Iako nije priča o umetnosti, priča o frenologiji je prava priča iz dugog 19. veka. Njeni počeci sežu u poslednju deceniju 18. veka, kada, prema mišljenju mnogih istoričara i teoretičara, otpočinje i fenomen nazvan „dugi 19. vek”. Nemački fiziolog Franc Jozef Gal (Franz Joseph Gall) 1796. godine osniva ovu novu granu medicine zaslužnu za povezivanje određenih delova ljudskog mozga sa njegovim specifičnim funkcijama, ali ne samo to. Gal i njegovi savremenici verovali su da u čovečijem umu postoje posebni centri odgovorni za različite emocije, osećaj za pravdu, moral, dobro i zlo. S obzirom na ovakva medicinska stanovišta bilo je pitanje dana kada će se oblik i veličina lobanje dovesti u vezu sa ljudskim osobinama i sposobnošću za kršenje zakona.

Sigurni smo da je zločin počinila nepismena osoba, stoga oslobodite sve osumnjičene koji imaju glavu veću od obima ovog šešira – bio je nimalo začuđujuć i često upotrebljivan metod traganja za krivcem tokom 19. veka. Velika glava, logično, bila je znak intelektualne, ali i obrazovane individue, s obrizom na to da mozak raste usled sticanja znanja što dalje neminovno utiče na rast lobanje. Možete se smejati ovoj tvrdnji danas, ali niko se nije smejao Šerloku Holmsu koji je neke od svojih slučajeva rešio uz pomoć prečica koje mu je nudila ta savremena nauka.

Priručnici sa oblicima i veličinama glava za koje se smatralo da su podložne devijantnom ponašanju i zločinima dospeli su ubrzo nakon štampanja u sve policijske stanice. Treba li pomenuti da je visokocenjeni naučni svet došao do medicinskih otkrića da su veličina i oblik zdravog i odraslog belca parameter moralno ispravne individue, dok su „poremećaji” nastali na formiranju lobanja drugih naroda i rasa uzrokovani sigurnom predispozicijom za najstrašnije zločine?

Iako se kao „nauka” frenologija pojavila u nemačkim naučnim krugovima, i tokom čitavog veka bila manje ili više prisutna u velikom broju evropskih zemalja, svoju najveću popularnost dostigla je u Velikoj Britaniji i Americi. Razlog je prilično jednostavan – s jedne strane najveća kolonijalna sila, sa druge Meka doseljenika čitavog Novog sveta, Britanija i Amerika bile su dve najveće multikulturalne sredine, gde se veliki broj različitih nijansi kože i oblika lobanja mogao sresti u skoro svakom gradu i u svakoj ulici. Bogati belac morao se osetiti ugroženim usled takvog napada na svoju sredinu pa je objašnjenje potražio u nauci i nauka je jedva dočekala da mu isti pruži. Naravno, tu je uvek i borba polova koja je obeležila drugu polovinu 19. veka, u kojoj je svaki „naučni” dokaz ženske podređenosti muškarcu bio dočekan aplauzom.

Danas se možemo ili iznervirati ili nasmejati ovoj očiglednoj besmislici, ali setite se da tokom dugog 19. veka onima koji su imali samo malo veću, manju, izduženiju, širu ili užu lobanju od one nacrtane u priručniku za policajce uopšte nije bilo do smeha. Mnogo života je izgubljeno samo zbog „pogrešnog” oblika lobanje pa ćemo, ako vreme premerimo u žrtvama, doći do još jednog zaključka zašto se 19. vek naziva još i dugim. No, možda i važnije od toga je shvatiti da je većina obrazovanih ljudi 19. veka, naučnika, lekara, policijskih činovnika, čak i pisaca (poput Edgara Alana Poa ili Artura Konana Dojla, koji se u svojim pričama pozivaju na tvrdnje „frenologa”) zaista verovala u ovu pseudonauku. Njima niko nije zamerao traljave istrage, smrtne kazne, rasizam, šovinizam ili propagiranje dezinformacija jer frenologija je smatrana validnom naukom. Osim što su je od nauke delili empirijsko znanje i dokazi.

Stoga, dragi čitaoci, ne podležite zavodljivim tvrdnjama različitih pseudonauka. Možda naši životi danas konkretno ne zavise od njih, ali postojalo je vreme kada je bavljenje pseudonaukom koštalo čitav jedan vek mnogih života, a bio je to jedan poprilično dugačak vek.

piše: MoonQueen

 

Leave a Reply

Your email address will not be published.