Pesnik salona, foto: Gallica

Reč fiziologija u naslovima književnih dela upućuje na niz ilustrovanih, uglavnom jeftinih knjižica, istoimenog žanra nastalog i nestalog tokom 19. veka. Termin fiziologija preuzet je iz prirodnih nauka poput biologije i medicine, te se korišćenjem stručne terminologije prirodnih nauka objašnjavaju fenomeni društva koji se tumače kao njegove bolesti. Najveću popularnost žanr doživljava sredinom veka, a najveću ekspanziju u periodu između 1840. i 1842. godine kada je izdato čak sto devetnaest ovakvih knjiga u periodu od samo dve godine. Fiziologije su se bavile humorističkim popisivanjem i opisivanjem tipičnih predstavnika određene grupe ljudi, a grupe su formirane u okviru društvenih kategorija, staleža ili, još češće, profesija. U njima se brisala lažna individualnost, a pojedinci su gubili pravo na svoju izuzetnost jer su se svodili na tip. Individue su tom prilikom transformisane u društvene, moralne ili profesionalne tipove poput građanina, studenta, šetača, lekara, pesnika, a ima i fiziologija koje su se bavile tipičnim posetiocima određenih ambijenata – pozorišta, kafea, balova. Njihove osobine, karakteristike i mane, postajale su razlog smeha u trenutku kada bivaju prepoznate kao opšti obrazac ponašanja.

Postojbina ovakvih knjiga je Pariz, zbog čega je moderno društvo francuske prestonice najčešće bilo na udaru različitih pisaca i satiričara. Nakon Francuske, populanost žanra se širi u Belgiju, Španiju i Rusiju. Prva književna fiziologija napisana je 1824. godine. Bila je to Fiziologija ukusa Antelma Brija-Savarena (Anthelme Brillat-Savarin), okrenuta kulinarskim aforizmima. Među autorima ovog žanra našao se i Onore Balzak, koji je 1829. godine napisao Fiziologiju braka.

„Fiziologija pesnika”, Silvijus, foto: Gallica

Silvijusova Fiziologija pesnika

Knjižica koja pripada ovom žanru, a koju po vrlo povoljnoj ceni možete nabaviti u knjižarama Službenog glasnika, jeste Fiziologija pesnika, potpisana pseudonimom Silvijus. Silvijusova knjiga prvi put je izašla iz štampe 4. decembra 1841. godine u Parizu, tačno u onom periodu kada žanr fiziologija doživljava najveću ekspanziju među francuskom, ili preciznije rečeno, pariskom publikom.

U osamnaest poglavlja knjige Slivijus prikazuje osamnaest tipova pesnika svog doba, izvrgavajući ruglu njihov izgled, osobine i same stihove kojima nedostaje originalnog pesničkog nadahnuća. Neki od prikazanih tipova pesnika su pesnik Lamartinjanin, poeta intime, turista, katolik, pesnik kavaljer aristokrata, akademski i salonski poeta, proleterski poeta, pesnik drekavac larmadžija… Silvijus je opisao i kritikovao njihove šablone sklapanja stihova, ali i izgubljeni moral, licemerno i lažno poetsko i ljudsko u ovom kriznom periodu opadanja pravih umetničkih vrednosti.

Knjigu Fiziologija pesnika skoro je uzaludno tražiti pod autorovim pravim imenom, ali je ono ipak odolelo zaboravu. Iza pseudonima Silvijus stoji ime Edmonda Teksijea (Edmond Texier). Edmond Teksije je bio francuski novinar, kritičar, romanopisac, aktivan tokom sredine i druge polovine 19. veka. Osim pseudonima kojim potpisuje Fiziologiju pesnika, svoje knjige objavljivao je i pod imenima Kel-Kun (što, pročitano zvuči slično francuskoj reči quelqu’un – neko) i Peregrin (ime grčkog filozofa koji je živeo krajem prvog i početkom drugog veka nove ere). Očigledno, Teksije je voleo da se i poigra ne samo sadržajem svojih knjiga, već i imenima kojima će ih potpisati.

Kao što sam žanr za svoje ime uzima termin iz prirodnih nauka, slično se dešava i kada Teksije koristi pseudonim Silvijus. Silvijus je ime lekara iz 17. veka, Franciskusa Silvijusa (Franciscus Sylvius) poznatog po medicinskim stavovima zasnovanim na tome da su život i bolest neraskidivo povezani, kako sa hemijskim, tako i sa društvenim procesima. I kao što je sedamnaestovekovni lekar tumačio medicinske fenomene iz perspektive fizike, hemije, ili onoga što bismo danas nazvali sociologijom, tako je i kritičar posmatrao književnost i njene pojave iz perspektive medicine.

