ilustracija: Jelena Tizi

piše: Mladen Ilić

Tuga, očaj, praznina, uključen televizor u pozadini, učestalo izlaženje i pozivanje prijatelja, šetnja kroz prirodu, slušanje muzike u šetnji. Sva ova osećanja, raspoloženja i ponašanja ulaze u svežanj fenomena koje povezujemo sa usamljenošću. Sa druge strane, samodovoljnost, mir, posvećenost, čitanje knjige kod kuće, neka vrsta blagostanja su fenomeni koje povezujemo sa samoćom kao pozitivnom verzijom bivanja samim. Svako će imati svoju verziju iskustva usamljenosti i samoće, iako će uzroci i okolnosti koje dovode do ovih osećanja i raspoloženja biti često slični kada se posmatraju sa društvenog aspekta, individualni aspekt će se uvek razlikovati.

Činjenica da se nalazimo u periodu pandemije i da je većina nas podvrgnuta (ili bila podvrgnuta) sličnim okolnostima socijalnog distanciranja, zatvaranja u svoje domove i bivala primorana da se u nekoj vrsti samoće ili usamljenosti suoči sa ličnim i društvenim problemima, čini usamljenost aktuelnijom temom nego inače. Ipak, ne treba zaboraviti da je Velika Britanija još 2018. godine pokrenula ministarstvo za usamljenost, dok je ove godine to uradio i Japan. Ovo pridavanje pažnje usamljenosti već neko vreme navodi društvene nauke na tvrdnju da mnogo pre pandemije kovida postoji pandemija usamljenosti (barem u zapadnim društvima). Uzroci se uglavnom lociraju u društvenim okolnostima, preteranom individualizmu koji dolazi sa neoliberalnim uređenjima, nedostatku mreže podrške za ranjive grupe i slično. Sa druge strane, tradicionalna filozofija usamljenost posmatra češće kao univerzalnu odliku ljudskog postojanja nego kao problem određenog perioda. Iako postoje istraživanja koja tvrde da se procenat usamljenih ljudi održava stabilnim, barem u poslednjih sedamdesetak godina, te podatke treba pažljivo interpretirati zbog metodoloških poteškoća, poput činjenice da su zasnovana na odgovorima ljudi o tome da li se i koliko često osećaju usamljeno.

Iskustvo usamljenosti je prilično neuhvatljiva stvar, često se može desiti da smo usamljeni, a da toga nismo svesni; sa druge strane, ako se osećamo usamljeni, to je dovoljno da budemo usamljeni. Drugi prepoznaju našu usamljenost u meri u kojoj je pokazujemo, a često smo sposobni da je sakrijemo i od nas samih. Ono oko čega se može naći konsenzus je da je usamljenost negativno osećanje, da će retko (ako ikada) pojedinac izabrati da bude usamljen. Usamljenost nosi sa sobom odsustvo onoga što pojedinac smatra smislenim. Štaviše, ne radi se samo o tome šta ovaj ili onaj pojedinac smatra smislenim, već o preduslovima za bilo kakav smisao. Biti usamljen znači ne pripadati, nemati svoju ulogu, nemati isprepletanost sa ljudima (pa i sa sobom) koja je nužan uslov smislenog života. Stoga možemo reći da, bilo da postoji epidemija usamljenosti ili ne, ona definitivno jeste jedan od većih problema, ako ne po učestalosti u kojoj se javlja, onda sigurno po intenzitetu kojim obuzima pojedinca i utiče na njegov život.

