ilustracija: Biljana Rakić

Za čoveka sa izgledom Čarlija Čaplina, kako je Erika Satija (Erik Satie, 1866–1925) videlo francusko društvo početkom 20. veka, danas slobodno možemo reći: „Stvarao je van vremena!” Njegova dela su mogla biti zaboravljena, ali će se uvek vraćati kao ponovo aktuelna, „juče rođena”, dela jednog usamljenika koji je video dalje od onoga što je i sam mogao da pretpostavi. Stvaranje u vremenu nakon velikog Vagnera, ne podležući njegovom uticaju, već ga čini Kompozitorom. Francuski nacionalni identitet u muzici nestaje, stvaraoci se oslanjaju na dela Vagnera i Franka, ali ne i Erik Sati! Njegovi uzori nisu u nemačkim delima niti autorima, već ih traži u društvu i okreće se od formalizma, elitizma i svega onoga što uništava pojedinca i samu suštinu umetnosti i čovekovog življenja.

 „Vreme poruge”, aktuelo tokom Prvog svetskog rata, Sati u svojim delima izražava posmatrajući društvo ironijski, sa podsmehom, humoristički se odnoseći prema onome što zapravo i nije video kao humor ili zabavu. Paradigmu francuskog elitističkog društva 1914. godine Sati predstavlja kroz zbirku klavirskih minijatura Sportovi i razonode (Sports et Divertissements), koristeći humor kao izgovor. Ovo delo, iako je kolaž mnoštva sportova i zabava/razonoda, nije puki mimetički prikaz, već kritički orijentisan tekst sa fokusom na tadašnjem društvu.

Sati u predgovoru izdanju Sportova i razonoda piše:,,Ovo izdanje sačinjavaju dva umetnička elementa: crtež i muzika. Crtež figurira u crticama – crticama duha. Muzički deo je predstavljen tačkama – crnim tačkama. Ova dva dela, sjedinjena u jednom volumenu, obrazuju celinu: album. Savetujem da prelistate ovu knjigu ljubaznim i nasmejanim prstom, jer ovde počiva delo fantazije. Da ništa osim nje ovde ne vidimo.”

Jednostavnim jezikom, sažeto, jasno i precizno, Sati uspostavlja svoje poetičke kanone, a sinonimi za njegovo ime postaju, kako to Žan Kokto vidi, humor, ironija, parodija i fantazija. Zanimljiv izbor sportova koji ulaze u zbirku, poput jedrenja, golfa i tenisa, ukazuje upravo na to o kom društvenom sloju Sati želi da govori. 

Sportove i razonode nagoveštavaju Komadi u obliku kruške, Mlitavi preludiji (za jednog psa), Osušeni embrioni, ukratko dela koja se okreću od formalizma, lažne kulture, licemernog poštovanja i izveštačenog osmeha. Satijev osmeh je stvaran, i više od toga – toliko stvaran da sam sebe guši, gubi se u moru lažnih reči i na kraju prestaje da postoji. Ostaje samo jedan usamljenik koji želi da se nasmeje, ali počinje da se podsmeva. Podsmeva se narečenoj eliti, društvu koje je uzdiže, svim „utopljenima” u to more istih vrednosti i na kraju sebi samome koji obitava kao jedan melanholik – odbačen ili onaj koji je svet svojevoljno napustio.

Naslovivši delo Sportovi i razonode Sati samo stavlja masku bezazlenosti, ravnodušnosti i lakomislenosti, iza koje je zapravo lakomost tadašnjeg francuskog društva, jedna oštra kritika elitizma koji ga okružuje, konteksta kome pripada, a žarko želi da ga se odrekne. Satijevski elitizam iskazan kroz temu sporta mogao bi biti predstavljen kroz bilo koji drugi tematski okvir, ali upravo kroz „vreme za razonodu” visokih slojeva uspeva na najbolji način da ukaže na sve karakteristike onoga društva koje Rajs naziva „lažnim intelektualcima”. Upravo zato ovaj francuski autor ne govori o „sportovima za narod” i nezapaženim, nevažnim „običnim ljudima”, no nije tada znao da će nekadašnji „sport za narod” postati „sport elite”. Aktuelnost Erika Satija ogleda se u njegovoj misli koja ne zastareva u budućim vremenima, već se samo razumeva na drugačiji način. Elitizam u sportu postao je kapitalizam u sportu, te danas samo govorimo o promeni paradigme koja je nastupila, no ne i promeni sadržaja.

Trčanje po pesku i krpara oblika trodimenzionalnog kruga danas postaje jedan od najplaćenijih poslova, da li je to ono što je Sati predvideo? Ko je ta današnja elita koju Sati onoliko kritikuje? Muzika ovog kompozitora je proročka, njegove „reči” govore o onome što vidimo i sto godina kasnije. Aktuelnost Erika Satija, predstavnika „druge” i/ili drugačije Francuske, marginalizovanog društva, onoga koje stoji u opozitu sa belim rukavicama, izražena je upravo kroz ironijski odnos prema svemu pomenutom i dalje zastupljenom u društvu u kome štucne postaju bele rukavice.

piše: Jelena Krulj

2 thoughts on “Erik Sati: Crne tačke o belim rukavicama”

Leave a Reply

Your email address will not be published.