foto: Marko Zorić

Džef Ros je američki umetnik nemačkog porekla, koji trenutno živi i radi u Pančevu. Njegova umetnost je od početka u tesnoj vezi sa muzikom, a ova sinteza najočiglednija je u saradnji sa brojnim bendovima, od kojih se najviše ističe Nirvana. Džef poseduje i veliku umetničku kolekciju u kojoj se nalaze dela mnogih umetnika, koja brižno prikuplja petnaest godina. Pričali smo sa njim o muzici, slikarstvu, životu u grunge eri, njegovoj kolekciji, razlozima njegovog odlaska na Tajland i dolaska u Srbiju, umetničkim scenama Bangkoka i Beograda, kao i o stavovima u vezi sa umetnošću uopšte.

Baviš se fotografijom, slikarstvom, sito-štampom, kolažem… Kako biraš sredstvo izražavanja i materijale za svoja dela?

Uglavnom svaki dan nakon kafe odlučim šta ću raditi. Probudim se sa idejom, ali u većini slučajeva radim nešto drugo. Budući da se to stalno menja, volim da mi je sve dostupno, materijali koje koristim su mi svuda u studiju. Tako da, kada dobijem ideju, samo uzmem šta mi treba i radim. Koristim boju, sprej, markere, pocepane materijale za kolaže, drvo, postere, sito-štampu…

Kada si počeo da se baviš sito-štampom?

Počeo sam 1986. godine. Otišao sam sa prijateljem i njegovim bendom na turneju, napravio sam im majice, bio na turneji šest nedelja, izgubio sav novac – ali bio sam na turneji (smeh). Prijatelj iz Švajcarske je video snimak sito-štampara iz Francuske i javio mi to telefonom, jer tada nije bilo kompjutera (smeh). Vrlo smo se zainteresovali i uzbudili, napravili smo haos. Podstaklo me je da mnogo stvaram, a od 1999. je to postal intenzivno. Dvadesetogodišnji ciklus mog života je sledeći: počeo sam da štampam majice sam u garaži, na vrhuncu sam imao brojne mašine i desetoro zaposlenih, nakon čega sam se vratio štampanju u garaži. Kada sam osvestio taj krug, zatvorio sam firmu i počeo da stvaram umetnost. Jednom kada sam krenuo da se stvaram, nisam imao drugi posao. Ali moj posao je takav da dvadeset i četiri časa dnevno, svaki dan, uvek o nečemu razmišljam.

Chaplin Berliner

Kada si počeo da se interesuješ za alternativnu kulturu?

Još u srednjoj školi sam počeo da slušam Džoa Džeksona i B-52’s, a prva svirka na koju sam otišao bila je Tangerine Dream. Moji pank-rok dani počeli su nakon srednje škole – išao sam na univerzitet pola godine, bio sam izbačen i švorc. Momak iz Čikaga sa kojim sam bio u sobi slušao je bendove poput Generation X, Pink Floyd, Ramones. Svi su mislili da je čudan, a ja sam mislio da je to baš kul. A onda sam bio na koncertu Ramonsa u novembru 1971. godine, koji je oduvao vrata i krov i sve je ostalo širom otvoreno. Osnovao sam pank-rok bend, učio da sviram, išao na svirke, pravio flajere i sve je počelo da se odvija. Ramonsi su bili presudni momenat.

Kako je došlo do saradnje sa Nirvanom?

Bend za koji sam prvo radio majice, TheFluid, završio je u istoj izdavačkoj kući kao NirvanaSub Pop. Bili su u Koloradu, Denveru, i svi smo svirali zajedno. U jednom trenutku počeo sam da radim stvari za njih, kao i za ostale Sub Pop bendove: Mudhoney, BloodCircus, Tad, Afghan Wigs, The Dwarfs… Među njima je bila i Nirvana, za koju sam radio postere za prvu turneju, majice, propusnice za backstage… Tada smo svi bili bez para, pili, provodili se i družili. Zatim sam počeo da radim mnogo stvari za bendove u Sijetlu, a posle se to proširilo na izdavačke kuće širom države. Radio sam to u periodu od 1988. do 1994. godine. Oko 1991. sam počeo da radim majice i grafike za snoubord kompanije. Nekoliko godina nakon toga svi bendovi su hteli da snouborduju, a snouborderi su želeli da budu u bendovima, tako da sam bio usred cele te stvari.

Koja je formula za dobar poster?

