Gal na umoru

Videla sam tog čudnog čoveka sa neobičnom frizurom, potpuno nagog, pod punom ratnom opremom, kako posrće od uboda koplja. Pao je i, u agoniji bola, lice mu se izobličilo, urlikao je kao zver, oko prstiju pritisnutih na ranu šikljala je mešavina krvi i iznutrica. Vazduh oko njega postao je gust od suza i patnje; zadah smrti najavljivao je skori kraj. Nakon boja prošetali smo poljem i među leševima tražili naše. Okretali smo još uvek topla tela u potrazi za oznakama. Prišla sam telu čoveka čiju sam pogibiju odgledala. Tek tada sam oko njegovog vrata primetila metalni prsten, siguran znak da je u pitanju bio neprijatelj.

–Gal… – rekao je sa gađenjem moj drug.

Upamtila sam ovaj trenutak, ne zato što mi je bilo žao mrtvog Gala, već zato što je, nekoliko godina kasnije Epigon, dvorski vajar, pun ponosa otkrio pred nama, građanima, svoju novu skulpturalnu grupu posvećenu našem kralju Atalu I i njegovoj pobedi nad varvarskim plemenima. Među bronzanim telima prepoznala sam i njega. Nag, sa prstenom oko vrata i dredovima u kosi, grimasom bola, ali snažan, savršenog tela, dostojanstveno se oslanjao na desnu ruku dok mu je iz ogromne rane curilo samo nekoliko kapi krvi. Pomislila sam kako je sve to glupost, čovek je urlao i grčio se od bolova dok je umirao.

Ali kod Grka sve mora da bude dostojanstveno, pa i smrt. Iako je bio neprijatelj, iako je bio go, bos, prljav i nepismen, varvarin koji nije poštovao naše bogove i zakone, iako su mu pljunuli na telo i ne zna mu se grob, zauvek će ostati upamćen kao heroj koji umire dostojanstveno od uboda koplja, onako kako heroj uvek umire – na boku. A ni ime mu se neće saznati. Ostaće upamćen, zauvek, jedino kao Gal na umoru.

Gal na umoru je jedna od najpoznatijih antičkih skulptura, čiji je grčki original, nažalost, izgubljen. On je bio izrađen u bronzi između 230. i 220. godine pre nove ere i verovatno je u doba krize pretopljen u nešto korisnije. Poručilac ove skupture bio je kralj Pergama Atal I, a njen autor verovatno dvorski umetnik Epigon. Skulptura je bila deo veće celine izrađene u čast konačne pobede Grka nad varvarskim galskim plemenima koja su, u velikoj migraciji ka jugu, opustošila dobar deo tadašnje Grčke. Samo nekoliko pojedinačnih figura nam je ostalo poznato, i to zahvaljujući njihovim rimskim kopijama među kojima se nalazi i ovaj umirući Gal.

Rimska skulptura ranjenog Gala nastala je u prvom ili drugom veku nove ere i, za razliku od grčkog originala, urađena je u mermeru. Sve do 20. veka skulpturu su nazivali i Umirući gladijator, verovatno zbog oružja i ratničke opreme koja je predstavljena na postamentu oko figure. Kasniji istraživači pravilno su procenili da kosa predstavljenog muškarca, upletena u nešto što bismo danas nazvali dredovima, nije bila odlika gladijatora, već ratnika keltskih plemena koja su u trećem veku pre nove ere pošla u pohod na bogati i plodonosni Mediteran. Metalni prsten oko vrata prikazanog suzio je prostor za dileme – u pitanju je takozvani tork – posebna vrsta ogrlice koju su nosili pripadnici keltskih plemena. Ovaj komad nakita pravljen je tako da, kada se jednom nađe oko nečijeg vrata, tu ostane zauvek, a mnogi od sačuvanih primeraka svedoče o stilu i razvoju keltske juvelirske delatnosti.

Skulptura Gal na umoru izrađena početkom nove ere, kao mermerna kopija grčkog originala, pala je u zaborav, tj. pod zemlju. Tek će u 17. veku, prilikom rekonstruisanja vile Ludovizi u predgrađu Rima, biti ponovo otkrivena. U posedu porodice Ludovizi ostaće sve dok je papa Klement XII nije prispojio kapitolskoj kolekciji umetničkih dela, a u Kapitolskom muzeju nalazi se i danas. Tokom 17. i 18. veka bila je jedno od must see umetničkih dela antike za sve one plemiće koji su kretali iz zapadne i severne Evrope da, poput svojih predaka Kelta i Gala, naprave pohod na plodni Mediteran, ovog puta u duhovnom i intelektualnom smislu. O poseti Galu na umoru piše i Bajron, kroz svog putujućeg junaka Čajlda Harolda.

Italiju je napustila samo jednom, prilikom Napoleonovih osvajanja Rima, kada je bila preneta u Pariz. Ipak, vraćena je u domovinu već 1816. godine. Na svetu postoji mnogo kopija ove skulpture koju odlikuju veština izrade, rimska realističnost predstavljanja ljudi, antički patos i antička dostojanstvenost palog ratnika.

To je ono što ovu skulpturu čini, sa jedne strane, tipičnom za vreme u kojem je nastala, a sa druge, vanvremenskom. Kao što smo na početku napisali – kod Grka sve mora da bude dostojanstveno, pa i smrt. Iako je bio neprijatelj, go, bos, prljav i nepismen, varvarin, zauvek će ostati upamćen kao heroj, jer heroj uvek umire na boku. Prikazujući neprijatelja u pozi antičkih heroja, Grci su odali počast poraženim neprijateljima, iskazujući im poštovanje što su se borili časno i bili dostojni neprijatelji slavnog helenskog naroda.

piše: MoonQueen

 

Leave a Reply

Your email address will not be published.