Fonoautograf Eduara Leona Skota de Martenvila iz 1859. godine, foto: Wikipedia

Jedno vreme smatralo se da je najraniji snimak ljudskog glasa načinio Tomas Edison 1877. godine, na svom izumu zvanom fonograf. Danas znamo da to nije tačno i da je Eduar Leon Skot de Martenvil preduhitrio Edisona svojim izumom zvanim fonoautograf.

Fonoautograf je najstarija poznata sprava za snimanje zvuka, ali ne i za njegovu reprodukciju. Ta titula pripada Edisonovoj, nešto mlađoj mašini. Eduar Leon Skot de Martenvil, francuski štampar i prodavac knjiga, ovaj izum patentirao je 25. marta 1857. godine. S obzirom na to da se bavio prodajom knjiga, bio je u mogućnosti da čita o najnovijim naučnim otkrićima i da sam postane pronalazač. U početku je, inspirisan novonastalom tehnologijom fotografije, želeo da zvuk zabeleži na sličan način kao što to čini svetlost sa slikom. Nešto kasnije se, dok je proučavao gravuru za jednu knjigu, susreo sa anatomskim nacrtom ljudskog slušnog aparata. Zadivljen, želeo je da imitira ljudsku anatomiju uha mehaničkom spravom. Upravo zbog toga je fonoautograf izgledao i funkcionisao po istom principu kao i ljudsko uho. Skot je napravio više verzija, ali su se sve uglavnom sastojale iz tri dela koja su parirala spoljašnjem slušnom kanalu, bubnoj opni i slušnim koščicama.

Deo koji predstavlja spoljni slušni kanal činio je jedan levak, na čijem je užem kraju bila razvučena životinjska koža. Na tu membranu bila je zalepljenja četka od čekinja. Sistem je funkcionisao tako što bi se u levak govorilo, a oscilacije u vazduhu bi pomerale membranu. Samim tim uz membranu bi se pomerala i četka, koja bi potom ostavljala liniju na tankom sloju čađi koja je bila naneta na papir. Vreme snimanja nije bilo dugo jer je dužina papira određivala vreme trajanja snimka. Taj papir je bio zalepljen na jedan cilindar koji se okretao ručnim pogonom. Prvobitno je Skot patentirao mašinu sa ravnom pločom koja bi se okretala zahvaljujući mehanizmu časovnika. Brzina okretanja je takođe imala udela u dužini trajanja snimka. Sporije okretanje bi omogućilo duži snimak, ali da bi snimak bio jasniji bilo je potrebno brže okretati cilindar. Drugi pronalazači su, ubrzo pošto je Skotova mašina stavljena na tržište, napravili svoje verzije fonoautografa. Neki su pokušali da promene i poboljšaju originalni dizajn.

Eduar Leon Skot de Martenvil, foto: Wikipedia

Već 1859. godine je fonoautograf izašao u proizvodnju. Primarno je bio namenjen kao laboratorijski instrument korišćen u praksi istraživanja akustike. Fonoautograf je mogao da se koristi i u izučavanju frekvencije i amplitude zvučnih talasa ili čak za upoređivanje notnih frekvencija. Fonoautograf se može smatrati i prvom naučnom spravom za vizuelno proučavanje svojstava zvuka.

Tek 1877. godine, francuskom pronalazaču i piscu Šarlu Krou sinula je ideja da bi se fonoautografski snimci mogli pustiti. Njegova zamisao je bila da snimke prenese na metalnu ploču, na kojoj bi potom kiselinom urezao zvučnu liniju, stvarajući tako trodimenzionalni otisak dvodimenzionalne linije sa fonoautografa. Želeo je da ovaj snimak isproba na svom patentu koji je nazvao paleofon, ali je pre nego što je uspeo da realizuje svoju mašinu Tomas Edison predstavio svoj funkcionalni prototip fonografa. Nakon ovog neuspeha, Kro se okrenuo pokušaju da kontaktira marsovce (bez šale, proveo je mnoge godine pokušavajući da ubedi francusku vladu da mu dopusti da izgradi monumentalno ogledalo kojim bi urezao poruku marsovcima na pustinjama Marsa). Njegove ideje oko fonoautografskih snimaka ostvarene su tek deset godina kasnije od strane Emila Berlinera, izumitelja gramofona i gramofonskih ploča. U suštini, Berlinerovi eksperimenti se uzimaju kao prve zvanične reprodukcije fonoautografskih snimaka.

Mada su neki snimci reprodukovani, niko u periodu od skoro 150 godina nije pokušao da reprodukuje Skotove snimke. Uglavnom jer su fotografije tih snimaka bile retke u knjigama, a sami zapisi su uglavnom bili kratki i nejasni da bi se uspešno reprodukovali istom metodom. Tek 2008. godine, zahvaljujući komputerskoj obradi fotografija, bilo je moguće oživeti Skotove najranije snimke. Glavni problem za istraživače bio je taj što se cilindar na fonoautografu okretao ručno, a to je prouzrokovalo neujednačeno okretanje i neujednačenu brzinu snimka. Zbog toga je kranji snimak bio nerazumljiv, ali određeni računarski softveri bili su u stanju da ga donekle ujednače.

Među brojnim snimcima koji su oživljeni, našao se jedan snimljen 9. aprila 1860. godine, na kome se nalazi dvadeset sekundi dug snimak francuske pesme Au clair de la lune. Zbog zabune u terminologiji, isprva je snimak pušten duplo brže pa se mislilo da je to snimak ženskog ili dečjeg glasa. Dok se na pravoj brzini može čuti muški glas, skoro sigurno glas samog Skota, koji vrlo lagano peva ovu pesmu. Snimak je slabo razumljiv i vrlo kratak, ali se uz malo truda može čuti pomalo jezivi glas. Pored ove pesme pronađena je još jedna – Vole, petite abeille, isto iz 1860. godine. Pored snimaka iz te godine, nađeni su još neki, raniji, koji datiraju čak iz 1853. na kojima se takođe bez sumnje može čuti Skotov glas. Međutim, zbog lošeg kvaliteta snimka i neujednačene brzine, onaj na kom se nalazi pesma Au clair de la lune uzima se kao najstariji snimak ikada pronađen, a ujedno kao i najstariji snimak ljudskog glasa.

piše: Marko Kolarović

Leave a Reply

Your email address will not be published.