Esperanto: jedan jezik

piše: Pavle R. Srdić

U prošlom tekstu posvećenom međunarodnom jeziku – esperantu, mogli ste pročitati i sagledati istorijski razvoj najrasprostranjenijeg konstruisanog jezika na svetu. Mada, od istorije se ne živi i treba zagrebati suštinu. Zašto se jedna takva istorija desila jednom jezičkom konstruktu? O tome u sledećim redovima, gde ćemo se pozabaviti samim jezikom. Možda će relativna jednostavnost i praktičnost pravila ovog jezika to i pokazati. Za ovu priliku poslužiću se prikazima koje je dao rani srpski esperantista, po zanimanju učitelj iz Kragujevca, Jovan P. Jovanović. On je 1908. godine izdao udžbenik pod nazivom Esperanto – međunarodni jezik, uputstvo za izučavanje, koji je napisan po uzoru na dela čeških esperantista Teodora Čejke, koji je asistirao Jovanoviću prilikom izrade udžbenika, i Jozefa Krumpholca.

Da biste počeli sa bilo kojim jezikom, morate znati njegova slova. Esperanto bukvar se sastoji od 28 slova i to : a, b, c, ĉ, d, e, f, g, ĝ, h, ĥ, i, j, ĵ, k, l, m, n, o, p, r, s, ŝ, t, u, ŭ, v, z. Karakteristična slova su: ĉ – poput našeg č; ĝ – poput našeg dž, mada imam utisak da se izgovara nešto mekše nego li što je to na našem jeziku; ĥ – naglašeno h, maltene kotrljajuće; ĵ – poput našeg ž, ŝ – poput našeg š i ŭ – naglašeno u koje se izgovara bez zadrške, kao jedan slog sa slovom ispred njega. Ovaj jezik je osobito lak i za one narode, u koje spadamo i mi, koji imaju privilegiju upotrebe svog pisma kroz geslo „Piši kao što govoriš, čitaj kao što je napisano”. Navedena slova se mogu pisati i kao digrafi, tako što se iza sličnog nenaglašenog slova, koje obično prethodi u abecedi, dodaje x – slovo koje nema samostalno postojanje u esperantu i nije deo njegove abecede, mada je ovaj znak i način pisanja danas prilično napušten, s obzirom na to da su esperanto tastature zaživele na modernim platformama.

Reči sa jednim slogom se ne akcentuju, reči sa dva sloga se akcentuju na prvom slogu, a višesložne reči na pretposlednjem slogu.

Esperanto i srpski jezik imaju još jednu sličnost – veliki broj vrsta reči, čak deset – a svakoj vrsti reči ćemo pokloniti neki redak.

Imenice

Sve imenice na esperantu se završavaju na -o. Nekada se smatralo da to treba biti i sa ličnim imenima, osim sa Zamenhofovim, u znak poštovanja. Međutim, setimo se Bulonjske deklaracije i pravila da se ni za koga ne prave izuzeci. Danas su, ipak, lična imena izuzeta iz ovog generalnog pravila i pišu se u jezičkim oblicima naroda iz kojeg potiču. Infiks -in- pre sufiksa -o označava ženski rod imenice (npr. kato – mačak, katino – mačka) – esperanto ne poznaje srednji rod imenica, iako to poznaje kod zamenica, što ćemo videti kasnije. Sve imenice, osim vlastitih, pišu se malim slovom. Kada se iza -o doda -j, dobijamo množinu imenica (npr. kato – mačak, katoj – mačci).

Ispred imenica se obično piše la, određeni član, koji se ne dodaje samo u vokativu, međutim, ovo pravilo nije striktno – ukoliko ne naglašavate specifičnu imenicu. Iako nominalno esperanto poznaje sedam padeža – po kojima se menjaju imenice, zamenice pridevi i brojevi – jedan se zaista i razlikuje od ostalih u pisanju – to je akuzativ, a nama dosta znači što odgovara na isto pitanje kao i u srpskom – koga, šta? i odlikuje se po tome što se na kraju dodaje -n, bez obzira na to da li se imenica nalazi u jednini ili množini (npr. Ja vidim more. – Mi vidis maron; Imamo li više hlebova? – Ĉu ni havas multajn panojn?).

