piše: Ivan Veljković
U prošlom broju…
„Njegovi likovi se osećaju stvarnim, od krvi i mesa, čak i kada su samo faksimili osoba pomereni u prostoru i vremenu tamo gde im očito nije mesto (što podseća na jednu impresivnu naučno-fantastičnu, priču gde su gotovo isti koncepti pokazani na radikalno drugačiji način).”
Srce tame Džozefa Konrada ostavilo je mnogo veći uticaj na pop-kulturu nego što se to na prvi pogled čini. U redu, tu je Apokalipsa danas kao najočitiji primer, gde se radnja iz kolonijalne Afrike prebacila u Vijetnam, odnosno Kambodžu, ali je premisa ista – nasrtaj viših kultura na niže kulture, kolonizacija, genocid i slično. Time se, donekle, bavila i video-igra Spec Ops: The Line, no radnja je premeštena u ratom razoreni Dubai. Ali, ako ste više ljubitelj naučne fantastike, novih svetova, dalekih planeta – postoji i tu omaž Konradu.
Za isti je zaslužan proslavljeni pisac naučne fantastike Robert Silverberg. Ovaj vremešni autor (u vreme pisanja ovog teksta ima oko 90 godina) pobrao je veliki broj nagrada za brojne romane, novele i kratke priče. Ona koja nas interesuje danas je Dole ka zemlji, storija gde se jedan čovek vraća na Belzagor, planetu gde žive posebni oblici života pod imenom Nildoror i Sulidoror (ovo je množina; jednina je Nildor i Sulidor), nakon izvesnog broja godina, i gde saznaje da je njegov prethodni poslodavac spreman da se ubaci u jedan karakterističan ritual besmrtnosti svojstven samo Nildororima i Sulidororima. Naš glavni lik nosi prezime Gundersen, dok njegov bivši šef i negativac, naravno, mora da se samo i isključivo zove – Kurc.
Strip adaptaciju Dole ka zemlji, pod nazivom Povratak na Belzagor, upriličili su scenarista Filip Tiro i ilustratorka Laura Cukeri. Ljubiteljima Bonelijevih stripova će Cukerijeva odmah da bude poznata po svom radu na serijalu Julija. Tiro je možda manje poznat, ali je njegov strip Balkanska arena takođe doživeo srpsko izdanje. Za razliku od njih, Silverberg je već dobro etabliran u srpskim naučno-fantastičnim krugovima i njegova dela se mogu relativno lako naći.
Nego, priča. Jedan od razloga Gundersenovog odlaska sa Belzagora, negdašnjeg Holmanovog sistema, jeste taj što nije mogao da podnese to što je Kurc valjao narkotike u vidu otrova Naigara. Drugi, možda karakterističniji, razlog je taj što je spavao sa Kurcovom ženom, Sinom. I naravno, Sina će saznati za njegov povratak na Belzagor…a saznaće i Kurc.
Gundersen sada ima zadatak da provede bračni par Vingejt, mlade naučnike orne da prisustvuju takozvanoj Ceremoniji preporoda. Doroti Vingejt je zapanjena lepotom i vidi se da želi da poživi život, narodski rečeno, dok je njen suprug Sem gotovo isključivo usredsređen na rešavanje zadatka ekspedicije. Uz par Nildora kao vodiča, grupica od nekoliko ljudi će se otisnuti ka destinaciji koja, do njihovog dolaska, nije bila nikada viđena ljudskim očima.
Mnogo je tu interesantnih interakcija. Srin’gahar, Nildor kojeg Gundersen jaše, tokom puta formira interesantno prijateljstvo sa povratnikom, iako je Gundersen već zaradio reputaciju nekoga ko ne toleriše lokalne žitelje. A dakako, bilo da su veze fiktivne ili stvarne, ne bi bile interesantne bez nekog problema. Samim tim, vidimo kako se brak Sema i Doroti maltene raspada; on se i dalje ponaša bahato, a ona sve više naginje ka Gundersenu, i to svakako rezultira preljubom. Ali Gundersen je rastrzan, pošto ga i dalje zanima Sina – i naravno da je Sina pošla sa njima na ritual. Ne bi se ovo baš nazvalo ni ljubavnim trouglom koliko pokušajem troje ljudi da nekako skrpe svoje skrhane emotivne živote.
