Kada čovek želi neuspeh ili prosečnost da zameni svetskom slavom i različitim zemaljskim zadovoljstvima, nema bržeg puta od onoga da sklopi pakt sa Đavolom. Dobro poznata legenda, koja je utkana i u priču o životu „dede rokenrola” – Roberta Džonsona, pokazuje kako u takvom paktu čovek uvek gubi (u njegovom slučaju smrt sa dvadeset i sedam godina je bila cena tog dogovora). Ipak, čovek ne bi bio čovek kad ne bi zamišljao kako bi bilo lepo kada bi Đavo bar jednom izgubio. „Dokaz” takvog poraza čuva se na podu Bogorodičine katedrale u Minhenu (Frauenkirche), simbola glavnog grada Bavarske.

Događaj je smešten u drugu polovinu 15. veka, a priča se razvija ovako: Žigmund (Sigismund), vojvoda Bavarske, nalaže da se romanička katedrala u srcu Minhena zameni novom u stilu kasne gotike, a za glavnog arhitektu (za kog će se ispostaviti da je pregovarao sa Đavolom) postavljen je Jorg van Halsbah (Jörg von Halsbach). Za građevinski materijal izabrana je cigla i izgradnja katedrale započinje 1468. godine, a završava se dvadeset godina kasnije. Jedino su kule, izgrađene sa obe strane ulaza u katedralu, završene u 16. veku (1525. godine). Kule, visoke skoro 100 m (južna je za 12 cm niža od severne), postale su prepoznatljivo obeležje Minhena. Ipak, daleko pre nego što je postala simbol grada, katedrala je na trenutke imala neizvesnu sudbinu.

Minhen, "Nirnberška hronika", 1493.

Muke svakog arhitekte započinju onda kada se čini da svoje delo neće završiti, a u ovom slučaju to je bilo sasvim izvesno usled nedostatka novčanih sredstava. U trenutku očajanja, kako to uvek i biva, graditelj se osmelio da sklopi pakt sa Đavolom koji bi nastavio da finansira izgradnju hrama pod uslovom da katedrala postane mesto u kojoj će se slaviti tama. Takav zahtev je podrazumevao da u izgradnji budu izostavljeni prozori, a kako se ne bi odrekao ni prozora, ni novca, arhitekta smišlja takav plan da svodove hrama podupre sa dvadeset i dva stuba koje podiže duž glavnog broda crkve. Ti dugački redovi stubova stvaraju iluziju da u unutrašnjosti hrama nema prozora, ali samo na trenutak, dok posmatrač stoji na ulazu u hram. Tako postignut efekat, sa skrivenim prozorima iza stubova, bio je najvažniji u pobedi koju je arhitekta izvojevao nad Đavolom.

Nakon završetka radova, na ulazu u hram, na trenutak Đavo je počeo da likuje, a kada je shvatio da je prevaren, u besu je lupio nogom o pod i ostavio trag koji i danas svedoči o tome. Legenda kaže i da je Đavo prilikom posete hramu dojahao na vetru, ali je u besu prilikom odlaska zaboravio vetar koji duva oko crkve i koji će duvati sve dok se on ne vrati po njega. Možda Đavo uvek gubi kada se pakt ne sklapa samo za sopstvenu korist, a možda pakt nije ni bio sklopljen. Ako se nekad zadesite u Minhenu, uvek možete proveriti da li ima neke istine u toj legendi i da li vetar baš uvek duva oko Bogorodičine katedrale.

piše: Marijana Marković

Leave a Reply

Your email address will not be published.