izvor: Arhiva "Atelje 212"

piše: Tisa Milić

Tekst Leonarda Geršea iz 1969. prvi put je postavljen na Brodveju iste godine, da bi kasnije dobio svoju ekranizaciju u vidu holivudske melodrame (1972. godine) sa Goldi Hon u glavnoj ulozi, a potom se našao i na pozorišnim scenama širom sveta – preko Moskve, do podruma Ateljea 212 u režiji Nenada Gvozdenovića 1999. godine, o kojoj je ovde upravo reč, a koja je dobila svoju noviju verziju, sa nešto izmenjenom glumačkom postavkom, petnaestak godina kasnije.

Priča je delimično zasnovana na životu stvarnog lika, izvesnog advokata, Harolda Krentsa, a govori o slepom mladiću čije pokušaje da se osamostali i ostvari romansu sa komšinicom iz stana do njegovog uporno sabotira njegova strogo kontrolišuća majka. Sam naslov je ujedno citat iz dela, za koji će se misliti da je Tvenov, da bi se potom ispostavilo da ipak pripada Čarlsu Dikensu, a glasi: „Samo tražim da budem slobodan. Leptiri su slobodni. Čovečanstvo sigurno neće uskratiti Haroldu Skimpolu ono što dopušta leptirima.”

izvor: Arhiva "Atelje 212"

Nenad Gvozdenović, prilično čvrsto se držeći originalnog teksta, postavlja na scenu tragikomediju za koju se, na osnovu svih ostalih pozorišnih elemenata, može reći da je više vanvremenska, nego što je u ostalim izvedbama, u kojima je jasno da je reč o sedamdesetim godinama prošlog veka i ideološkom sukobu konzervativizma i hipi pokreta, koje kao za predstavnike imaju egocentričnu majku nasuprot vrcave, slobodoumne komšinice. Ipak, zadržavajući suštinu karaktera glavnih likova, Danijel Sič, Katarina Erić i Tanja Bošković s lakoćom i prirodnošću igraju u zapetljanom klupku borbe autoriteta, potrebe za slobodom i ostvarenjem bliskosti. Dramaturški, u pitanju je vrlo zahvalna postavka, jer sadrži jedinstvo vremena i mesta radnje. Naime, sve se dešava u jednom danu, u malom stanu na Menhetnu, gde se kroz razbijanje pregradnih vrata između dva stana upoznaju Džon i Džil. Oboje su mladi, oboje beže od roditeljskog nadzora i oboje imaju snažnu želju da pronađu slobodu i sopstveni identitet.

Džil ne shvata da je Džon slep sve dok ga ne vidi kako baca pepeo sa cigarete na sto. Kroz ciničan, duhovit dijalog, kakvim Geršeov tekst obiluje, Džil konstatuje da je pepeo odličan za stolnjak i pita Džona da li ga zato tu trese. Džil nikada pre nije srela slepog čoveka, pa postavlja svakojaka pitanja o tome kako Džon rukovodi svakodnevnim poslovima. Ono što ih na samom početku povezuje jesu gitara i ljubav prema muzici, a u prvom delu predstave saznajemo da je Džon dosta osetljiv, te ne toleriše tuđe sažaljevanje, dok je Džil direktna u svojim pitanjima do granice napadnosti.

Džon je radikalan u svom nastojanju da se osamostali, da se dokaže i započne svoj život po sopstvenim pravilima. Gluma Danijela Siča je vešto predstavila njegov konstantno „zagledan ni u šta” pogled i stidljivo distanciran odnos prema Džil, koji s vremenom postaje sve prisniji. Za razliku od njega, Katarina Erić, ne skidajući širok osmeh s lica, dočarava iskren, ali naivan karakter devetnaestogodišnjakinje koja već ima iza sebe jedan brak i „četiri oca”.

izvor: Arhiva "Atelje 212"

Interesantan postupak otkriva nam ponešto o Džonovoj majci, kroz prepričavanje priča koje mu je ona pisala dok je bio mali dečak o slepom supermenu, Doniju Darku, da bi kasnije njena kruta i uštogljena pojava na sceni tome apsolutno kontrastirala. Centralni sukob u drami je, dakle, sukob majčinog i Džilinog uticaja koje vrše na Džona. Dok ga Džil zavodi, pokušava da ga opusti i obuče kao frontmena rok benda, njegova majka je zgrožena životom koji živi i plače zbog uslova u stanu u kom obitava, optužujući ga da priprema orgije.

Tanja Bošković u ulozi posesivne, nametljive majke koja sve zna najbolje o svom sinu, prikazuje nam lom karaktera žene koja pokušava da prežali sinovljevo odrastanje i surovu činjenicu da mu više nije neophodna za život. Nakon otvorenog sukoba majke i Džil, pri kom se aludira na scenu iz Snežane i sedam patuljaka sa otrovnom jabukom, sledi majčino dugo i iscrpljuljuće ispitivanja o verodostojnosti Džilinih osećanja.

Posle Džilinog odlaska na audiciju i povratka, na sceni se pojavljuje i sam reditelj predstave, Nenad Gvozdenović, u komičnoj kameo ulozi, tumačeći upravo – reditelja, koji voli da mistifikuje golotinju na sceni i režiju uopšte.

Ono što primećujemo kao dominantan ton govora likova kroz celo delo jeste upravo ironija i autoironija, koja se na širem planu može odnositi i na autora teksta i autora predstave. Vrlo poetičan u svojoj srži, tekst dobija svoju veoma doslednu inscenaciju punu emotivno nabijenih scena, a bez trunke patetike. U burnoj završnici propraćenoj vriskom, bacakanjem i katarzičnim izmirenjem, ipak jedna od dve glavne ženske figure u Džonovom životu odnosi odlučujuću reč. A ako vas zanima koja, pogledajte predstavu:

I/ili pročitajte originalni tekst drame.

mart, 2021.

Leave a Reply

Your email address will not be published.