Sredinom tridesetih godina 20. veka, na jugozapadu Amerike u državi Novi Meksiko, jedna četrdesetosmogodišnja žena svakog jutra seda u svoj automobil i odvozi se daleko od naseljenog područja, tragajući za nečim što njeni sugrađani ne razumeju. Ponekad se vraća džepova punih kamenja, kostiju i bilja pokupljenog usput, najčešće ruku umazanih bojom, srećna, ako su je svetlost i muze poslužile, ili ljuta, ako su je oko i ruka tog dana izdali. Tih dana večeri provodi pogleda izgubljenog u pejzažu koji se vidi sa njenog prozora, pokušavajući uvek iznova da uhvati savršeni kadar i prenese ga na platno. Njena dugogodišnja inspiracija postaće upravo ta pusta brda Novog Meksika „oblikovana hiljadu godina ranije vetrom i kišom”, kako je kasnije govorila.
Kraj dvadesetih i početak tridesetih godina život slikarke Džordžije O’Kif obeležile su dve depresije – ona globalna, Velika depresija koju je 1933. predsednik Ruzvelt pokušao da okonča Novim poslovanjem (New deal) i njena sopstvena. Slikarkin život na smeni decenija ispunila su ljubavna razočaranja, slomovi živaca i hospitalizacija u duševnoj bolnici. Lek za intimnu tugu zato je potražila na Ranču Duhova (Ghost Ranch), centru za rehabilitaciju u Novom Meksiku, državi koju je posetila kao mlada i čiji su je pejzaži još tada očarali. Čitava leta Džordžija će provoditi lutajući brdima koja okružuju grad Taos i reku Čamu, slikajući paletom tamošnjih zemljanih tonova, od žute do tamnoljubičaste, koja će izvršiti uticaj na njen budući rad. Istraživala je kulturu i tradiciju podneblja, unosila meksičke motive na svoja platna, ali ju je od svega najviše zanimala priroda, „surova brda i litice u koje se zaljubila” i kojima se uvek iznova vraćala sve dok na kraju ovde nije kupila kuću. U međuvremenu, vraćajući se u Njujork, Džordžija je sa sobom donosila kosti i lobanje životinja koje je pronalazila i skupljala u pustinji. Ovaj neobičan postupak objašnjavala je time da je na nekim mestima sakupljala cveće, na nekima kamenje ili školjke, pa zašto iz pustinje ne bi donela „prelepe bele kosti životinja”. One su za nju označavale „divlju slobodu i čuda sveta u kojem živimo” zbog čega ih je često slikala, pogotovu u kombinaciji sa cvećem, baš kao i na slici Ovnova glava, beli slez i mala brda.
„Ova brda sigurno su bila oblikovana hiljadama godina ranije vetrom i kišom… Dobro su se uklapala sa ovnovom glavom… Ne sećam se kada sam pokupila lobanju ili cvet belog sleza. Cveće je bilo posađeno među povrćem u bašti, između kuće i brda i verovatno sam ubrala beli slez jednog dana prolazeći tim putem. Moje slike ponekad izrastu iz delića onoga što me okružuje”, rekla je Džordžija o ovoj slici u jednom intervjuu datom mnogo godina kasnije.
Slika Ovnova glava, beli slez i mala brda nastala 1935. godine, ostaće jedan od najreprezentativnijih primera nove faze slikarstva odveć poznate i priznate umetnice. Jarke boje i kontrasti i realistično predstavljanje predmeta u nerealnim ili nadrealnim situacijama odlika su nove faze i slobode Džordžijinog stvaralaštva. Dodajući pejzažu motive mrtve prirode slikarka namerno na istom platnu spaja mrtvu i živu prirodu, ističući njihovo večno i neumitno smenjivanje. Iako se motiv životinjske lobanje, čest u radu ove umetnice, na prvi pogled čini kao aluzija na smrt i propadanje, pažljivijom analizom slike dolazi se do suprotnog zaključka. U tradicionalnoj simbolici cvet belog sleza predstavlja plodnost i žensku seksualnost, a cvet i lobanja spojeni na nebu tipičnog pejzaža američkog juga govore o ciklusu života i smrti, stalnom obnavaljanju i novom rađanju. Lobanja ukrašena cvećem čest je motiv slične simbolike i u meksičkoj kulturi. U godinama u kojima slika nastaje, nakon najtežih udara Velike, ali i one lične depresije, Džordžija je predstavila posmrtne ostatke minulih vremena ovenčane cvetom koji se rađa čak i u najsurovijim uslovima.
piše: MoonQueen