Zamenice

Esperanto poznaje lične zamenice – u jednini to su: mi – ja; vi (u prošlosti se koristila i zamenica ci) – ti; li, ŝi, ĝi – on, ona, ono (mada potonje najčešće zamenjuje stvari, životinje i zajedničke imenice), dok su u množini: ni – mi; vi – vi (identično kao i drugo lice jednine) i ili – oni, one, ona (primetite da se koristi samo jedna zamenica, za razliku od jednine). Pored ovih, tu su i zamenica si – označava nešto poput sebe, se u srpskom jeziku, kao i famoznu neodređenu zamenicu oni, na koju se smrznem, jer me podseća na francuski, a označava neodređenu zamenicu koja može zameniti svaku zamenicu – u francuskom to najčešće čini u odnosu na prvo lice množine, iako se za isto koriste glagoli u trećem licu jednine. Ne pokušavajte da razumete – ipak je esperanto tema.

Tu su i ostale imeničke i pridevske zamenice, a za osnovu se uzimaju neodređene zamenice, iz kojih se kasnije grade i ostale vrste zamenica: iu (neki, neka, neko) i io (nešto); ia (nekakav); ies (nečiji, nečija, nečije). Za upitne zamenice dodajemo ispred neodređene zamenice k- (npr. kiu – koji, koja, koje, itd.), dok za pokazne dodajemo t- (npr. tiu – ovaj, taj, onaj; ova, ta, ona; ovo, to, ono, itd.). Za tzv. složene zamenice ispred neodređene zamenice dodajemo ĉ- (npr. ĉiu – svaki, svaka, svako itd.), dok za odrične dodajemo nen- (npr. neniu – niko, ali i nijedan, nijedna, nijedno).

Glagoli

Horor većine jezika i njihovih gramatika su – glagoli. Moram priznati da je ovde esperanto postigao veliki uspeh, ubijajući more glagolskih vremena iz raznih jezika. Glagoli u infinitivu se završavaju na -i (npr. fari – raditi, esti – biti, havi – imati), dok esperanto poznaje tri glagolska vremena – prošlo, sadašnje i buduće. Svi glagoli u prošlom vremenu u svim licima se završavaju na -is, u sadašnjem na -as, u budućem na -os (npr. Mi skribis la leteron al vi – Pisao sam vam pismo; Mi kredas je la Dio – Ja verujem u boga; Mi atendos vin ĉe la angulo – Čekaću vas na ćošku.). Kao što vidite, pomoćnih glagola ni na vidiku.

Naravno ne završavamo ovde sa glagolima. Esperanto poznaje dva glagolska načina – zapovedni i pogodbeni – u školama poznatiji kao imperativ i potencijal. Svi glagoli u imperativu se završavaju na -u, često bez zamenica, ali to nije pravilo (npr. Ne parolu! – Ne govorite!; Atendu! – Sačekaj; Ni iru al lernejo – Idemo u školu.). Kao i u srpskom jeziku, imperativ nema prvo lice jednine. Što se tiče pogodbenog načina, odlikuje ga nastavak -us na glagolsku osnovu. (npr. Se mi vidus vin, mi salutus vin – Ako bih te video, ja bih te pozdravio.)

Glagolski prilozi postoje u prošlom, sadašnjem i budućem vremenu – potonji ne postoji u srpskom jeziku, a respektivni nastavci na glagolsku osnovu su -inte, -ante i -onte (npr. Preterpasinte la butiko, li vidis belajn vestaĵojn – Prolazivši pored butika, video je lepu odeću; Skribante la leteron, ŝi suspiras maltrankvile – Pišući pismo, ona uzdiše uzbuđeno; Konstruonte la turon, tiu arkitekto kreos historio – najpribližnije: Dok bude gradio tu kulu, taj arhitekta će stvarati istoriju).