A dok se sve to dešava, Kurc u pozadini radi na tome da se preporodi. Vazda oportunista, ovaj bradati bilmez ne preza od toga da uradi bilo šta kako bi postigao cilj. Njegov i Gundersenov rivalitet prevazilazi mnoge granice rivalstva, pa čak i stereotipnog antagonizma. Ukratko, Kurc je neko kog želite da vidite kako pada, a cela njegova životna misija je da se uzdigne, da ne ustukne ni pod kim, da čvrsto stoji na mestu i da živi večno.
E sad, najveći deo ovoga već možete naći u Silverbergovom originalnom pisanom delu. Ono što Povratak na Belzagor penje za lestvicu više od ostalih strip adaptacija naučno-fantastičnih dela je uigranost scenariste i ilustratorke. Tiro piše izvanredne dijaloge koji su tek na granici tipične ekspozicije, a opet nikad usiljeni i vazda prirodni. Pritom, tehniku flešbeka koristi u malim dozama, tek koliko da ustanovi odnose između ključnih karaktera, a da ne prati puku hronologiju. Na taj način, čitalac se relativno rano upoznaje i sa ekspedicijom i sa žiteljima Belzagora bez čekanja nekih dvadesetak tabli pre propisnog početka radnje.
Cukeri je ovde briljirala. Njena naslovnica, inače uvećani kadar gde Gundersen i Vol’himjor Sedmorođeni razgovaraju, ima taj dašak starog Heavy Metal časopisa s kraja sedamdesetih; poređenje veličina ljudskog bića i Nildora se savršeno ovde vidi, i čitaocu se stavlja do znanja da ova stvorenja nisu za zezanje. Pritom, flora oko dva centralna lika na slici je dovoljno poznata da se zna šta je prikazano, a opet dovoljno vanzemaljska da zadovolji potrebe prosečnog ljubitelja naučne-fantastike. I sam odabir boja, pretežno toplih nijansi narandžaste, oker, sive i braon, govori o svevremenosti ove priče.
Interesantno je navesti da, iako je reč o dihotomiji kolonizator–kolonija, Nildori i Sulidori nisu baš predstavljeni kao idealne žrtve. Štaviše, čak ni njihova kultura nije predstavljena kao idealna, pastoralna, ruralna strana kultura kakvu bi moderni levičar zamislio, recimo. Ritual na koji grupica ide je izuzetno brutalan i krvav, i to samo po sebi se ne razlikuje, načelno, od mnogobrojnih rituala silnih afričkih plemena koja su i dan-danas žitelji ovog kontinenta. Drugim rečima, ne dobijamo samo crno-beli prikaz kolonizacije, već jednu celokupnu sliku Belzagora – onu gde žitelji i kolonizatori žive rame uz rame, ali opet onu gde netrpeljivost postoji sa obe strane, samo se ispoljava na drugačiji način.
Integralno izdanje Povratka na Belzagor je kod nas izdala Lokomotiva, i upravo na njemu se nalazi ona karakteristična naslovnica opisana nešto ranije. Na zadnjoj korici pak vidimo kako par Sulidora stoji i gleda u nebo dok jedna letelica jezdi u stratosferi. Sulidori su goli i drže primitivna oruđa za lov, okruženi lokalnom florom i faunom, dok je letelica očito model poslednje generacije. Ovaj kontrast takođe dovoljno govori o kakvoj je priči reč, ali govori i o tome kako dve kulture dijametralno različitih dometa i dostignuća gledaju jedna na drugu. Distanca nije samo figurativna, već i fizička – dok jedni i dalje love štapovima sa šiljcima na svakom kraju, drugi paraju oblake i razmišljaju u kom sledećem kutku planete da se nađu jer im je takav ćef.
I da, kažu da se knjizi ne sudi po korici, što je tačno. Ali ovde pominjem korice jer su predivan bonus na ono što čitaoca čeka između njih.
jul, 2025.
