foto: MoonQueen

piše: MoonQueen

U maju vas vodimo u Muzej savremene umetnosti u Beogradu i izložbu radova austrijskog umetnika Ervina Vurma Jedan minut zauvek. Veliki broj Vurmovih dela stvaranih u različitim tehnikama i materijalima izložen je na svih pet nivoa muzeja, te se pripremite da za posetu ovoj izložbi izdvojite dovoljno vremena, pogotovu zato što kroz nju nećete proći kao puki posmatrač (kao što je uobičajeno u tradicionalnoj muzejskoj praksi) već ćete dobro zasući rukave, a po potrebi i skunuti cipele, kako biste oživeli Vurmova dela, što se od vas kao posetioca i očekuje.

Izložba počinje na prvom nivou jednim od najprepoznatljivijih motiva Vurmovog rada, Debelim kolima. U pitanju je model crvenog poršea izveden u prirodnoj veličini, ali tako da izgleda kao da je automobil napravljen od balona koji je naduven do tačke pucanja. Odabirom crvenog poršea, statusnog simbola Zapadnog sveta, umetnik pravi ironičnu referencu na potrošačko društvo i njene vrednosti, oslanjajući se, rekla bih, na tradiciju pop-arta. Na istom nivou nalazi se i jedna interaktivna postavka, kamp prikolica sa rasutim predmetima u okolini, a na pojedinim delovima prikolice i predmeta uočićete rukom ispisane rečenice i jednostavne crteže – oni su zadaci za vas, te, ukoliko poželite, u prikolicu možete da uđete, da se penjete na njen nameštaj i proturate ruke, noge i glavu kroz otvore koje je umetnik s tom namerom napravio na njenom krovu i zidovima.

foto: MoonQueen

Drugi nivo postavke dalje problematizuje granice skulpture; ovde ćete videti seriju radova nazvanih Kože kojima Ervin Vurm postavlja pitanja o težini i zapremini tela, koži kao zaštiti, ali i granici naše telesnosti i koži kao mestu susreta, te važnosti dodira. Tu je i mnogima najzanimljiviji deo postavke, Jednominutne skulpture, za čiji ćete kratak životni vek (od jednog ili par minuta) biti zaslužni upravo vi. Na belom platou umetnik je rasporedio niz predmeta, te, prateći njegova uputstva, ispunjavate pomalo čudne i besmislene zadatke stavljajući svoje telo u neobične poze i čineći ga na taj način kratkotrajnom, unikatnom, jednominutnom skulpturom. Na ovom nivou nalazi se i Autoportret sa krastavcima – serija skulptura krastavaca različitih oblika, boje i veličine, sa kojima se u jednom trenutku umetnik poistovetio, te je, ispitujući oblik tog jednostavnog predmeta, načinio niz „autoportreta”. (Ljubitelji crtane serije Rik i Morti sigurno će imati dodatni komentar na ovaj deo izložbe.)

Na trećem nivou muzeja čeka vas Debela kuća, nalik Debelim kolima iz prizemlja, ali i jedan predimenzionirani ljubičasti džemper čije dimenzije zaista bude različita osećanja, od smeha, do podsmeha, čuđenja, pa i blage nervoze. Ideja u osnovi ove neobične skulpture je ponovo preispitivanje granica tela i, uslovno rečeno, poslovice da odelo ne čini čoveka. Možda u savremenom svetu ta izajava više ne važi?

foto: MoonQueen

Četvrti nivo ispunjen je fotografijama, tj. fotografskim skulpturama, među kojima se nalaze i foto-dokumenti nekih ranijih Jednominutnih skulptura. U suštini, videćete niz ljudi u zaista zbunjujućim pozama i društvu najobičnijih predmeta koji pak dobijaju auru neobičnog zarad načina na koji su prikazani i stavljeni u korelaciju sa ljudskim telom. U nastavku se nalaze Performativne skulpture kojima Vurm odlazi korak dalje, pa na način na koji je preispitivao medij i granice skulpture sada to radi i sa arhitekturom. Ovde ćete videti glinene makete građevina nastalih u doba Jugoslavije namerno izmenjenih u toku performansa u okviru kojeg su ljudska tela gazila ili se naslanjala na njih „uništavajući” njihov isprva savršen volumen. Lakoća promene koja je zadesila makete nečega što uglavnom percipiramo kao čvrsto, postojano i trajno (dobra arhitektura bi trebalo da ispuni ova očekivanja) pravi nam „problem u glavi”, ali upravo je on tačka na koju je Vurm oslanja.

