piše: MoonQueen
O pokretu za ukidanje ropstva, američkom građanskom ratu i mnogim problemima afroameričkog stanovništva sigurno ste već slušali priče i gledali filmove, a kakva je bila sudbina crnih umetnika u Americi 19. veka tema je našeg majskog teksta. Upoznaćemo vas sa Edmonijom Luis, skulptorkom koja je, i pored svih nedaća koje su pokušale da joj stanu na put, našla način da se izbori za svoje mesto i ostane upamćena kao prva crna vajarka priznata u svetu čije su skulpture još za života donosile njihovoj autorki značajne količine novca i veliku slavu.
Meri Edmonija Luis rođena je 1844. godine u slobodnoj porodici. Već po rođenju u nasledstvo je dobila nekoliko otežavajućih okolnosti koje su činile da umetnički poziv za nju deluje gotovo nemoguće – prvo, bila je devojčica, što joj u startu nije davalo prednost u umetničkim školama i akademijama. Osim toga, u venama su joj tekle afroamerička i indijanska krv, što ju je svrstavalo u još dve marginalizovane grupe američkog društva 19. veka. No, Edmonijino indijansko ime bilo je Divlja vatra, i ova devojka ga je nekoliko puta opravdala. Za razliku od mnogih danas poznatih umetnica, koje su prve zanatske obuke dobile od svojih očeva umetnika, Edmonija je ovaj dar nasledila od majke, poznate tkalje. Majčin zanat Edmonija je nastavila već sa devet godina kada ostaje bez oba roditelja i počinje da živi sa tetkama u blizini Nijagarinih vodopada. Poput njih, i Edmonija se izdržavala od izrade i prodaje korpi, mokasina i bluza za turiste koji su posećivali ovo čuveno mesto.
Iz prve škole Edmonija je izbačena pod pritužbom da je bila „isuviše divlja” za njihove standarde. Međutim, uspeva da se upiše na koledž u Ohaju, jednu od retkih visokoobrazovnih institucija koje su u tom trenutku nudile obrazovanje pripadnicima različitih etničkih grupa. U Ohaju Edmonija kreće na časove umetnosti, ali ju je njena boja kože i dalje činila isuviše različitom, pa je na trećoj godini studija bila optužena za trovanje dve koleginice, zatim i krađu umetničkog materijala, nakon čega je prebijena i ostavljena na putu da iskrvari na smrt, a kako se to nije desilo, izbačena je sa koledža uz zabranu da ikada diplomira.
Nakon ovog nemilog događaja, Edmonija Luis seli se u Boston u kojem odlučuje da se u potpunosti posveti skulpturi. Ako je verovati zabeleženoj anegdoti, ta odluka pala je tačno pred noge bronzanog Bendžamina Frenklina, bostonskog spomenika podignutog u čast ovog značajnog čoveka. „Želim da napravim čoveka od mermera”, zaključila je Edmonija pred spomenikom i ovaj san će joj se uskoro ostvariti.
Uz mentorstvo vajara Edvarda Augustusa Breketa, specijalozovanog za izradu bisti u mermeru, Edmonija i sama počinje da se bavi ovom vrstom skulpture. Inspirisana borbom za ukidanje ropstva i herojima Građanskog rata tokom 1863. i 1864. godine stvarala je u duhu navedenih tema. Portret Roberta Gulda Šoua, jednog od komandanata u ratu kojeg je uživo upoznala i veoma poštovala, Šouova porodica je otkupila oduševeljena načinom na koji ga je Edmonija prikazala. Kopije ove skulpture toliko su bile tražene da je njihovom prodajom umetnica skupila dovoljno novca da se iz Bostona preseli u Rim.
Umetnost Edmonije Luis bila je dosta zastupljena u bostonskoj i njujorškoj štampi, s obzirom na to da su je mnoge aktivistkinje, pripadnice pokreta za ukidanje ropstva, novinarke i spisateljice isticale kao primer devojke nezavidnog socijalnog porekla koja je uprkos tome uspela da se izdigne do statusa umetnika i obezbedi sebi materijalnu sigurnost. O Edmoniji Luis pisale su Lidija Marija Čajld, Elizabet Pibodi, Ana Kvinsi Voterston, Laura Kertis Balard i mnoge druge intelektualke tog doba. Ipak, Edmonija nije uvek sa odobravanjem gledala na njihov pristup njenoj umetnosti i ličnosti. Ona je želela medijsku pažnju i priznanje na osnovu svog talenta i umetničkog stvaralaštva, a ne zbog svoje boje kože. Svesna da su je mnogi primećivali samo zato što je bila crnkinja sa klesarskim dletom, koristeći njenu priču za iskazivanje sopstvenih političkih uverenja, Edmonija se 1866. godine preselila u Rim u kojem se okreće klasičnoj tradiciji i umetnosti neoklasicizma.