Pridevi

Pridevi se u esperantu završavaju na -a (sana – zdrav, -a, -o; viva – živ, -a, -o; bela – lep, -a, -o). Komparacija prideva se vrši pomoću priloga pli i plej (npr. Via bildo estas pli bona ol mia – Tvoja slika je bolja od moje; Ilia teamo estas la plej efika en la ligo – Njihov tim je najefikasniji u ligi.), ali i malpli i malplej – pretpostavljate u suprotnom pravcu. Generalno, prefiks mal- ispred prideva označava suprotnost onom pridevu bez prefiksa (npr. juna i maljuna – mlad, -a, -o i star, -a, -o; sana i malsana – zdrav, -a, -o; bolestan, -na, -no). Tu su i prilozi tre (veoma) i tro (previše). Prisvojni pridevi koji proizlaze iz imenica se iskazuju kroz genitiv u sintagmi de la (imenica) (npr. de la patro – od oca , de la preĝejo – od crkve).

Brojevi

Brojevi funkcionišu slično kao i u našem jeziku. Brojevi od jedan do deset su: unu, du, tri, kvar, kvin, ses, sep, ok, naŭ, dek. Tako, na ovom primeru, ako broju deset dodate broj od jedan do devet ispred, dobijate brojeve od dvadeset do devedeset, a ukoliko to učinite nakon reči deset, dobijate brojeve od jedanaest do devetnaest (npr. kvindek – pedeset; dek kvin – petnaest). Drugi značajni, da ne kažem, okrugli brojevi su: cent – sto; mil – hiljada; miliono – milion; miliardo – milijarda. Brojevi se ne menjaju po rodu, a samo broj jedan može imati i množinu, ali tada ima i drugu funkciju reči. Kada osnovnom broju dodamo sufiks -o, tada dobijamo imenice – jedinica, dvojka, trojka, a kada dodamo sufiks -ono dobijamo imenice koje označavaju delove – polovina, trećina itd. – logično, broj jedan ne potpada pod ovo pravilo. Dodavanjem sufiksa -a na osnovni broj, dobijamo redne brojeve, a sa sufiksom -o oni su u funkciji nabrajanja – prvo, drugo, treće itd. Kada osnovnom broju dodamo -obla, to označava količinu – dvojica, dve, dva, a sa sufiksom -oble, dobijamo priloge poput – jedanput, dvaput, triput itd.

Prilozi

Radi izbegavanja zbunjivanja čitaoca, pre nego što izložimo osnovna pravila kod priloga, napominjemo da su veoma slična kao kod prisvojnih zamenica, pa se može uporedo zaključivati i pratiti. Esperanto poznaje priloge za mesto, vreme, način, uzrok i količinu. Osnova svih priloga su, kao i kod prisvojnih zamenica, neodređeni prilozi. To su : ie – negde; iam – nekad; iel – nekako; ial – zbog nečega; iom – nekoliko. Prefiksi za pokazne, upitne, složene i odrečne priloge su identični kao kod prisvojnih zamenica, pa vas upućujem na taj deo teksta, a radi izbegavanja konfuzije. Važna napomena – svi ostali prilozi se završavaju na -e, i tako ćete ih prepoznati u esperantu. Kada se prilozima doda reč ajn, to dodaje potpunu neodređenost (npr. iam ajn – bilo kad; ie ajn – bilo gde itd.). Takođe, kada prilozima za vreme i mesto dodate -a, oni postaju pridevi (npr. iama – negdašnji).

Veznici, uzvici i rečce

Veznici vrše istovetnu funkciju kao u srpskom jeziku. Neki od osnovnih veznika su: por – da, za; se – ako, ukoliko; aŭ – ili, ke – da, por ke – da bi, kaj – i, a; sed – ali; itd.

Neki od osnovnih uzvika u esperantu jesu : ho! – oh!; ha! – ah!; ve! – avaj/aoj/joj!; jen! – vidi/gledaj/gle!; fi! – fuj/pih!