Na poslednjem, petom nivou čeka vas jedno Sklonište u koje možete da se sakrijete, još skulptura od gline gotovo nasilno izmenjenih tragom ljudskih cipela i na kraju Pijaće skulpture – serija nameštaja okrenutog naopačke ili na bok, iskrivljenog i izmenjenog, kojem bi sada, u novoj stvarnosti u kojoj ste ga zatekli, trebalo pronaći neku vrstu utilitarnosti (ponovo prateći Vurmove zadatke u rečenicama i crtežima). No ono najčudnije, barem meni, jeste što ovim delima umetnik poziva posmatrača da se na izvrnutom nameštaju posluži čašicom alkohola. Da, ispijanje alkoholnih pića zaista je deo ove izložbe i umetnikove interakcije sa publikom!

foto: Dario Lainščak

Ervin Vurm je austrijski umetnik koji je međunarodnu slavu stekao svojim neobičnim pristupom skulpturi, proširivanjem njenog tradicionalnog medija – načina stvaranja, izlaganja i trajanja – kao i prepoznatljivim oblicima i motivima (poput debelih automobila i kuća ili krastavaca). Devedesetih godina prošlog veka posebno se istakao svojim jednominutnim skulpturama koje zahtevaju prisustvo i učešće posmatrača, njihovu interakciju sa predmetima, igru, maštu i snalažljivost.

Kao istoričarka umetnosti primećujem da se ovoj izložbi može pristupiti na dva načina, tj. na dva nivoa svesti – ukoliko vas izloženi predmeti začude ili čak zabrinu, pa se posvetite detaljnijem odgonetanju njihovih teorijskih podloga, Ervin Vurm će vam se propisno poigrati vijugama, podstičući vas da razmišljate na nove, neuobičajene načine o svom telu, njegovom obliku i prostoru koje ono zauzima, kao i uticaju na čulni svet oko nas koji svakom svojom akcijom, makar i najrefleksnijom i najnemarnijom, menjamo i prilagođavamo sebi. Moguće je da će vas umetnik navesti i na pitanja o granicama umetničkog medija, njegovoj fluidnosti, gubljenju, brisanju ili pretapanju u oblike i pojave koje na prvi pogled, vaspitani da skulpturu prepoznajemo i posmatramo na tradicionalan način, ne bismo prepoznali kao takve. Još jedan utisak, koji će se, verujem, javiti onim pesimističnije raspoloženim među nama, jeste suočavanje sa kratkotrajnošću, nestalnošću i prolaznošću svega, pa čak i umetničkog dela, koje ovom prilikom možete da osetite na sopstvenoj koži. Muzej kreiran kao mesto stabilnih i postojanih vrednosti, sidro i sigurna luka jednog dela našeg identiteta, ovog puta će vam izmaći tlo, ili tačnije, tenisku lopticu pod nogama.

foto: MoonQueen

Ipak, uprkos mom nagonu da izložbi pristupim profesionalno, najsnažniji utisak koji sam ponela iz muzeja, a koji su mi potvrdili i razdragani komentari ostalih posetilaca (svih uzrasta) jeste – zabava. Ako niste raspoloženi da se udubljujete u umetničko-filozofska pitanja i remetite svoja najdublja uverenja o granicama telesnosti, na izložbi ćete se ipak dobro provesti samo sledeći niz umetnikovih uputstava koja je ostavio za nas, i to je sasvim u redu. Jer iako nosi duboke poruke o kojima će umetnički svet razmišljati još neko vreme, izložba Jedan minut zauvek koncipirana je moderno, a kada to kažem, mislim da je stvorena za modernog čoveka koji nema previše strpljenja i čija mašta konstantno traži da bude okupirana. E, pa – biće.

foto: Dario Lainščak

Za kraj bih vam još preporučila da u posetu ovoj izložbi pođete sa društvom i foto-aparatom jer ćete verovatno poželeti da zabeležite svojih „nekoliko minuta slave” tokom kojih ste bili deo skulpture, i da vas podsetim da čitate natpise – nemojte dirati ono što ne sme da se dira (jasno je obeležno i neće biti zabune), a ostalo – slobodno dirajte. Izložba će biti otvorena do 9. avgusta, te imate više nego dovoljno vremena da je posetite i uživate u njoj.

maj, 2022.

Leave a Reply

Your email address will not be published.