piše: Pavle R. Srdić
Pesma o kojoj ovog puta pričamo me uvek podseća na momente kada neafirmisani muzičari tamne puti na limenim instrumentima i bubnju o praznicima u parku između zgrada izvode svoj mini-koncert u nadi da će neki stanar dobre volje sa terase udeliti neki dinar. Podseća me i na vrhunac svakog slavlja, po pravilu venčanja, a kada je čujem, znam i da stiže torta i da će uskoro fajront.
Za mnoge najveća jugoslovenska rok grupa svih vremena – Bijelo dugme – 1. decembra 1988. godine izdala je svoj poslednji kršteni studijski album, Ćiribiribela. Bend se nalazio u poslednjoj fazi svog rada i postojanja, sa trećim pevačem, Alenom Islamovićem, za mikrofonom. Muzički, veseli Bosanci su već krenuli stvaralačkim stazama onoga što će se nazvati solo karijerom Gorana Bregovića. Pravog rok zvuka je bilo sve manje, a sve više onog koji je inspirisan melosom naših naroda i narodnosti. I nije za zameranje – raspad druge Jugoslavije je bio u vazduhu, a Dugmići, na čelu sa Bregovićem, žestoko su se trudili svojim muzičkim i autorskim radom da publika, bar na koncertima, peva uglas zajedno, ako su već u životu sve manje stvari činili skupa.
Jedna od pesama, koja je bila u toj muzičkoj spasilačkoj misiji Bijelog dugmeta jeste i pesma Đurđevdan je, a ja nisam s onom koju volim, koja se nalazila na gorepomenutom albumu. Za potrebe njenog snimanja, Bregović angažuje trubački orkestar čuvenog Fejata Sejdića. Dobri poznavaoci istorije su već mogli da primete još jedan projugoslovenski detalj – album je izdat na nekadašnji Dan ujedinjenja, tj. na sedamdesetogodišnjicu od stvaranja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca – potonje Jugoslavije.
Ova pesma je, u stvari, svojevrstan kulturni i muzički amalgam. Iako je Goran Bregović potpisao tekst, muziku i aranžman za ovu numeru, ima tu još ponešto da se doda i kaže. Naime, svoju melodiju Đurđevdan duguje narodnoj romskoj pesmi Ederlezi, u kojoj tužni narator pesme posmatra vesele Rome kako igraju i pevaju za praznik, pekući jaganjce, a on sedi sa strane i ne učestvuje u fešti. Kada kažem praznik – ne mislim na Đurđevdan. Naime, ova pesma svoj naziv duguje islamskom prazniku Hederlezu, kada su se dva proroka u islamu, Al-Hidr i Ilijaz, sreli na Zemlji. Zapravo, naziv praznika je i spoj ova dva imena.
Ovde krećemo sa potpunom simbolikom – koreni ovog islamskog praznika se nalaze zapravo u tengrizmu – staroj veri turkijskih naroda. Turkijski praznik Tepreš – mada ima više naziva – označavao je praznik susreta proleća i leta i obeležavao se „kada trava potpuno ozeleni”. Dolaskom sveže islamiziranih Turaka u Anadoliju, oni ne zatiču tamo islam – već hrišćanstvo i jak kult Svetog Đorđa, koji se po julijanskom kalendaru obeležavao 23. aprila (tada gregorijanskog nije ni bilo), a to i jeste vreme kada se negde, i meteorološki, susreću proleće i leto. Ponekad se isključivo drži da je Hederlez, u stvari, relikt hrišćanskih običaja za Đurđevdan kod islamiziranih naroda – što ne odgovara u potpunosti istini. Dakle, događa se jedan čudan spoj. Turci, koji su tek primili islam krajem 10. veka, svoj narodni praznik datumski upodobljavaju postojećem hrišćanskom prazniku, ali opet, proslavljajući ga u duhu islama. Ostatak istorije nam je poznat i jasno je zašto muslimani i, danas, pravoslavni hrišćani Balkana obeležavaju dva praznika istog dana, koji su se tako slepili da se čak Al-Hidr smatra pandanom Svetoga Đorđa u islamu, dok je opštepoznato da je Ilijaz – prorok Ilija.
A zašto se praznik posebno odnosi na Rome, koji su često među prvim poveznicama sa Đurđevdanom? Pa, za Rome, naročito na Balkanu, pored verskog, predstavlja i nacionalni praznik Kakava. O istom – više na internetu, jer ima nešto dublju i drugačiju istoriju. Na ovom mestu napominjem da je Bregović ovu muzičku numeru, pod izvornim nazivom Ederlezi (Scena Đurđevdana na rijeci) uvrstio u muziku za film Dom za vešanje, za koji je Emir Kusturica poneo nagradu za najboljeg reditelja na filmskom festivalu u Kanu 1989. godine, a vokale na romskom jeziku pevala je makedonska pevačica Vaska Jankovska.
Što se tiče teksta pesme, i tu se može dodati. Dosta. U jednom intervjuu, Goran Bregović navodi da je prilikom kreacije teksta bio inspirisan pesmom Đorđa Balaševića, Priča o Vasi Ladačkom, i stihom „kada nisam s onom koju volem” i da je stih „Đurđevdan je, a ja nisam s onom koju volim” mali omaž Đorđu Balaševiću. Međutim, prvi stihovi ove pesme su povezani sa jednim tragičnim istorijskim događajem. Na Đurđevdan 1942. godine, oko tri hiljade sarajevskih Srba i rodoljuba drugih vera i nacija koji nisu pristajali na teror nad srpskim stanovništvom, sabrano je i uterano u vozove za Jasenovac od strane sarajevskih ustaša. Prema svedočenju pokojnog istoričara umetnosti, Žarka Vidovića, koji je i sam bio među ustaškim zatočenicima i svedok ovog događaja, zatočenici su prevoženi teretnim vagonima, sa malim otvorima za svetlost i vazduh, nabijeni poput sardina u konzervi.