Gramatika esperanta ima poseban pogled na rečce. U srpskom jeziku, one su nepromenljive reči kojima se izražava lični stav govornog lica prema onome što se iznosi u rečenici. Esperanto u rečce svrstava sve one reči od kojih se ne mogu praviti druge reči – dakle, ne poseduju klasični koren reči i od njih se, umetanjem prefiksa/infiksa/sufiksa i drugih reči, ne mogu stvoriti nove reči. Takvo tumačenje ukazuje da se i neke druge vrste reči, o kojima smo govorili, mogu smatrati rečcama u smislu koji im daje esperanto (mnoge zamenice, prilozi, predlozi, veznici). Uobičajene esperanto rečce su : jes – da; ne – ne; ju i des – koriste se u frazi npr. Ju pli da mono, des pli da problemoj. (Što više novca, to više problema); ajn – kada se koristi uz priloge, dodaje potpunu neodređenost (npr. iam ajn – bilo kad). Dakle, vidimo da se radi i o izvesnim rečima koje same po sebi nemaju nikakvo značenje, ali se uz pomoć istih naglašava nekakva funkcija, priroda ili intenzitet reči uz koju se koriste ili situacije koja se ima opisati.

Kao što sam napominjao i u prošlom tekstu, a što se na mahove moglo videti i u ovom, esperanto je vrlo podesan jezik, sa mogućnošću manipulacije i kreacije. Ta osobina se naziva aglutinacija – dakle, mogućnost da se sa korenskim rečima – koje imaju svoje partikularno značenje, uz dodavanje prefiksa/infiksa/sufiksa ili pak drugih reči, mogu kreirati nove reči. U ovom delu teksta, izložićemo neke od primera u esperantu. Ukoliko korenskoj reči dodate infiks -an-, dobijate pripadništvo po mestu stanovanja ili organizaciji (npr. klubano, klub + an + o – član kluba; Amerikano, Ameriko + an + o – Amerikanac; urbana, urbo – grad + an + a – gradska;), a ukoliko dodate infiks -ar dobijate reč za skup pojedinih stvari (npr. arbo – drvo, ali arbaro, arb + ar + o – šuma; homo – čovek, ali homaro, homo + ar + o – čovečanstvo).

Umetak -ebl- je često korišćen i vrlo podesan za kreiranje prideva od glagola i imenica, samostalno ima značenje moguć ili moguće, u zavisnosti da li je pridev ili prilog (disponebla, dispona – dostupan + ebl + a – raspoloživ, dostupan; videbla, vidi + ebl + a – vidljiv). Infiks -ej- daje imenici ili glagolu značenje određenog mesta gde se neka radnja obavlja ili neka lica borave (npr. lernejo, lerni – učiti + ejo – škola; malsanulejo, malsanulo – bolesnik + ejo – bolnica; drinkejo, drinki – piti + ejo – kafana, bife). Prefiks ek- ispred glagola označava započeti tu radnju (eklabori – početi sa radom; eklernu! – Uzmi da učiš!; Li ekdrinkos kafon morgaŭe – On će ujutru krenuti da pije kafu.).

Infiks -em- označava sklonost ka nečemu (npr. laborema, labori – raditi + ema – radan; amema, ami – voleti + ema – ljubak), dok infiks -er- označava deo nečega materijalnog (npr. neĝero, neĝo – sneg + ero – pahulja, panero, pano – hleb + ero – mrva hleba). Infiks -et- daje deminutiv, dok -eg- daje augmentativ (npr. hundeto, hundo – pas + eto – psetance; hundego, hundo + ego – psina; beleta, bela – lepa + eta – lepuškasta; belega, bela + ega – prelepa). Infiks -id- označava mlado ili mladunca, ili sledbenika (reĝido, reĝo – kralj + ido – kraljević; katido – mače; birdido, birdo – ptica + ido – ptić), dok -ilo označava sufiks za predmete koji služe svrsi, oruđa (npr. harsekigilo, har – kosa + sekigi – sušiti (aktivan, ne povratan glagol) + ilo – fen za kosu; tranĉilo, tranĉi – seći + ilo – nož, ŝlosi – zaključati + ilo – ključ).

