Još jedan FEST je došao i prošao, ostavljajući  za sobom sveže, ali duboke tragove u domaćoj kinematografiji. Nažalost, Holivud je, u skladu sa svojom štancujućom produkcijom blokbastera, bioskopima širom sveta nametnuo brz tempo, tj. kratak bioskopski život filmova. Taman čujete za neki domaći film da je dobar, ili pročitate odličnu kritiku u KUŠ-u, kad, puf! … Već je nestao sa velikog platna. Od kraja FEST-a nije prošlo ni mesec dana, ali svejedno vam preporučujemo da što pre trknete do najbližeg bioskopa ako želite da pogledate neka od naših najnovijih ostvarenja. Naravno, ako ne stignete, biće još festivala, neki od njih će se prikazivati na TV-u, biće još prilika, ali ipak u manjem broju.

No, svetla su se upalila, utisci su se slegli i spremni smo da vam izdvojimo samo neke od velikog broja filmova vredne vaše pažnje.

Dobra žena  (prevedeno na srpski – Domaćica)

Mirjana Karanović bukvalno nosi ovaj film kao koscenaristkinja, rediteljka i glavna glumica. Zaslužno je pokupila i nagradu za najbolju glumicu ulogom Milene, srpske domaćice koja otkriva nekadašnje zločine svog muža. Na prvu loptu zvuči kao triler, ali ako vam spomenem da joj je muž ratni zločinac, a pride Milena dobije i rak, pomislićete da se radi o tipičnom balkanskom depresivcu od filma, ali ne bismo se složili sa vama. Film Dobra žena je upravo o tome – tipičnoj srpskoj majci, dobroj ženi koja je stub svoje porodice. Kao da gledamo dva filma vešto spojena u jedan. U prvom pratimo Milenu kako se nosi sa svakodnevnim životom i svađom unutar porodice, kako funkcioniše među prijateljima, kako sprema ručak; a u drugom, ona se suočava sa užasom koji je njen muž počinio i teškom bolešću. Međutim, problemi „drugog” filma su vrlo lako mogli biti i malo dosadnije prirode, a da ne oduzmu ništa od kvaliteta dela.

Film se naravno može tumačiti i kao jedna velika metafora za celokupno domaće patrijahalno društvo gde je rak otelotvorenje njenih (tj. naših) najtežih problema sa kojima se moramo kad-tad suočiti.

Otadžbina (gde je glavni lik – Loša žena)

Film koji je doneo Mileni Marković nagradu za najbolji scenario – Otadžbina. Ali, pre nego što nastavim, moram naglasiti da obožavam sve filmove Olega Novkovića (reditelj). Zato se začudim svaki put kada čujem kako dotični tvrdi da njegovi filmovi nisu depresivni i da se ne bave nesrećnim ljudima. Je l’ on gleda film koji režira? Ne diskriminišem ja domaće filmove pune beznađa i sivila, ako se dobro odrade (kao u slučaju Otadžbine) rado ih gledam više puta. Samo mi nije jasno šta reditelj onda smatra crnim filmom? Čisto da pojasnim – pratimo jednu familiju sa Kosova koja (spoiler alert) izgubi pola svojih članova, jedan od preživelih postane ratni zločinac, a onda im njegova žena slučajno ubije dete. I sve to u prvih pet minuta. Ostatak filma gledamo kako se godinama kasnije, relativno bezuspešno, bore sami sa sobom i drugima dok preživljavaju na periferiji grada. No, crnina na stranu, film je odličan, možda najbolji Novkovićev film do sada. Ima dovoljno simbolike da zadrži pažnju svim poetskim dušama i da ne bude tipičan „balkanski film”, a opet i dovoljno realnosti da ćale (a svaki ćale voli samo „realne” filmove) ne prebaci na dnevnik ako bi video film na TV-u. Film takođe ima ogromnu ekipu odličnih, prekaljenih glumaca i glumica, zato vam posebno skrećem pažnju na Martu Bjelicu i Nikolu Šurbanovića – jedino dvoje relativno nepoznatih glumaca, ujedno su i najmlađi deo postave, ali i pored toga su i više nego dostojni partneri svojim iskusnijim kolegama.

Pod uslovom da imate malo jači stomak, film koji definitivno treba odgledati.

Nažalost, nemamo dovoljno mesta da vam natenane pišemo o svim filmovima koji su nam se dopali. Zato ćemo spomenuti neke od njih, na koje bi (pored ovde opisanih) definitivno trebalo da obratite pažnju: S one strane (Zrinko Ogresta); Panama (Pavle Vučković); Zvizdan (Dalibor Matanić); Ti mene nosiš (Ivona Juka); Poslednji vuk (Jean-Jacques Annaud); Dnevnik jedne tinejdžerke (Mariella Heller); i jedna antipreporuka Bunker (Nikias Chryssos). Naravno, nikako ne treba zaboraviti ni najnoviju adaptaciju Magbeta (Justin Kurzel), ali verujemo da ćete u ovom mesecu Šekspira imati i više nego dovoljno prilika da pogledate ovo ostvarenje na velikom platnu. Čak i ako niste ljubitelj drame, verujemo da će vas barem vizuelni aspekti filma hipnotisati. No, pored svih navedenih filmova strane kinematografije, mi vam predlažemo jedan prijatno čudan film.

Dama iz kombija

Iz nekog nepoznatog razloga film preveden kao Dama iz dvorišta, Dama iz kombija (The Lady in the Van Nicholas Hynter) je, kao i njena glavna junakinja, duboko skriveni dragulj. Otišao sam očekujući laku komediju, a dobio nešto sasvim osamdeset i peto. Alen Bennett, (scenarista filmova Ludilo kralja Džoržda i Istoričari), je lik sopstvene drame kada mu se jednog jutra beskućnica, koja se predstavlja kao Gđa Meri Šepard, uvezla kombijem u dvorište i ostala da živi tu narednih 15 godina. Film kome je nekako uspelo da ukombinuje misteriju, komediju, filozofiju umetnika, malko tragedije, taman da vam zasuze oči, ali bez i trunke melodrame. Maggie Smith je dugi niz godina igrala ulogu Gđe Šepard u pozorištu, gde ju je očigledno dovela do savršenstva. Njena gluma je još jedan dokaz da talenat ne opada sa godinama, činjenica koju, nažalost, većina scenarisita uporno ignoriše.

Kad vam dođe jedan od onih dana, kad vam se gleda nešto, a nemate blagu vezu šta, najtoplije vam preporučujem Damu iz dvorišta. Jedan mali, zabavan i kvalitetan film.

piše: Igor Belopavlović

Leave a Reply

Your email address will not be published.