foto: Merri Cyr

piše: Branislav Vujčić

U njegovim pesmama sve noći su besane. Tu kao da je uvek gluvo doba, veštičji čas, limbo između večeri i zore, melanholična ničija zemlja između košmara i buđenja, čežnje i ispunjenja. U njegovim pesmama, bilo autorskim ili obradama (koje je uvek birao po snažnom ličnom afinitetu, uvek ih saobražavajući sopstvenom kreativnom senzibilitetu, prisvajajući ih vešto dok ih ne učini u potpunosti svojim) ljubavnici su mahom razdvojeni, svi njihovi mostovi su spaljeni do temelja, svedeni tek na tinjajuće ugarke, prah i pepeo. Traje se pod terorom uspomena i memorije, jer je prošlost, makar i jučerašnjica, življa od sadašnjeg trenutka. A sva srca su nepovratno slomljena u paramparčad.  

Svakako nije preterano reći da je Džef Bakli bio jedna od najautentičnijih pojava na žanrovski i kvalitativno dosta raznovrsnoj muzičkoj sceni devedesetih. Iako je po svojoj biografiji, životnim izborima, stilu ili svom muzičkom izrazu instinktivno odbijao da se prilagodi i hoda već utabanim stazama (između ostalog i zbog izvesne klice haosa i nepredvidljivosti koja je postojala u njegovom karakteru), Džef Bakli je, u jednom pogledu, naposletku, ipak postao deo onog šablona, gotovo romantičarskog mita o prerano preminulom umetniku, koji je odvajkada, a posebno u to vreme, bio važan među muzičarima. Međutim, dok je u smrti muzičara poput Kurta Kobejna i Lejna Stejlija, pa i drugih, često bilo nešto nihilistički, gotovo programske i sistematske autodestrukcije (koja se može shvatiti i kao egzistencijalni pandan njihovom gnušanju i borbi protiv aktuelne muzičke industrije i establišmenta, kome su, paradoksalno, zbog svoje popularnosti, ipak pripadali) Bakli je tu istu muzičku scenu – i sam život – napustio uz izvesnu dozu spontanosti, slučajnosti i haosa koji su obeležili njegov sopstveni život i doprineli stvaranju njegove legende, podsećajući nas, kao i toliko puta pre toga, da nije bitna dužina, nego intenzitet iskustva. I, premda je njegovo bitisanje, kako u profesionalnom tako i u svakom drugom smislu, bilo veoma kratko, njegov doprinos popularnoj muzici nikako nije bio kratkotrajan.   

izvor: jeffbuckleyforever

Iako je uradio samo jedan studijski album i započeo drugi, Džef Bakli je stigao da baci dugačku senku ispred sebe. To je, u svakom smislu, veliki uspeh, posebno kada se uzme u obzir da je Bakli od samog rođenja bio u senci jednog drugog čoveka: sopstvenog oca. 

Njegov otac je bio niko drugi do čuveni Tim Bakli, briljantni kantautor, gitarista i pevač, pretežno folk porekla čija je odluka da napusti suprugu Meri i svog još nerođenog sina i posveti se muzičkoj karijeri umnogome odredila njihovu inicijalnu sudbinu. Oni su jedan period života proveli gotovo nomadski (što zbog toga jer je Baklijeva majka često padala u nemilost svojih roditelja kod kojih su živeli, što zbog konstantne potrage za poslom), što je samog Džefa jednom prilikom navelo da izjavi, sa evidentno urođenim smislom za romantizovanje i mistifikaciju sopstvene ličnosti, da je on „smeće iz prikolice bez korena, rođeno u Južnoj Kaliforniji”.  Džef je samo jednom, kao dečak od nekih osam godina (da ne računamo kratak susret kada je imao samo dve godine), 1975. imao prilike da upozna svog oca, prilikom njegovog performansa u legendarnom noćnom klubu „Zlatni medved”. Iako je Džef tada, po priči njegove majke, bio apsolutno oduševljen svojom ocem – a i ovaj njime – možemo samo pretpostaviti koliko je njegov odnos prema ocu zapravo bio kompleksan i suštinski dvoznačan, večito se kolebajući između sentimenta naklonosti i mržnje, pogotovo stoga što je Tim, ubrzo, posle njihovog susreta preminuo od prekomerne doze droge, te od produbljivanja njihovog odnosa nije bilo ništa.