foto: Andre Frueh, izvor: Unsplash

Bilo da je trajna odlika čovekovog života ili pojam koji nastaje u relativno bliskoj prošlosti, potrebno je pogledati razvoj koncepcije usamljenosti. Reč usamljenost (loneliness) u engleski jezik ulazi krajem 17. veka, ali ne počinje da se koristi intenzivnije sve do sredine 19. veka. U svojoj analizi pojma usamljenosti autorka Fej Baund Alberti skreće pažnju na činjenicu da je pojam „oneliness” prethodio pojmu „loneliness”. Taj pojam (a u početku i „loneliness”) je uvek referirao na stanje stvari, na okolnost bivanja samim, a koristio se i u opisivanju zabačenih i nepristupačnih predela i nije imao nikakvog emocionalnog sadržaja, što je suštinska odlika kada se govori o onome što danas razumemo kao usamljenost. Sa druge strane, samoća (odnosno engleski termin „solitude”) je bila tematizovana u medicini gde se posmatrala kao uzrok određenih poremećaja, poput depresije i melanholije. Paralelu između usamljenosti kao negativnog i samoće kao pozitivnog pojma možemo posmatrati i kroz literaturu 17. i 18. veka, gde se često spominje muž intelektualac koji bira da se osami da bi se posvetio svojim poslovima, dok ga žena čeka kod kuće prinuđena da pronađe svoju ulogu u domaćinstvu, provodeći sve to vreme u usamljenosti. Kasniju učestalost pojma usamljenosti Baund Alberti povezuje sa nastajanjem fragmentiranog industrijskog društva koje polako ali sigurno urušava osećaj intimnosti u odnosima.

Ova analiza Baund Alberti ne znači da usamljenost nije uopše postojala pre dolaska modernog društva, već da je podrazumevala druge pojmovna veze i da su druge norme rukovodile iskustvom usamljenosti. Već Aristotel prepoznaje značaj povezanosti i međuljudskih veza time što čoveka definiše kao političku životinju – van društva može živeti samo „zver ili bog”. Takođe, kao najjaču verziju prijateljstva opisuje prijateljstvo vrline koje se tiče samog razvoja pojedinca. Tada volimo prijatelja zbog njegovih vrlina, zbog njegove suštine i ta ljubav je uzajamna. Atinski polis koji se uzima za ideal političkog uređenja jeste shvaćen kao sistem građanskog prijateljstva. U svakom smislu, antička praksa i teorija prepoznaje potrebu za pripadanjem kao osnov čovekovog blagostanja i razvitka.

U srednjem veku samoća se vezuje za intimni odnos sa bogom, dok se u renesansi učenjak percipira kao usamljenik koji se posvećuje svojim istraživanjima. U tom duhu Petrarka tvrdi da se sloboda od tuđih zahteva i biranje načina života može postići samo u osami (uz knjige!). Tako i Montenj hvali osamu, tvrdeći da se treba izolovati na način na koji to propovedaju stoici – lišiti se svega nepotrebnog što može izazvati bilo kakvu vrstu bola. Ipak, za Montenja osama nije samo mera predostrožnosti, on tvrdi (kao i većina kasnijih filozofa) da se radi o „pribiranju misli i namera”, o stvaranju prostora refleksije (za koju nisu potrebne knjige!). U isto vreme Montenj prijateljsto opisuje kao potpuno spajanje duša, kao „najuzvišeniju tačku refleksije”.

foto: Andre Frueh, izvor: Unsplash

Ovakvo razmišljanje naslućuje buduće romantičarske ideale u kojima je više tematizovana samoća, imperativ je bio osamiti se radi potpune slobode koju samoća pruža ili pak potpuno suprotno – naći jedinstvo sa prirodom ili srodnom dušom. To potpuno jedinstvo i romantičarska verzija ljubavi pokazuju u kojoj meri ljudi imaju potrebu da budu potrebni, da pripadaju, da budu deo nečijeg života i da neko bude deo njihovog, da vode brigu o nekom i budu zbrinuti. Ipak, nakon romantičarskih ideala, filozofija počinje da nalazi ravnotežu u pogledu usamljenosti i samoće. Polako se prepoznaje da niti potpuna osama, niti potpuna predaja drugom nisu najplodnije tlo, kako za eliminaciju usamljenosti, tako i za razvijanje ličnosti, slobode i autentičnog života.

Fridrih Niče i dalje govori o samoći kao onom „mestu” gde se osećamo „kao kod kuće”, ali ipak naglašava da postoji dobra i loša samoća, da se mora naučiti kako se nositi sa samoćom. U samoći raste ono što mi u nju donesemo, tvrdi Niče, stoga moramo već imati istoriju razvijanja karaktera i kultivisanja određenih osobina da bismo u samoći mogli da budemo konstruktivni. Caka je u tome što, prema Ničeu, karakter možemo razviti samo u samoći. Savremeniji filozofi, poput Karla Jaspersa, Martina Hajdegera i Žan-Pola Sartra, već usamljenost (i samoću) posmatraju kao potpuno univerzalnu odliku ljudskog postojanja. Prema Jaspersu, bez samovanja ne samo da nema kontemplacije, već biti „Ja” znači biti sam i svako žudeći da prevaziđe usamljenost mora u isto vreme i žudeti za samoćom.

