piše: Aleksandra Vujić
Stotinama godina, još od kasnog 15. veka, istraživači su pokušavali da otkriju prolaz kojim bi spojili Atlantski i Tihi okean. Ovaj put bi značajno skratio putovanja i olakšao trgovinu sa Azijom, odnosno pristup zlatu, srebru, začinima i svili, bez potrebe da se obilazi Afrika ili Južna Amerika. Tokom vekova mnoge ekspedicije su poslate upravo sa ciljem pronalaska prolaza, ali su se suočavale sa surovim uslovima i velikim količinama leda, te zbog toga, neminovno, i sa velikim žrtvama i gubicima.
Jedna od najpoznatijih ekspedicija datira u 1845. godinu, a bila je predvođena kapetanom Džonom Frenklinom. Skoro 170 godina ova ekspedicija je bila obavijena velom misterije, a do dana današnjeg otkrivaju se nove pojedinosti u vezi sa misijom i ljudima koji su učestvovali na njoj.
Poteškoće pre kretanja
Frenklin je i pre ove vodio ekspediciju na Arktik između 1819. i 1822. godine i na njoj je zaradio nadimak Čovek koji je pojeo svoje čizme. Jasno je da ekspedicija nije bila baš uspešna i da je posada morala da preživljava jedući komade kožne obuće i pertli. Ipak, to Fenklina nije pokolebalo i on pristaje da vodi novu ekspediciju. No, njegova prethodna neuspešna misija nije bila jedini zloslutni znak.
Još pre isplovljavanja javilo se više propusta u organizaciji i opremi. Za početak, Džon Frenklin nije bio prvi izbor za vođu. Naime, nekoliko kapetana pre njega je odbilo da ide na Arktik. On je prihvatio iako je u tom trenutku imao 59 godina. Zbog njegovog prethodnog iskustva u mornarici, javnost ga je doživljavala kao iskusnog moreplovca, iako je u mornarici smatran previše konzervativnim i starim za tako važnu i veliku misiju.
Od dvadeset i četiri oficira, samo četiri je imalo iskustvo plovidbe u ledenim uslovima, a od čak stotinu dvadeset i devet članova posade dobar deo nije imao iskustva sa arktičkom plovidbom.
U ekspediciji su korišćene mnoge, za to vreme, novije tehnologije. Tako su na put mornari poneli velike količine konzervirane hrane. To zvuči vrlo logično iz sadašnje perspektive, ali problem je nastao jer je od proizvođača naručena prevelika količina konzervi, ako uzmemo u obzir da je to tada bila relativno nova tehnologija. Vremenski pritisak je doveo do toga da se porudžbina radi brzo a nauštrb kvaliteta. Konzerve su zbog brzine bile loše zatvorene i hrana se kvarila i bila kontaminirana olovom.
Zahvaljujući veličini brodova, posada je mogla da ponese dosta tovara. Tako su na ekspediciju poneli 24 tone mesa, 35 tona brašna, 8 000 konzervi, velike količine limunovog soka i čak 2 tone duvana i 7 500 litara alkohola. Brodovi su posedovali i velike biblioteke sa mnoštvom knjiga.
Brodovi određeni za ekspediciju bili su HMS Teror i HMS Erebus. Ovi ratni brodovi bili su dodatno ojačani, što je trebalo da pomogne probijanju kroz led. Takođe su imali parne motore i grejanje na paru. Posada je imala i posebnu opremu specijalizovanu za ledene uslove. Međutim, ispostaviće se kasnije da nova tehnologija i obimna oprema nisu dovoljni za uspešnu misiju.
Hronologija otkrića
Brodovi su isplovili u maju, a poslednji put su viđeni u julu 1845. u Bafinovom zalivu, gde su ih sreli kitolovci, posle toga im se gubi svaki trag. Dve godine nakon isplovljavanja, Frenklinova supruga Džejn obraća se Admiralitetu, ruskom caru, i Sjedinjenim Američkim Državama. Admiralitet pokreće istragu 1848. godine, ali ne sa velikim uspehom. Nakon niza istaživačkih ekspedicija, saznalo se da su svi članovi posade mrtvi a da su uzroci kombinacija promrzlina, trovanja olovom i skorbut. Otkriveno je da su već godinu dana nakon isplovljavanja, u septembru 1846, brodovi ostali zaglavljeni i okovani ledom. Kako su bili snabdeveni za tri godine puta, posada je ostala tu da sačeka spasioce. Međutim, ispostavilo se, kao što smo već pomenuli, da te zalihe nisu bile najkvalitetnije. Konzerve su bile zapečaćene olovom, što je kontaminiralo hranu, limunov sok je izgubio dejstvo, čak se spekulisalo da su se članovi posade iz očaja okrenuli kanibalizmu. Nekoliko godina kasnije, tačnije, 1850. pronađena su tri groba koja su pripadala preminulim članovima posade. Natpisi na njima otkrili su da su umrli već prve zime.