Neophodno je da možeš da ih pročitaš dok voziš. Zovem ih 40-mile-an-hour (60-kilometara-na-sat) posteri. Mora da ti bude jasno kada ih vidiš, bez potrebe da staneš. Tako da su moji posteri u dve do tri boje, vrlo jasni, jednostavni, i uočljivi iz daleka.

Kakva je bila grunge era?

Pre nego što sam se preselio u Sijetl, živeo sam u Los Anđelesu, u vreme Guns‘N’ Roses hair-metal dana. Nakon toga sam otišao sa bendom The Fluids u Sijetl. U Los Anđelesu su svi stajali, gledali koncerte, nameštali kosu i jlajnere, dok je u Sijetlu gomila ljudi ludela na koncertima. Otišao sam tamo.

Gde si do sada izlagao svoja dela?

Izlagao sam u muzejima i garažama. Većina izložbi u Bangkoku desila se u baru mog prijatelja, na čijem se spratu nalazila galerija. Smislili bismo temu, stvarali umetnost i pravili žurke nakon toga. Međutim, godinama sam imao pop-up izložbe – sve sam nosio u starim koferima sa ugrađenim svetlom, koje bih samo otvorio i poređao dela. Mogao sam to da radim u baru, garaži, dnevnoj sobi, dvorištu ili u gepeku svog kombija, i zato je bilo mnogo zanimljivije.

Imaš li nekog umetnika koji ti je uzor?

Upoznaosam Žerara Sandrea (Gerard Sendrey), koga posećujem od 1997. I smatram gasvojim mentorom. Video sam njegovo delo na velikom sajmu u Njujorku i dopalo mi se. Shvatio sam da ne mogu da ga priuštim i odlučio sam da pronađem umetnika. Tokom boravka u Francuskoj kupio sam knjigu o francuskoj umetnosti, gde sam pronašao njegov broj telefona i mesto gde se nalazi njegov muzej. Pozvao sam ga, otrčao do auta i odvezao se od Pariza do Bordoa. Od tada me uvek podržava i govori da ne prestajem da stvaram. Ima još umetnika koje poznajem i sa kojima sam sarađivao, a sa kojima uvek mogu da budem iskren. Kada se zaglavim oko neke slike, znam da uvek od njih mogu da očekujem iskren komentar. Ali vrlo je malo umetnika koji su toliko otvoreni i iskreni.

Pančevo Loop 11

Poseduješ impozantnu kolekciju umetnina. Šta se u njoj nalazi, kako biraš šta će se naći i kako si dolazio do dela? Koliko je bitno ulagati u umetnost i podržavati druge stvaraoce?

Moja kolekcija sadrži skoro osamsto umetničkih dela i lud sam za kolekcionarstvom. Dok sam imao firmu, sav dodatni novac sam trošio na umetnost. O umetnosti saznajem tako što čitam knjige, idem u muzeje, gledam slike. Isto je i sa kolekcionarstvom – vidim negde delo i stil koji mi se dopada, i krenem na put. Kupio sam neka dela u galerijama, ali uglavnom ona čiji autori više nisu živi. Prvenstveno se trudim da pronađem i upoznam umetnika, odsednem kod njega, steknem iskustvo. Trenutno radim na pisanju knjige priča o mojoj umetničkoj kolekciji, jer se ne radi samo o tome koja dela se u njoj nalaze, već su bitne priče iza svakog od njih; a to su često „bio sam u autu, vozio kroz šumu, tražio vrata u zemlji” vrste priča. Uvek su mi oči širom otvorene za nove stvari. Većina umetnika ima lični stil, ali uvek me je zanimalo nešto što od toga odstupa. Mislim da je vrlo važno podržavati umetnike i velika je razlika kada umetnik lično dobije novac za svoj rad.

Zašto si odlučio da napustiš Ameriku?

Odluči osam pre skoro šest godina. Imao sam pop-up turneju u Evropi četiri meseca. Međutim, godinu dana sam bio na relaciji Tajland – Evropa. Kada više nisam mogao da promenim kartu, otišao sam kući. Bio sam tamo nekoliko dana i shvatio da moram da se preselim. Bilo je pitanje da li ću otići u Srbiju ili na Tajland. Presudila je hrana i otišao sam u Bangkok na četiri godine. To je bila vrlo dobra odluka za moju umetnost, stvarao sam nova dela u novim bojama. Uradio sam tamo sve što sam mogao i sada sam ovde, usred Evrope i stalno putujem.