U Italiji crna skulptorka imala je više socijalnih i umetničkih sloboda nego u Americi, što je uslovilo njeno brzo napredovanje. Klasična umetnost, blizina antičkog nasleđa i umetnosti starih majstora uticale su na njen stil, pa ona krajem šezdesetih godina 19. veka počinje da spaja teme svog kulturnog podneblja i porekla sa neoklasicističkim tendencijama, zaodevajući svoje figure sve češće u draperije nalik antičkim togama, umesto u savremenu odeću. Poznate skulpture nastale u ovom periodu su Zauvek slobodni – skulptura iz 1867. godine koja je za temu imala emancipaciju Afroamerikanaca nakon ukidanja ropstva. Ako pogledate ovu skulpturu, primetićete da je, za razliku od mnogih ranijih prikaza crnaca, Edmonijina žena obučena, a muškarac nag do pasa. Umetnica je namerno zakopčala svoju junakinju, težeći da time zaustavi namernu i preteranu seksualizaciju žena i razbije stereotipe o robinjama.
Tešku subinu žena i nasilje koje su primorane da trpe ma gde na svetu da su rođene, Edmonija je iskazala likom Hagar, heroinom Starog zaveta u čijoj je sudbini umetnica prepoznala univerzalnu patnju svog pola. Skulptura Hagar nastala je 1868. godine i predstavlja sluškinju Sare, Abrahamove supruge. Legenda kaže da je jalova Sara naredila svojoj sluškinji da legne sa njenim mužem ne bi li on na taj način dobio naslednika. Iz noći provedene sa Abrahamom Hagar rađa sina Ismaila, no nakon što je Sara zatrudnela i rodila legitimnog naslednika Isaka, Hagar je proterana iz njihove kuće. Likom Hagar, kompozicijom, draperijom i antičkom posudom smeštenom kraj njenih nogu Edmonija se u potpunosti približava neoklasicističkom stilu u umetnosti.
Ali mnogi istrazivači će se složiti da je manirom starog sveta Edmonija najradije prikazivala teme onog novog. Još jedna poznata priča postaće omiljena tema ove skulptorke, koja je u isto vreme govorila o drugoj strani njenih korena. U pitanju je Pesma o Hijavati, poema američkog pesnika Henrija Vodsvorta Longfeloua, napisana 1855. godine u kojoj su glavni junaci Hijavata, ratnik iz naroda Odžibve, i njegova ljubav Minehaha iz plemena Dakota. Hijavata, Minehaha, njihova ljubav, venčanje i nesrećna razdvojenost u smrti biće česte teme Edmonijine umetnosti. Ona je napravila više skulptura inspirisana sudbinom ovih junaka, a jedno od njenih najpoznatijih dela sa indijanskom tematikom je skulptura Stari spravljač strela i njegova kći nastala 1866. godine. Prikazana scena takođe je pozajmljena iz Pesme o Hijavati i prikazuje oca indijanca koji uči svoju ćerku kako da napravi strelu.
Osim ovih skulptura Edmonija je u Rimu napravila i kopiju Mikelanđelovog Mojsija iz crkve Sveti Petar u lancima, a ova verna kopija govori o njenom talentu i umeću više od svih naših reči.
Edmonija je ubrzo po dolasku u Rim stekla prijatelje u umetničkim krugovima, a njenu karijeru su u početku finansirale bogate Amerikanke, poput bostonske glumice Šarlote Kušman. Ubrzo je Edmonija stekla bogate mecene sa obe strane Atlantika, njene skulpture prodavale su se za hiljade dolara, a njen atelje postao je jedna od tačaka Velikog putovanja – turisti koji su posećivali Rim u želji da osete umetničku stranu ovog grada, osim arheoloških nalazišta, muzeja i crkvi, posećivali su i ateljee savremenih umetnika, a na njihovoj mapi lokaliteta našao se i studio Edmonije Luis.
Početkom sedamdesetih godina Edmonija se vraća u Ameriku. Godine 1876. u Filadelfiji izlaže svoje verovatno najpoznatije delo, veliku skulpturu Smrt Kleopatre rađenu u najfinijem italijanskom mermeru iz Karare. Ova skulptura izazvala je divljenje posetilaca i medija, a dospela je u ruke jednom kockaru poznatom po imenu Slepi Džon Kondon, koji ju je nabavio ne bi li njom obeležio grobno mesto trkačkog konja zvanog Kleopatra. I zaista, Edmonijina Smrt Kleopatre narednih sto godina provela je nadomak trkačne staze na obodu Čikaga, nakon čega je završila na otpadu građevinskog materijala u gradu Siseru, u Ilinoisu, gde je bila dosta oštećena (između ostalog i išarana markerima i sprejevima). Spasena je 1994. godine kada je restaurisana i premeštena u muzej Smitsonijan u Vašingtonu gde se i danas nalazi.
Edmonija Luis umrla je 1907. godine u Londonu ostavivši iza sebe veliki broj skulptura i slavno ime. Kako bismo joj ispunili želju da bude priznata zbog svoje umetnosti, a ne boje kože, reći ćemo samo da je ostala upamćena kao jedna od najznačajnijih američkih skulptorki druge polovine 19. veka, a vas pozivamo da pogledate njene radove i ocenite sami da li je ova divlja vatra uspela da ukroti kamen i zasluži to zvanje.
maj, 2020.
