Dingospo Dali, foto: Luka Radulović

Dingospo Dali je alternativni rok bend iz Beograda koji je, nakon nekoliko godina postojanja, privukao našu punu pažnju pobedom na Bunt rok masters festivalu 2015. godine. Članovi benda su mladi, ozbiljni, vredni i prizemni stvaraoci koji, kako to često kažu, žive muziku, ne očekuju mnogo, zabavljaju se i zadovoljni su svojim uspesima. Nakon albuma prvenca Sve dok mislim da je ovo drugi svet (2017) koji se dugo i sa nestrpljenjem očekivao, Sandra Vidojević, Nemanja Bulatović, Nikola Vidojević, Nikola Mišić i Marko Mićanović ovih dana rade na novom albumu. O tome kako se za sad odvija taj proces i kakvi su im dalji planovi, razgovarali smo sa Sandrom i Nemanjom.

Najpre nas interesuje kako je to propao taj rokenrol kada vidimo toliko novih, mladih i kvalitetnih bendova među kojima ste i vi? Šta mislite da je neophodno kako bi se oni više afirmisali?

Smatramo da rokenrol nije propao, mladi se i dalje trude da sviraju dobro, kreativno se razvijaju, muzika se i dalje sluša i uvek će se slušati. Jednostavno, vreme ide dalje i rokenrol više nije nova stvar (pojava). Povukao se u ilegalu iz mejnstrima i danas se za njega prosto treba malo više potruditi, bilo da ga konzumiraš, bilo da se baviš njime.

Koja je to odskočna daska iz podzemlja (recimo nekog anonimnog garažnog benda) u kome je muzika samo hobi u drugi svet u kome se muzikom neko može baviti profesionalno i živeti od nje? Šta vama konkretno nedostaje da pređete taj nivo igrice ako već niste?

Ko god da se odluči za rokenrol, trebalo bi u startu da bude svestan da se opredelio za nešto što više nije senzacija i za šta je potrebna velika ljubav, ambicija i istrajnost. Dakle, odskočna daska je, u stvari, posvećenost u svakom smislu. Kao i taj disciplinski momenat: mora puno da se svira i da se vežba. Ne treba se opterećivati uspehom, već se truditi da se zadovolji neki svoj  kriterijum kvaliteta muzike a, ako uz to dođe i slava – super. Tek nakon svega toga, ako bend opstane, onda možda dođe i neko priznanje kao što je za nas bila pobeda na Bunt rok Masters-u, što će bendu otvoriti neka vrata, pa će i sam rad ići nešto lakše i brže…

Pored toga što je ovde frontwoman, Sandra je vokal i basistkinja u jednom potpuno ženskom minimalističkom alternativnom rok sastavu Vin Triste. Da li se kao vokal prijatnije osećaš međ damama ili domgospo ili si uvek, gde god da pevaš, među svojima?

Uvek sam među svojima, naravno. Ali razlike postoje. Sa Dingospo Dalijem sam se na neki način izgradila vokalno, kao tekstopisac, a i kao ličnost. Upoznala sam taj neki svoj muzički karakter i način življenja i stvaranja muzike, koji se duboko utemeljio u meni. A sa Vin Triste, s obzirom na to da smo sve četiri početnice na instrumentima, otkrila sam stranu sviranja instrumenta, još uvek pronalazim svoj stil i zajedno sa ostalim devojkama okrivam šta sve možemo i kuda će nas to odvesti, što je za mene veliki izazov.

Dingospo Dali, foto: Luka Radulović

Tekstovi vaših pesama su izuzetno poetični. Da li neka postojeća poezija/pravac utiče na to ili su one odraz vašeg karaktera, života, osećanja, misli? Kakav je vaš uobičajen proces stvaranja pesama? Da li krećete od stihova ili muzike?

Neko je to negde rekao i slažemo se sa tim da sve što smo ikada čuli, videli, doživeli na neki način uticalo je na nas. Pored muzike volimo i ostale vidove umetnosti: književnost, film, slikarstvo itd. Tako da sve to, ujedno sa načinom života, ima uticaj na ono što stvaramo. A u našem slučaju tekstovi su uglavnom opis onoga što čujemo i šta nam muzika ispriča. Najpre se kreće od melodije, harmonije, atmosfere i ritma, a tekst dolazi poslednji.

