ilustracija: Jelena Svilkić

Ovom prilikom bavimo se dvema dramama Milene Marković – Paviljoni; Kuda idem, odakle dolazim i šta ima za večeru i Šine; Bog nas pogledao. Da bismo težak momanat prebrodili odmah na početku, izvojićemo motive koje prepoznajemo u obe drame: bezimeni likovi, silovanje, ubistvo, delikvencija, narkomanija, zavisnost, ljudi sa margine, teške životne situacije. Da još malo zabiberimo, ono što dramu Šine razlikuje od drame Paviljoni jeste rat. Ako ste ikada pročitali bilo šta što je napisala ova izvanredna savremena književnica, setićete se gorčine koja je u vama ostala nakon toga. Zašto Milena Marković govori i peva toliko crno? Život nije ružičnjak i čaj u pet…možda to želi da nam kaže?

Paviljoni; Kuda idem, odakle dolazim i šta ima za večeru

Na početku se upoznajemo sa Knezom, nasilnim suprugom i ocem čiji se život vrti oko psovanja, prežderavanja, vređanja i batinanja supruge i sete na majčin lik za koju pred kraj saznajemo da ju je usisao stroj i smoždio, što je, priznaćemo, vrlo groteskna scena, mada možemo pomisliti da je takva smrt bila očekivana za ženu koja je radila dva posla i imala mnogo jaku ruku kojom je vrlo često tukla svog sina. Knez je neko ko bije ženu, ali na ćerku mezimicu nikad ne bi digao ruku, sve dok…ne digne ruku na nju. Mada se lik Kneza i uopšte ove porodice ne čini uverljivim dok čitamo dramu, na kraju shvatamo da je ovo školski primer propasti jedne porodice – nemarni roditelji, koji su slučajno postali roditelji, zanemaruju ćerku koja samim tim ne ume da proceni šta je dobro za nju, a šta ne, te ulazi u odnos sa komšijom narkomanom i ostaje trudna sa šesnaest godina; očev palanački mentalitet:„Žensko dete mora da izuči škole da bi bilo poštovano”; sveopšte nezadovoljstvo brakom i situacijom…fali samo loš ekonomski status, ali dobro je da ne postoji jer bi onda ova skupina ljudi, koju ne možemo nazvati porodicom, postala tema drame, a ima još toliko likova kojima treba pokloniti pažnju.

Čitava radnja drame odvija se u soliteru i kadrovi se smenjuju iz jednog stana u drugi. U susednom stanu živi baka Dobrila kojoj u posetu, odnosno, iznenadno useljenje, dolazi starija sestra Ljudmila. I dok dve bake govore šta su zamerale jedna drugoj tokom minulih godina, njihovu suptilnu prepirku prekidaju lopovi koji upadaju u Dobrilin stan, misleći da tu živi samo jedna baka i da mogu lako da je opljačkaju. Njihova neozbiljnost se ogleda u tome što se na licu mesta prepiru:„Rekao si da je samo jedna!” kao da to što su prisutne dve bake menja situaciju iz korena. Podjednako su stare i bespomoćne. Situacija u kojoj lopovi upadaju u Dobrilin stan je najsmešnija u celoj drami jer se potpuno neočekivano raspliće. Bake mole lopove da ih ne teraju da ustaju jer imaju reumu, a jedan od lopova je spreman da diskutuje s njima šta je dobro da se uzima i maže protiv bolova.

DRUGI:
„Ja sam, gospođo, mlad, ali već godinama zbog prirode svog posla ne spavam kako treba, ne hranim se kako treba, a prošle godine sam preležao jako težak šarlah, a to udara na kosti.”

Paviljoni; Kuda idem, odakle dolazim i šta ima za večeru, Milena Marković

U trećem stanu odvija se obračun zbog Male, a autorka je odlično konstruisala likove Macana, Ćope i Džige, upotrebljavajući mafijaški sleng i stavljajući ih u tipične situacije u kojima se „rokaju” zbog novca i droge.

Kvalitet ove drame ogleda se u dinamičnosti, prelasku iz jednog stana u drugi, duhovitim replikama i realnosti kojom autorka boji navedene situacije.

ilustracija: Jelena Svilkić

Šine; Bog nas pogledao

Drama Šine ima vrlo interesantnu kompoziciju. Za razliku od drame Paviljoni, podeljena je na jedenaest scena, ali zapravo vidimo da je podeljena na tri perioda – predratni, ratni i posleratni, koji se odigrava u raju.

Bitno je naglasiti da sve ženske uloge igra junakinja po imenu Rupica. Ona je najpre devojčica, Junakova devojka, zatim školska psihološkinja, laka ženska u Hrvatskoj, zarobljenica u ratu i na kraju medicinska sestra. Autorka na ovaj način uvodi novinu, ali iz ovoga možemo da protumačimo i autorkinu potrebu da naglasi koliko je žena zanemarena u društvu time što je svedena na jedan lik, ona potpuno gubi individualnost. Takođe, postavlja se pitanje zašto su kod Milene Marković žene uvek lakog morala, zavisnice, zašto su uvek neuspešne i nemaju svoje ja. Junakinja se zove Rupica i ne možemo, a da ne posmislimo da je autorka na ovaj način napravila insinuaciju na ženski polni organ.

U predratnom periodu srećemo se sa grupom delikvenata, srednjoškolaca, Junakom, Debilom, Gadnim, Masnim i Veselim, koji žive svoje isprazne živote, iživljavajući se jedni nad drugima, kao i nad ljudima koji ih okružuju.

Autorka se dotakla neprijateljskog odnosa sa komšijama sa zapada, a zatim svoje junake uvlači u rat koji se odigrao na našim prostorima devedesetih godina i pokazuje kakve posledice ostavlja na njegove učesnike. Najjači utisak na mene je ostavila pesmica koju su vojnici spevali na frontu, a autorka je uvodi u dramu na početku ratnog dela, želeći da pojača utisak užasa koji rat sam po sebi za sobom ostavlja:

Mirno spavaj, Fato,
sve ti je zaklato,
samo Mujo nije,
visi kraj kapije.

Čini nam se da se junacima smeši srećan kraj, ali samo delimično jer ljudi nisu zli samo tokom rata, te neki od junaka imaju problema sa mediokritetima i nasilnicima i nakon što se rat završi. Interesantno je da se drama završava u raju u kojem se nalaze Rupica i Veseli. Postavlja se pitanje zašto su samo njih dvoje tu, a kao najlogičniji odgovor nameće se činjenica da njih dvoje jedini nikom ništa nažao nisu učinili, tokom svih burnih dešavanja u drami.

piše: Nevena Stajković

Leave a Reply

Your email address will not be published.