Ironija je, stoga, (ali, svakako ne i slučajnost, već pre neka vrsta poetske pravde) što je Džefov prvi značajniji javni nastup bio na koncertu održanom 1991. godine u crkvi Svete Ane u Njujorku u znak sećanja na Tima Baklija. Tu se mladi Džef predstavio svojom interpretacijom očeve pesme Nikada nisam tražio da budem tvoja planina (I Never Asked to be Your Mountain), napisane za Džefa i njegovu majku. 

foto: David Gahr

Ono što je već tada svim prisutnim smesta palo u oči – pored upadljive fizičke sličnosti između oca i sina – jeste i upravo izvanredni vokalni potencijal Džefa Baklija. Džefov glas je bio mnogo više od pukog faksimila očevog zvonkog, čistog i moćnog glasa. Naime, posedovao je i izvestan dodatni kvalitet, jednu, rekao bih, gotovo manirističku neurotičnost. Sa impresivnim rasponom od neke četiri oktave, Džefova prepoznatljiva vokalna interpretacija, pored afiniteta ka visokim registrima i gotovo sirenski prodornom „pisku” (koji je možda forsirao pod uticajem jednog od svojih izvornih idola i učitelja – maestralnog Roberta Planta, pevača grupe Led Cepelin), ogleda se i u sklonosti ka konstantnim tonalnim undulacijama, neprekidno nežno vibrirajući, poput igle kakvog analognog seizmografa izbaždarenog da reaguje i na najmanji potres, kako bi slušaocu dočarao sav bogati spektar emocija kojim je raspolagao. Možda upravo u tome i leži i najveća vrednost Baklijeve vokalne interpretacije: u prepoznatljivosti, neprikosnovenoj individualnosti i nenadmašnoj emotivnosti. 

Iako, po sopstvenom priznanju, Bakli nije stvarao sa lakoćom niti je posedovao beskrajni rezervoar inspiracije, kao kompozitor i tekstopisac ogromnog talenta, mogao je stajati rame uz rame sa najboljim muzičarima svoje generacije. Uz to, bio je i više nego kompetentan gitarista, koji je ponajpre iz svog žutog fender telekastera umeo da izvuče tonove koji su savršeno parirali boji i vrednostima njegovog glasa. 

Kako je već pomenuto, Baklijeva diskografija je kvantitativno skromna i svodi se na svega jedan studijski album, objavljen 1994. po imenu Milost (Grace) koji je s vremenom, i pored relativno slabog komercijalnog uspeha, stekao kultni status. Takođe, počeo je da radi na narednom albumu, piktoresknog imena Moja draga, pijanica (My Sweethart the Drunk). 

Svakako najpoznatija numera sa ovog albuma – pa i u celom njegovom opusu – jeste Aliluja (Hallelujah), obrada istoimene pesme Leonarda Koena. Iako je, čini se, Koenova verzija, sa njegovim hrapavim i vremešnim baritonom (pogotovo kada je praćen eteričnim ženskim vokalima ili kakvim dečjim heruvimskim horom) i dalje neprikosnovena, Baklijeva interpretacija je izvanredna. Zapravo, toliko je specifična i potresna, da se lako može zamisliti da je izvodi neki očajni pali anđeo slomljena srca, sa vrha oštećenog tornja Spomen crkve Kajzera Vilhelma, iz Vendersovog Neba nad Berlinom. Pri tome, uspeo je da subverzivno obogati sladunjavu melifluentnost Koenove originalne melodije, izvesnom dozom disonantnosti, što je posebno evidentno u uvodu. A kada smo već kod Baklijevog repertoara obrada, između ostalih, pažnju zaslužuju i Jorgovan vino (Lilac Wine), klasik Džejmsa Šeltona iz 1950. (takođe sa Baklijevog debitantskog albuma), i pogotovo izvanredna Znam da je gotovo (I know it’s Over) grupe The Smiths