Da li biste izdvojili neki konkretan pravac ili imena izvođača koji su uticali na vas i vašu odluku da počnete da se bavite muzikom?

Ovde se možemo nadovezati i na prethodno pitanje. Ono što smo slušali i slušamo i te kako utiče na ono što stvaramo. Svako od nas je slušao različite vrste muzike i svako je išao svojim nekim putem, ali rokenrol jeste bio naša vodilja koja nas je dovela do rađanja benda. Možda je na nas najviše uticala muzika melanholičnog i malo mračnijeg raspoloženja što se može osetiti u melodijama i tekstovima, ali ništa nije išlo planski i namenski, već je sve to izašlo iz nas prirodno. Nismo isprogramirani da radimo po nekom šablonu i da moramo dostići neki određeni žanr. Najlepša čar muzike jeste upravo sloboda izraza i ne treba se učauriti u jednom žanru, nego možeš da stvaraš šta god ti padne na pamet.

Postoji li nešto što bi mogao biti vaš muzički guilty pleasure ili je u muzici sve dozvoljeno?

Naravno da postoji. Ali to uglavnom ostane među zidovima našeg studija ili u privatnoj kolekciji. U muzici jeste sve dozvoljeno i to podrazumeva da slušamo šta hoćemo i radimo šta hoćemo, ali podrazumeva i slobodu da izbacimo nešto što smatramo da je kliše. Sloboda stvaranja ne znači da ne treba razmišljati o muzici, treba ipak biti oprezan, truditi se, eksperimentisati i ne dozvoliti da strasti ubiju umetnički izraz. Treba prosto uvek biti iskren prema sebi i oceniti šta nam se dopada, a šta ne. A ne mora nužno ono što nam se dopada privatno da bude i ono što bismo sami stvarali.

Dingospo Dali, foto: Luka Radulović

Stiče se utisak da su vaši nastupi na festivalima sve učestaliji. Gde biste vi najviše voleli da nastupate u zemlji i u inostranstvu?

Voleli bismo da sviramo svuda gde još nismo i da ponovimo svirke tamo gde smo već bili. Tako da, spisak je obiman. Nekada nam je želja bila da sviramo van Beograda, kasnije se pojavila želja da sviramo van zemlje i tako se ambicije s godinama menjaju i sve ide nekim svojim tokom, svaka svirka je novo otkriće i iskustvo i ko zna gde ćemo sledeće završiti.

Krajem jula imali smo priliku da vas čujemo i na Beer garden-u na Adi Ciganliji. U prvim redovima su bile vaše kolege iz drugih mladih bendova. Koliko vam je podrška važna i imate li je i od starijih kolega?

Podrška je važna i drago nam je što je prisutna. Kroz muziku se konstantno stiču nova poznanstva, prijateljstva i muzičke i poslovne saradnje. Kao i većina umetnosti, muzika je za deljenje sa drugima, zato se i stvara. Međusobno se slušamo, pomažemo koliko možemo, razmenjujemo mišljenja i pohvale kao i konstruktivne kritike. Tako se gradi scena. Sujeti tu nema mesta i uvek možeš nešto da naučiš od ostalih kolega, kao i oni od tebe. Kad čuješ nešto interesantno, to te inspiriše i u tvom radu. I nije nužno da nam se muzički stilovi poklapaju, štaviše, pregršt je različitih žanrova na sceni i svako ima nešto svoje. Volimo svoje kolege, otvoreni smo za druženje i saradnju sa njima i poštujemo se međusobno.

Jedan lep gest je bio i spot za pesmu U podzemlju nastao od snimaka vaših prijatelja i kolega sa letovanja na Adi Bojani. Koliko vam je vizuelno važno u samoizražavanju i da li možemo jednog dana da očekujemo neki nadrealistički spot iako je Dali došao kao slučajna inspiracija?

Taj spot je zaista ispao super i puno hvala drugarima na tome. Drago nam je što ih je pesma inspirisala na taj način. Taj spot nam je pomogao da sagledamo pesmu drugačije, da i sami otkrijemo u njoj nešto što ranije nismo znali. Kao da je proradila čarolija između pesme i snimaka. Što se tiče našeg vizuelnog izražavanja, ono još uvek nije dovoljno definisano. Isprobavamo sa raznim rediteljima i snimateljima i uglavnom neplanski ispadne nešto autentično. Mi smo konkretno fokusirani na pesme i muziku, a oko spotova i vizuelnog uobličavanja muzike moramo priznati da smo, na neki način, laici. Tu slobodu oko rada na spotu uvek ostavljamo rediteljima.