Kakva je umetnička scena u Bangkoku?

Veoma je mala i sačinjena je od različitih krugova. Prvo sam upoznao Amerikanca koji radi grafite, on me je uputio na svog druga sa kojim je delio studio, a koji radi sito-štampu, sa kojim sam se odmah skontao. Kada sam se vratio u Bangkok, upoznao sam još ljudi i taj krug je postajao sve veći. Ušao sam u krug ljudi koji rade grafite, sito-štampu, otkrio sam pank-rok i metal bendove, barove… Bio sam među mnogo različitih ljudi, bilo je dobro, ali su svi ti krugovi vrlo mali. 

Imao si priliku da podučavaš decu i odrasle na Tajlandu. Šta je po tvom mišljenju najbitnije kada je reč o umetničkom obrazovanju?

Nastavnici iz internacionalne škole su čuli da se bavim sito-štampom i zamolili su me da ih naučim. Organizovali smo veliku radionicu u mojoj kući, nakon čega su me pozvali da dođem u školu. Bio sam tamo mesec dana i učio decu sito-štampi, tehnici kolaža i apstraktnom slikarstvu. Nisam ni znao da mogu to, ali bilo mi je super. Deca u školi su imala ideju i želela da je nacrtaju savršeno. Na to sam im uvek govorio da ne mora biti savršeno, već da samo treba da puste da ideja iz njih izađe. Treba pokušavati, vežbati, ići dalje, ali ne treba zadržavati sebe zbog straha da će delo biti uništeno.

Spater Blah Jet

Kako si došao na ideju da dođeš u Srbiju?

Srbija je uvek bila rezervni plan. Tajland je funkcionisao neko vreme, ali, kada sam shvatio da sam uradio sve što sam mogao, odlučio sam da dođem ovde. U međuvremenu sam boravio mesec dana u Pančevu, upoznao ljude, družio se. Narednog leta sam došao na tri meseca da bih bio siguran da mi se zaista sviđa onoliko koliko sam mislio.

Kakvo je stanje sa umetnošću u Srbiji ?

Polako pokušavam da pronađem sve, ali funkcioniše u istim malim krugovima, kao i u Bangkoku. Kada sam došao u Pančevo, prijatelji su me upoznali sa rok bendovima, tako da sam ušao u taj krug. Zatim sam upoznao ljude koji se bave grafitima, poput TKV, koju sam upoznao pre pet godina i sa kojom sam od tada u kontaktu. Takođe, kada sam se tog leta vratio, bio sam na likovnoj koloniji gde sam upoznao mnogo umetnika sa kojima se i dalje čujem. Polako pokušavam da sredim stvari i sklopim kockice.

Da li si imao prilike da se upoznaš sa srpskom istorijom umetnosti?

Bio sam na izložbi dela Save Šumanovića, koja je ostavila snažan utisak na mene. Takođe, nedavno sam bio u Muzeju naivne umetnosti u Kovačici, i vrlo mi se dopalo. Planiram da se više pozabavim potragom za mestima na kojima mogu da se upoznam sa srpskom umetnošću.

Koji savet bi dao mladim umetnicima?

Prijatelj mi je davno rekao: „Pravi greške, tako ćeš naučiti; nemoj čuvati materijale, koristi ih. Većina mojih najboljih dela su greške, koje mi pomažu da napredujem.” Umetnicima bih poručio da ne odustaju, da eksperimentišu, prave greške i da rade sve zbog sebe. Ako počneš da stvaraš da bi se ljudima svidelo, to postaje posao i nije više zabavno. Ako radiš zbog sebe i ljudima se sviđa, još bolje.

Poslednje pitanje postavljamo svim našim sagovornicima – da li možete čitaocima KUŠ!–a da preporučite knjigu, film, predstavu, muzičku numeru i umetnika ili umetničko delo, kojem bi trebalo da posvete pažnju?

Umetnici: Gerard Richter, Clifford Still, Gerard Sandrey

Bendovi: Gang of Four, Rare Earth, Ramones

Filmovi: Strange Brew, Road Warrior, Car Wash

Pisci: Richard Brautigan, Jim Thompson, Patti Smith

Ali mislim da je najbolji savet biti otvorenog uma za nove zvuke i slike; stati i pogledati ili poslušati. Barem sam ja uvek tako radio. Zabavnije je. 

intervju vodila: Sonja Ristić

 

Leave a Reply

Your email address will not be published.