„Ariel mami Ferdinanda” Džon Everet Mile, foto: Wikipedia

Šekspirove drame, mitovi, legende i bajke Evrope, prostori i junaci imaginarnog srednjeg veka, bili su izvor inspiracije i tema slikara prerafaelita. Njima je pripadao i Džon Everet Mile, koji će se u svom radu često baviti interpretacijom Šekspirovih dela.

„Autoportret” Džon Everet Mile, foto: Wikipedia

Slika Ariel mami Ferdinanda predstavlja drugu scenu prvog čina drame Bura. Slika je nastala 1850. godine kao ilustracija stiha koji izgovara Ferdinand: “Gde ova muzika pripada, vazduhu ili zemlji?” Ariel, duh u službi čarobnjaka Prospera, pesmom mami mladića Ferdinanda da pođe za njim, ne bi li ga odveo do Proseperove ćerke Mirande, u koju bi Ferdinand trebalo da se zaljubi. Slikar je Ferdinandu dao lik Frederika Džordža Stivensa, jednog od pripadnika grupe prerafaelita, čiji je portret uradio nekoliko godina ranije. Kostim i poza koju mladić zauzima preuzeti su iz knjige Istorijski kostim Kamija Bonara, panel 6, na kojem Bonar prikazuje tipičnu nošnju italijanskih mladića u 15. veku.

Nosilac radnje na slici ipak nije Ferdinand, već Ariel, duh zarobljen u drvetu, kojeg na početku drame oslobađa čarobnjak Prospero. Prikaz Ariela se kroz vekove menjao, da bi se njegov izgled donekle ustalio u drugoj polovini 19. veka. Mile ga prikazuje kao vilinsko biće, zelene boje, blisko prirodi i elementu zemlje, na šta može da referira i Ferdinandovo pitanje. Kao duh i eterično biće, Ariel bi trebalo da bude bespolan, iako se u drami nekoliko puta oslovljava muškim rodom. Ipak, ova uloga je u početku dodeljivana dečacima, da bi od sredine 17. veka, pa sve do 1930. godine pripadala ženama, što ne treba da čudi, s obzirom na to da su se zbog nežnije konstitucije i glasa uloge bespolnih bića, ponekad čak i mladih muškaraca, neretko dodeljivale glumicama. U ulozi Ariela proslavila se britanska glumica Prisila Horton koja je vizuelno utemeljila lik i kostim za tu ulogu.

Zanimljivo je da se u samoj drami ne pominju Arielova krila ali da se on skoro uvek prikazuje sa krilima vilin konjica. Maska je postala tradicionalna u pozorištu zahvaljujući anegdoti koja se desila prilikom prvog izvođenja predstave. U prvom pozoristu u kojem je predstava igrana nije postojao mehanizam za propadanje predmeta sa scene u pod. Ariel je u jednoj sceni činio da hrana sa stola nestane i kako bi se to neprimetno uradilo dodata su mu velika krila koja su zaklanjala sto i pomoćnike koji bi brzo sklonili hranu ispod stola.

Ipak, veza Ariela i vilin konjica nije sasvim slučajna. Ovaj insekt je još od najranijih predstava na upotrebnim predmetima i nakitu simbolizovao nematerijalnost, vazduh i duh. Životni ciklus ove životinje povezan je sa verovanjima koja su razvile stare civilizacije. Pošto većinu životnog veka provodi kao larva, zatočen u mulju, ispod površine vode i pasivan, dok kao odrasla jedinka opstaje samo nekoliko dana u kojima mu je omogućeno da leti, vilin konjic je postao sinonim za slobodu posle dugog robovanja, metamorfozu, prelazak iz pasivnog u aktivno stanje. Nije slučajno ni to što je odrasli vilin konjic jedan od najkrvoločnijih predatora u svetu životinja, što mu daje auru gospodara vazduha, zbog čega se često poistovećuje sa ovim elementom. Sve to može se povezati sa sudbinom Šekspirovog vazdušnog duha, koji poput vilin konjica čeka zarobljen u drvetu čas svog oslobođenja.

„Ariel mami Ferdinanda” Džon Everet Mile, foto: Wikipedia

Ono što mnogima privlači pažnju su i zelena bića nalik slepim miševima, koja na slici okružuju Ariela i čine njegovu vezu sa vegetacijom, tj. prirodom. Oni ponavljaju poze Tri mudra majmuna „ne vidim zlo, ne čujem zlo, ne govorim zlo” u čemu se ogleda već značajan uticaj Istoka na zapadnu kulturu ali i slikarevog poznavanja istočnjačkih legendi. Eklekticizam kultura i mitologija sveta nije neobičan za drugu polovinu veka, iako će na slikama Mileovih naslednika biti očigledniji.

Slika Ariel mami Ferdinanda je i prvi Mileov pokušaj plener slikarstva (slikanja na otvorenom, van ateljea). Naslikao ju je u parku Šotover, nedaleko od Oksforda. Svom bliskom prijatelju, takođe članu grupe prerafaelita, Holmanu Hantu, napisao je pismo u kojem sliku naziva „smešno razrađenim pejzažem”. Plener slikarstvo ipak će ući u zvaničnu istoriju umetnosti tek sa pojavom impresionizma. U mnogim stvarima Mile je eksperimentisao i na neki način bio preteča budućih slikara, ali je ostao zapamćen kao majstor liričnih kompozicija i ilustracija priča na kojima je odrastala novovekovna Evropa.

piše: MoonQueen

Leave a Reply

Your email address will not be published.