Jako važni infiksi za esperanto jesu infiksi -ig- i -iĝ-, ali zbog čega? Zbog kreiranja glagola. Infiks -ig- dodat na osnovu označava glagol radnje u smislu osnovnog glagola, a infiks -iĝ- glagol promene, preobražaja u smislu osnovnog glagola (npr. puri – čistiti; purigi – očistiti; puriĝi – iščistiti se, ili kreski – rasti; kreskigi – uzgajati; kreskiĝi – porasti). Možda sam neke važne prefikse/infikse/sufikse propustio, ali nije na odmet – onaj ko bude želeo da proučava esperanto dublje, naići će na još njih – a nadam se da sam ovim uspeo da vam približim njihov značaj za ovaj jezik.

Osobito bojno polje u istoriji i razvoju esperanta je predstavljao njegov rečnik, a s obzirom na činjenicu da govorimo o konstruisanom jeziku, koji je sve svoje reči pozajmio iz drugih jezika, modifikovao ih i, povrh svega, stvorio i sopstvena pravila za kreaciju novih reči, karakterističnih samo za ovaj jezik. Inicijalno, Zamenhof je jezik koncipirao na rečima koje potiču iz romanske i germanske grupe jezika – francuskog, italijanskog, latinskog, nemačkog, engleskog i jidiša, iz kojih potiče oko 80% današnjeg esperanto rečnika. Ostale reči dolaze iz jezika poput starogrčkog, ruskog, poljskog i litvanskog.

I srpski jezik je, doduše preko drugih jezika, ostavio traga u esperantu. Nije nelogično da je u esperanto rečniku svoje mesto našla najpoznatija svetska reč srpskog porekla – vampir (na esperantu vampiro), koja je danas deo vokabulara mnogih svetskih jezika.

Dugogodišnja kritika na račun esperanta je ta što se smatra suviše evrocentričnim jezikom, u kojem dominiraju pravila karakteristična za indoevropsku grupu jezika, kao i činjenica da gotovo čitav vokabular vuče svoje poreklo iz indoevropskih jezika, bez osvrtanja na velike svetske jezike, poput kineskog, arapskog, brojnih jezika Indije i jugoistočne Azije, afričkih jezika. U obzir se moraju uzeti istorijske okolnosti pod kojima esperanto nastaje, te činjenice da je Zamenhof poznavao dosta jezika, ali ne sve jezike sveta, isto tako se stvari moraju posmatrati i kroz prizmu univerzalne i internacionalne prirode ovog jezika.

Kritičari su ukazivali na to da ljudi sa daljih meridijana teško mogu učiti jedan evrocentrični jezik koji se izdaje za međunarodni, dok sa druge strane, savremeni branioci esperanta ukazuju na to da nije neophodno apsolutno poznavanje svih evropskih jezika, rasprostranjenih po celoj planeti – imajući u vidu kolonijalno i postkolonijalno doba u kojem esperanto nastaje i postoji – već je dovoljno i sa osnovnim poznavanjem, recimo, francuskog ili engleskog, započeti učenje esperanta. Takođe, pobornici ovog stava ukazuju da samo učenje esperanta daje početna znanja za jezike koje govornik esperanta do tada nije izučavao, a preko reči u esperantu koje potiču iz tog jezika.

Napominjem, ovde su izneta samo osnovna jezička pravila, bez zadiranja u partikularna pravila, koja postoje. Esperanto je jezik bez izuzetaka, ali bi se nekada moglo učiniti da je upravo neko pravilo – izuzetak, jer se odnosi na jako uzak i mali broj slučajeva. No, kao što sam napomenuo, sve to je predviđeno Osnovom esperanta i – samim tim – nije izuzetak, jer je Bulonjskom deklaracijom predviđeno da se Osnov ne može menjati, čak ni od strane samog Zamenhofa. U sledećem broju, malo o esperanto zajednici i kulturi – toliko o jeziku od jednog advokata. Ĝis!