Hajdegerova tematizacija ovih pojmova je nešto kompleksnija od Jaspersove. Jedna od suštinskih odlika ljudi jeste bivanje sa drugima i to je upravo ono što omogućava samovanje koje je dalje preduslov za autentičan život. Drugim rečima, da nema drugih, ne bismo imali podlogu na kojoj bismo, između ostalog i kroz samoću, mogli graditi autentičan život. Hajdeger, osim samoće i usamljenosti, tematizuje i širi pojam raspoloženja. Raspoloženje je, prema Hajdegeru potrebno da bi postojao bilo kakav smisao. Samoća i usamljenost kao pojedinačna raspoloženja otvaraju određenu perspektivu pojedincu, određeno stanje stvari, koje mu je nedostupno u drugim raspoloženjima. Savremeni poljski pisac Adam Zagajevski ovu ideju oslikava kroz kratku pesmu Istorija samoće:

Tihnu glasovi ptica.
Mesec pozira fotografu.
Presijavaju se vlažni obrazi ulica.
Vetar donosi miris zelenih polja.
Negde visoko mali areoplan igra se poput delfina.

Pesma lepo izražava Hajdegerovu ideju jer nema nikakvog subjekta, jednostavo oslikava niz događaja, niz stanja stvari koje nam samoća otvara. Sa druge strane, usamljenost takođe igra važnu ulogu u čovekovom životu. Usamljenost je potpuno univerzalna, tvrdi Hajdeger, dok samoća služi da samo spoznamo svoje posebno sopstvo, usamljenost je prisutna kod svakog čoveka, poput svesti o svojoj smrtnosti. I svest o smrtnosti i usamljenost nas čine svesnim naše individualnosti, činjenice da niko ne može da umre za nas, pa tako ni da bude usamljen (ili prevaziđe usamljenost) za nas.

foto: i m r α α n 'k, izvor: Un

Usamljenost je, kao i druga raspoloženja, ono kako se osećamo, a s obzirom na to da niko ne može da oseća za nas ili umesto nas, ona je potpuno lična. Ipak, iako svi ponekad bivamo usamljeni, zavisno od pola, životnog doba i drugih okolnosti, ta usamljenost će poprimati drugačiji oblik. Tačno je da je svakome potreban osećaj pripadnosti i razumevanje i saosećanje, ali ono što nas čini autentičnim nije taj osećaj usamljenosti, već način na koji se sa njim nosimo. Nekome će biti potrebno da prođe kroz period samoće da bi jasnije artikulisao svoje potrebe, nekome su jasne potrebe koje ima, ali ne nailazi na njihovo zadovoljenje, nečije potrebe su zadovoljene, ali, usled prošlih okolnosti, postavlja previsoke zahteve od sveta oko sebe. Sve su to legitimni uzroci usamljenosti i u svima se javlja osećaj nedostatka smisla. Kao što smo videli, usamljenost onemogućava samu potragu za smislom.

Čini se da je pored uređenja spoljašnjih okolnosti koje očigledno utiču na osećaj usamljenosti (poput ojačavanja mreže podrške, podizanja standarda života i sl.) potrebna intervencija na duboko individualnom nivou. Potrebno je pružanje razloga i usmeravanje osoba na put poverenja, na pronalaženje aspekata života u kojima mogu prepoznati da i drugi poseduju nedostatak bliskosti sličan njihovom sa jedne strane i pokazivanje da postoje ljudi, slični njima, koji imaju saosećanja i razumevanja za njihov pokušaj da pronađu smisao. Ipak, to je najdalje što se može ići kada se govori o pomoći u prevazilaženju usamljenosti. Cilj je naći strahove koji se javljaju u usamljenosti u sebi, vežbati i učiti kako ih prevazići, naučiti verovati sebi, ne biti usamljen sa sobom, biti svoj drug, a onda i ne biti usamljen pored drugih. S obzirom na duboko ličnu prirodu usamljenosti, i njeno prevazilaženje ili pretvaranje u zdravu dozu samoće biće duboko lično.     

oktobar 2021.

Leave a Reply

Your email address will not be published.