Naslovna pesma sa ovog albuma, Milost (Grace) suvereno demonstrira Baklijevu umešnost u kreiranju dinamične i do krajnosti zarazne melodije, izvanredan vokal, ali i veštinu u pisanju stihova (nastali su jednom prilikom dok je ispraćao svoju devojku na aerodromu), koji se dotiču nekih stožernih Baklijevih interesovanja, poglavito okrepljujućeg efekta koji istinska ljubav može imati na čoveka, učinivši ga, na izvestan način, nedodirljivim za sve negativno oko njega ili nje. Ona takođe pokazuje i svu kompleksnost naslova albuma, jer za Baklija to famozno „Grace” je i milost (koju nam daruje Bog, bogovi ili sudbina), ljupkost, gracilnost, molitva, lepota i još mnogo toga što se ne može sasvim adekvatno izraziti rečima, ali se stiče samim činom ljubavi. Za Baklija, ljubav je nasušna ljudska potreba i vrhunski izraz humanizma, mentalna i duhovna higijena koja poseduje gotovo magično profilaktičko dejstvo – čudesni lek za melanholiju.

izvor: jeffbuckleyforever

Slično važi i za ostale pesme sa ovog albuma (ili, uopšte, koje su nastale u ovom periodu) kao što su Poslednji pozdrav, Zaboravi je i druge. Međutim, numera u kojoj su sažeti svi ovi kvaliteti, čitava umetnička, pa i životna Baklijeva doktrina, jeste Ljubavi, trebao je da dođeš (Lover, You Should’ve Come Over) koja nam, uz to, još i otkriva kako funkcioniše njegov kreativni proces. Ovde Bakli umešno stvara jedan čitav zvučnoasocijativni pejzaž, koristeći pri tome jedan gotovo romantičarski postupak (uz neizbežnu dozu egocentričnosti katakteristične za zaljubljenog čoveka) gde se čitava okolina, pa i sama priroda prilagođava njegovom sopstvenom raspoloženju, učestvujući u njegovom bolu. Ovu pesmu, kao i druga Baklijeva ostvarenja, najbolje je konzumirati noću kada je sve, uprkos pomračini, ozareno nekom unutrašnjom – Kiš bi rekao adskom – svetlošću, možda baš dok, poput protagoniste ove pesme, uzaludno čekate nekoga ko se evidentno neće pojaviti.  

Retko kome muzičaru pre – ili posle – Džefa Baklija je pošlo za rukom da sačini ovako potentan slatko-gorki muzički destilat emocija, ambroziju očaja, čežnje i  patnje, sa čijeg se izvora očito i sam napajao, kao što je to postignuto u pesmi Ljubavi, trebalo je da dođeš. A reči „Nikada nije gotovo / Dajem kraljevstvo za poljubac u njeno rame / Nikada nije gotovo / Sve moje bogatstvo za njen osmeh, kada usnih tako spokojno pokraj nje”svakako su među najlepšim i najpotresnijim ljubavnim stihovima u čitavoj savremenoj popularnoj muzici, i Baklijev artistički i životni manifest. 

Nažalost, sav ovaj ogromni potencijal je prekinut pre nego što se mogao u potpunosti ostvariti u veče 29. maja 1997. godine, kada je u Memfisu (gde je otišao da radi na novom albumu) Bakli odlučio da se okupa potpuno obučen u jednoj pritoci Misisipija. Tada su ga, dok je pevao refren pesme Whole Lotta Love grupe Led Cepelin,  zahvatili talasi koje je napravio prolazak jednog šlepera, i Bakli se udavio. 

Epilog? Pa, i pored toga što je Bakli umro pre više od dvadeset godina, njegova priča nije sasvim završena. Njegova muzika s vremenom sve više dobija na značaju, i kod kritike i kod same publike. To potvrđuje i činjenica da ga čitava plejada savremenika, kolega muzičara i poštovalaca (koji se, kako godine prolaze, ne osipaju – naprotiv) gotovo pobožno pominje kao uzor, od Majlsa Kenedija, preko Demijena Rajsa, Glena Hansarda, Toma Jorka, do Bona koji je izjavio da je „Džef Bakli bio čista kap u okeanu buke”. Verujem da nijedan muzičar nije imao lepši ni pohvalniji epitaf od ovoga.

Naposletku, iako se inače uzdržavam da koristim takve fraze, mislim da u slučaju Džefa Baklija, takav izraz neće biti sasvim neprimeren. Dakle, Džef Bakli je umro baš onako kako je živeo: kao kraljević i prosjak muzičke scene devedesetih.

decembar, 2021.

Leave a Reply

Your email address will not be published.