Dijagnozu Silvijusovog doba dao je njegov nemački savremenik, pesnik Klemens Brentan:„Svaki čovek ima mozak, srce, želudac, slezinu, jetru i druge organe, a tako i poeziju. Ko jedan od svojih udova odviše hrani, taj organ će se razviti bolje od ostalih i na njihovu štetu, a on će izgubiti ravnotežu. Prevelika guščja jetra, ma koliko ukusna bila, uvek pretpostavlja bolesnu gusku.”

Pesnik salona, foto: Gallica

Sredina 19. veka u Francuskoj bila je vreme hipertrofije pesničkog organa. Preterivanje i previše oponašanja bez originalnosti i inspiracije označava defekt koji će Silvijus razotkriti u ovoj knjizi svojim oštrim perom, a što će ilustrovati jedan od najpoznatijih grafičara i satiričara doba – Onore Domije (Honoré Daumier).

Karikatura – vizuelna dopuna književne satire

Danas svakako poznatiji od svog literarnog kolege, Onore Domije ipak je ostao zapamćen po svojim velikim serijama grafika, poput Don Kihota, ili političkoj satiri, dok je njegov rad na ilustrovanju fiziologija daleko manje obrađivan. Ipak, dva najpoznatija ilustratora žanra fiziologije u Silvijusovo vreme bili su upravo Onore Domije i njegov kolega grafičar Gavarni (Paul Gavarni).

Pesnik Šarl Bodler opisao je Onorea Domijea kao jednog od najznačajnijih ljudi, ne samo u karikaturi, već i u samoj modernoj umetnosti, kao čoveka koji svakog jutra razgaljuje parisko stanovništvo i utoljuje glad za opštom veselošću, karikaturistu kojem se smeju svi – buržuji, poslovni ljudi, domaćice… U njegovom radu defiluje sve što u jednom velikom gradu može postojati od čudnovatosti, sve ono užasno, groteskno, jezivo i smešno. Domije poznaje taštine, ushićenja, očajanja, gluposti čovečanstva; njegovom oku i olovci ništa nije promaklo.

Isto vreme koje je palo pod Silvijusovo kritičko pero, palo je i pod Domijeovu grafičku matricu. To je doba nakon Julske revolucije 1830. godine, kada je mladi Domije počeo da se zanima za političku scenu i da objavljuje karikature u listu La Caricature. Ovaj list osnovao je zakleti neprijatelj Orleanaca, karikaturista Šarl Filipon (Charles Philipon), koji je u svojoj redakciji okupio štab mladih književnika i crtača. Među autorima tekstova našli su se Balzak i Beranže (Pierre-Jean de Béranger), čak i Hajnrih Hajne, a među crtačima Domije, Granvil (Jean Ignace Isidore Gérard Grandville), Monije (Henry Monnier), Travies (Édouard Traviès de Villers). Upravo u ovom listu Domije 1831. godine prikazuje lik kralja Luja Filipa u obliku kruške, zbog čega će zvaničan kraljev nadimak postati Kruška. Smejaće mu se i u inostranstvu, i u zatvoru u kojem je Domije proveo par godina zbog previše smelih karikatura. Njegov rad između 1834. i 1848. godine duhovito je nazvan „prirodnjačkom knjigom građanina”, što se na neki način može shvatiti kao umetnikov pandan literaturi fiziologija. U listu La Charivari (čiji naziv znači „mačja muzika”) Domije prvi put počinje da prikazuje svoje karikature u kojima više ne izvrgava ruglu ličnosti iz sveta politike, već obične ljude, svakodnevne događaje i scene naravi.

Biblijski pesnik, foto: Gallica

U periodu između 1841. i 1842. godine Domije je ilustrovao osamnaest fiziologija, među kojima je bila i Silvijusova.

Kao što je čitav žanr knjižica nazvanih fiziologije bio usmeren na ispitivanje i humoristično prikazivanje nekog određenog tipa ljudi, tako je i sam Domije s vremenom razvio svoje karakteristične likove za koje je inspiraciju pronalazio u poznanicima, prolaznicima, ljudima koje je bilo moguće sresti na ma kojoj pariskoj ulici. Najpoznatiji među njima su: malograđanin Žozef Pridon, razbojnik Rober Maker, korumpirani policajac Ratapoal…

Domije je slikar izgrađenih i razgrađenih tipova, čime se ponovo približava autorima koji su slično tipiziranje svakodnevnih pojava želeli da predstave svojim fiziologijama. Njegovi radovi imaju i veliki socijalno-politički značaj. Pola veka Domije je na neki način bio „savest Evrope”. On je video i raskrinkao sve poroke, sitničavost, moralnu i fizičku nakaradnost čovečanstva, i uvek je umeo da istakne u njima ono opšte ljudsko, svima dobro poznato.

piše: MoonQueen

Leave a Reply

Your email address will not be published.