Da, lepota igre, ali ne nikakvo navijanje. Ja nisam navijač.

Ivo Andrić, naš jedini nobelovac, pored pisanja nalazio je vreme i za sportske aktivnosti. Andrić nije bio samo posmatrač, već je bio član Veslačkog kluba Beograd (današnje Crvene zvezde) sve do odlaska u Berlin, kada je ostavio uputstva upravi da njegov čamac ustupe na upotrebu Veri Stojić ili već kome ona odredi, a dok se aktivno bavio veslanjem, često je veslao sa jednimkolegom iz Ministarstva.

Posle rata bio je počasni predsednik košarkaškog i član fudbalskog kluba Crvena zvezda, a utakmice je uvek posmatrao iz poslednjeg reda na Malom Kalemegdanu.Kao svedočanstvo Andrićeve zanesenosti sportom sačuvane su članske knjižice ova dva kluba, novogodišnje čestitke koje je dobijao od Sportskog društva, kao i ulaznice za pojedine utakmice.

Tolika ljubav prema sportu nije mogla a da se ne prožme sa njegovim talentom za pisanje, pa je tako i nastala priča Na stadionu. U ovoj priči opisan je stadion u jednom gradu severne Italije gde pedesetak hiljada gledalaca gleda igru. Igra koju posmatraju opisana je kao druga stvarnost u koju se gledaoci prebacuju iz svoje svakodnevice.

Ipak, Andrić je insistirao da on nije navijač, nego ljubitelj sporta. Jasno je da su i tada navijači bili na lošem glasu i da ovaj naš pisac nije želeo da ga stavljaju u isti koš sa njima.

Mene je, izgledaće vam smešno, spasao sport! 

Još jedan naš veliki pisac bio je ljubitelj sporta, naročito fudbala – Miloš Crnjanski. On je zapravo više voleo fudbal od književnosti i govorio je da je dobra fudbalska utakmica zanimljivija od dobrog romana, a silno je želeo da zaigra za reprezentaciju Jugoslavije. Pored fudbala on je i veslao, jedrio, skijao, mačevao, trenirao boks i tenis, a privlačila ga je i avijatika.Uprkos svestranosti, kada mu je dodeljeno da, pored posla za koji se školovao, bude i profesor gimnastike u pančevačkoj Gimnaziji, bio je nezadovoljan i nadao se brzom oslobađanju od ove obaveze.

Ipak, iako se interesovao za raznolike sportove, fudbal je bio njegova najveća ljubav. Igrao je na poziciji centarfora u Temišvaru, gde je pohađao Gimnaziju, zatim je nastavio svoju sportsku karijeru za vreme studija u Rijeci, pa u Novom Sadu, a nakon rata i u Beogradu i Pančevu. Fudbalu je ostao veran i u poznijim godinama, pa ga je i kao veteran igrao, i to za old-boj tim Jugoslavije, a u starosti je voleo da gleda kako igra Dule Savić.

U prepisci koju je Crnjanski vodio sa Andrićem pominjao je fudbal i njegovu ljubav prema istom.

Svoju ljubav prema književnosti i sportu donekle je spojio osnivanjem nedeljnika Sportista u maju 1924. godine. Među ostalim intelektualcima koji su sa njim osnovali ovaj nedeljnik, on je bio jedini književnik. Kasnije je, upravo u ovom nedeljniku, objavljena njegova interesantna izjava u kojoj kaže da bi radije igrao u prvom timu Jugoslavije, no opet dobio nagradu Akademije.

Mi navijamo za Partizan, pre svega zato što ga volimo, a tek onda zato što je najbolji.

Još jedan okoreli ljubitelj fudbala krije se među našim piscima, a od prethodnih se razlikuje po tome što je on svoju ljubav itekako ovekovečio u svojim delima – Duško Radović. Vatreni obožavatelj Partizana izdao je knjigu pod nazivom Parni valjak, koja predstavlja zbirku kratkih misli/aforizama koje se odnose na ovaj klub. Zajednička poruka njegovih misli bila je jasna – pokušavao je da pokaže ljubiteljima Partizana da ne treba da se bave drugim klubovima i da je ljubav prema Partizanu bezuslovna, ovaj klub se voli i kada loše igra.

Pored Parnog valjka, Radović je napisao i kratki tekst pod nazivom Ko može biti prijatelj FK Partizan koji stoji i kao predgovor Valjka i sažima ciljeve čitave knjige. Zahteva od prijatelja FK Partizan da prati igru, da proširi fudbalske vidike, da se razume u fudbal i poznaje ga. Pesme i tekstove o partizanu objavljivao je u Partizanovom vesniku od 1976. godine pa sve do svoje smrti.

Radović je imao poseban odnos sa Partizanom, tako je poznato da, ukoliko bi njegov omiljeni klub izgubio utakmicu, on čitav dan ne bi razgovarao ni sa kim. Čuveni slogan „Za sve se navija, Partizan se voli” upravo je Radovićev i nastao je u razgovoru sa Branislavom Kuburićem Kuburom u emisiji na Studiju B.

piše: Aleksandra Vujić

 

 

Leave a Reply

Your email address will not be published.