Godine 1859, tokom još jedne od istraživačkih misija, na Ostrvu Kralj Vilijam pronađena je poruka u kojoj je pisalo da je kapetan Frenklin, zajedno sa još dvadesetak mornara, umro i da su ostali napustili brod u aprilu 1848. godine i pokušali da nađu kopno.
Dugo godina nakon toga nije bilo značajnih otkrića o neuspeloj ekspediciji. Tačnije, sve dok se Oven Biti (Owen Beattie) kanadski forenzičar, nije zainteresovao za nju. Između 1981. i 1986. Oven analizira i proučava pronađena tkiva i ostatke i nalazi dokaze koji potvrđuju skorbut, trovanje olovom i pothranjenost. Kasnijih godina, od 1992. do 1994. Ovenov tim pronalazi veoma visoke tragove olova i tragove noža na pronađenim kostima.
Tek 2014. pronađena je olupina HMS Erebusa kod Ostrva Kralj Vilijam, i to u vodi dubine svega desetak metara. Dve godine kasnije, čak pedesetak kilometara dalje, pronađen je i izuzetno očuvan drugi brod, HMS Teror. Kanadski arheolozi ne odustaju od potrage i dalje, a pre svega par godina, 2022. i 2023. pronađeni su lični predmeti posade, kao što su odeća, knjige i delovi instrumenata.
Devet godina nakon što su brodovi nestali, norveška ekspedicija je uspela da prođe putem kojim je Frenklin krenuo. Ipak, put nije bio nimalo lak i nije bio pogodan za korišćenje u komercijalne svrhe. Tek prokopavanjem Panamskog kanala se došlo do najkraćeg i bezbednog puta između dva okeana.
Inuitske priče
U toku otkrivanja sudbine posade, priče Inuita prenošene s kolena na koleno imale su poseban značaj. Priče su govorile o belim ljudima koji su zarobljeni u brodovima koji se ne kreću, a kasnije i o ljudima koji iscrpljeni hodaju po ledu vukući kolica sa zalihama. Dolazilo je i do razmene dobara između očajne posade i Inuita. Pozicije i lokacije su mnogim kasnjim istraživanjima i potvrđene.
Najkontroverznija priča govori o tome kako su beli ljudi umirali od gladi, pa su se iz očaja okrenuli kanibalizmu. Inuiti su našli ljudske kosti sa tragovima kuvanja i sečenja, pa su došli do tog užasnog zaključka. Njihovu teoriju su kasnije potvrdili i forenzičari koji su ispitivanjima otkrili tragove sečenja nožem na ljudskim kostima. Čak su tvrdili i da su našli šator sa čovekom koji je bio svečano obučen, te se sumnja da je reč upravo o Frenklinu, a priča se poklapa sa rezultatima istraživanja koje kaže da je Frenklin umro u izolaciji.
Iako očigledno važna svedočanstva naroda koji živi i prilagođen je arktičkim neuslovima, istraživači nisu mnogo obraćali pažnju na ta usmena predanja. Tek su Džon Rej i kasniji počeli shvatati inuitske priče ozbiljno i smatrati ih tačnima. Veliki preokret napravilo je i svedočenje Luia Kamukaka (Louie Kamookak), inuitskog istoričara i nastavnika. On je sarađivao sa kanadskim istraživačima i ispričao im mnoge priče koje su se prenosile u njegovoj porodici, a te priče su naposletku, u kombinaciji sa klimatskim promenama i novom sonarnom tehnologijom, dovele do pronalaska brodova.
Ova ekspedicija ostaje jedna od potresnijih i najzagodnetnijih poglavlja u istoriji polarnih istraživanja. Zamišljena kao trijumf nauke, tehnologije i pomorske moći, zbog prepotencije u suočavanju sa prirodom i nerazumevanju njene moći, postala je tragična potvrda snage i nadmoći prirode. Sada, nakon toliko istraživanja, može poslužiti kao lekcija o poštovanju i razumevanju ledom okovanog Arktika.
avgust, 2025.