Verovatno je da mnogi nesrećnici u toj kompoziciji na putu za pakao nisu razmišljali o činjenici koji je dan tog jutra osvanuo, međutim, Vidović se seća da je u jednom trenutku jedan mladić, član srpskog pevačkog društva „Sloga”, zapevao „Proljeće na moje rame sleće, đurđevak zeleni, svima osim meni – Đurdevdan je!” Pesma je počela da se razleže vozom, a u znak dalje represije, ustaše su zatvorile otvore na vagonima. Ovakav tretman zatočenika je rezultovao činjenicom, po Vidovićevom kazivanju, da je, po dolasku kompozicije u Slavonski Brod, gde je trebalo da se izvrši prebacivanje zatočenika iz kompozicije uskog u kompoziciju širokog koloseka koja vodi dalje ka Jasenovcu, oko trećine putnika preminulo – što zbog iscrpljenosti, što zbog narušenog zdravstvenog stanja i starosti, što zbog dušegubnih uslova nakon zatvaranja otvora na vagonima. Vidović ističe da je mislio da su mnogi od pokojnika spavali, a u stvari ih je teskoba tako mrtve držala uspravno.
Pored jedne od, nažalost, mnogih tužnih stranica naše istorije, Žarko Vidović je svedočio – svesno ili nesvesno – o činjenici da je bar deo – ako ne i celi tekst pesme Đurđevdan verovatno poticao iz naroda. Možemo pretpostaviti da je Bregović pesmu negde čuo – i može biti – uz sitne modifikacije napisao stihove na srpskom jeziku. Ko želi više da sazna o nesrećnom sarajevskom Vidovdanu 1942. godine – topla preporuka: emisija Kvadratura kruga velikog Branka Stankovića – čije pregalaštvo osobito cenim, a možete je naći na Jutjubu i svedočenje Žarka Vidovića čuti u celosti.
Natrag u nešto bližu prošlost. Pesma je bila apsolutni hit albuma, pa ju je valjalo promovisati i adekvatnim video-spotom. I tu su se Dugmići susreli sa zabranom. Naime, koncept spota je bio takav da u njemu glume članovi benda, obučeni u vojničke uniforme srpske vojske iz Prvog svetskog rata sa starim oružjem, a produciran je od strane RTB-a. Međutim, Islamović odbija da nosi uniformu, jer ne želi nikakvu ratničku priču, pa se priča menja i svi članovi, opet sem Islamovića, oblače se u srpsku narodnu nošnju, karakterističnu za okolinu Beograda – napominjem, spot se snima u mladenovačkom selu Koraćici, mestu iz kog potiče Velimir Bata Živojinović, jugoslovenska filmska ikona.
Nakon snimanja, cenzori zabranjuju emitovanje spota zbog straha od provokacija na nacionalnoj osnovi – čitajte, bio je previše četnički – iako je jednom četniku otac Franjo Bregović; drugom Enver Redžić, a za Ipeta Ivandića ni do danas nisam pouzdano utvrdio da li je Hrvat ili Srbin – što u krajnjem slučaju nije ni važno. Važno je to da akterima ovog spota sa različitim verskim i nacionalnim korenima nije smetao ovakav angažman. Ali, avaj. Snimljen je drugi, praktičniji, dozvoljeniji, sa motivima iz filma Dom za vešanje, u kojem igra i Davor Dujmović, koji u pomenutom filmu glumi ulogu glavnog lika, Perhana.
Deo teksta koji se tiče tiraža i top-lista neće biti snabdeven adekvatnim podacima, s obzirom na to da nisam uspeo da nađem tačan tiraž albuma Ćiribiribela, niti relevantne podatke za savremene plasmane na top-listama. Ali, ko zna Đurđevdan – to je dovoljno. Ipak, savremene video i muzičke platforme imaju preciznije evidencije. Što se tiče video-spota na Jutjubu, zabeleženo je više od 3 800 000 pregleda, dok je na platformi Spotifaj pesma preslušana preko 11 200 000 puta.
No, vraćam vas na prigode sa muzikom – da li možete da se setite gde nije izvođena? Ni ja. Bregović je 1991. godine snimio i verziju na grčkom jeziku sa Alkistis Protopsalti, mada su zabeležene i kasnije verzije na ovom jeziku, kao i sa poljskom pevačicom Kajom 1999. godine. Instrumentalnu verziju pesme snimio je pomenuti orkestar Fejata Sejdića, dok je kraljevački bend Kompromis 69 snimio svoju obradu pod nazivom Džurdževdan, u maniru fuzije regea i džeza. Na svoj repertoar ju je uvrstio i čuveni engleski violinista Najdžel Kenedi. Nezvanična je himna navijača Crvene zvezde, a čuvena je i proslava osvajanja Kupa evropskih šampiona 1991. godine, upravo uz ovu pesmu. Naravno, neizostavna je na repertoarima kako vaskrslog Bijelog dugmeta, tako i Bregovićevog Orkestra za svadbe i sahrane.
Srećna slava!
maj, 2025.