Šta mislite da je najvažnije da bi jedan bend opstao?

Da voli to što radi, da veruje u to što radi i da istraje u tome!

Imate li neko omiljeno mesto na kom se družite i kako uopšte uspevate da pored svih obaveza nađete vreme za muziku?

To mesto je Bigz, a najviše studio Sova na sedmom spratu. U Bigzu mnogo ljudi cirkuliše, svira i druži se. Svi putevi vode baš tuda, kao da to mesto ima neko primamljujuće dejstvo za nas koji smo zaraženi tim rokenrol virusom. To je naša druga kuća, a vremena uvek ima za ono što voliš. Nikada nam nije bio problem da zakažemo probu, jer se zna da je svako raspoložen da posle posla ili nekih drugih obaveza svoje vreme posveti upravo muzici. Bend funkcioniše kao kolektiv i tu vlada zakon dogovora. Dok god su svi članovi toga svesni, nema problema u komunikaciji.

Dingospo Dali, foto: Luka Radulović

Trenutno radite na novom albumu. Šta možemo da očekujemo što se pravca tiče; hoćete li ostati u istim vodama ili se možda naziru neki eksperimenti, novi uticaji, uzori?

Upravo ulazimo u studio i počinjemo snimanje albuma. Ko prati, moći će da uoči razliku jer imamo novo lice u bendu — Marka Mićanovića, koji nam je doneo nešto novo i stavio svoj autorski pečat na zvuk.

Takođe, trudimo se da se ne ponavljamo i da nam pesme budu drugačije od prethodnih, ali mi ostali članovi smo isti, možda malo zreliji što muzički, što životno. Međutim, suština je ostala ista i ko bude slušao nove pesme, čuće nas petoro glavom i bradom, Nexu na basu, Vidu na bubnju, Mišketa i Mareta na gitari i Sandru na vokalu.

Gde možemo da vas čujemo uživo u neko skorije vreme?

Plan je da izbacimo spot singl krajem septembra ili početkom oktobra. Nakon toga, da sviramo što više, već smo počeli sa zakazivanjem nekih svirki. Verovatno će to za početak biti Inđija, Novi Sad, Pančevo, uglavnom nešto tu oko Beograda, zatim Beograd, a kasnije, tokom jeseni, krećemo po drugim gradovima. Još uvek ne znamo da li će baš sve ići po planu, ali bitno je da plan postoji.

Poslednje pitanje, koje postavljamo svim sagovornicima – da li možete čitaocima KUŠ!-a da preporučite knjigu, film, predstavu, muzičku numeru i umetnika ili umetničko delo kojem bi trebalo da posvete pažnju?

Trenutno čitamo zbirku poezije mladog autora Šimona Cubote, Poslednji trag hiperboreje. Jedno vrlo zrelo štivo za jednog tako mladog umetnika. On nam je radio i spot za pesmu Drugi svet, tako da je Šimon izvanredni talenat u mnogim poljima i treba obratiti pažnju na njega. Takođe, volimo da pratimo i radove projekta Sobakaisti. To je umetnički projekat osmišljen da postane litero-igra, gde će umetnici kroz aplikaciju moći da prate druge umetnike i, priključivanjem projektu, da promovišu i svoj rad. Takođe, preporučujemo i roman Trafika, autora Nikole Lekića, koji je pisao i scenario za naš spot Sa krova. Ovo je prilika da još jednom pomenemo to da je muzika povezana i sa ostalim vidovima umetnosti. A tu je i primer slikarstva i trebalo bi obratiti pažnju na mladu underground umetnicu Milenu Nićić, koja svoju inspiraciju crpi velikim delom iz muzike i na sceni polako počinje da postaje poznata po svojim fascinantnim kaverima za albume, pesme ili tekstove pesama, među kojima se našao kaver i za našu pesmu Koža.

intervju vodila: Ana Samardžić

Leave a Reply

Your email address will not be published.