je moja preporuka ova pesma, pogotovo ako se vozite negde autom, odmah vas ubacuje u scenu iz nekog filma!
avgust, 2025.
