ilustracija: Filip Nikolić

Za ovu pesmu odgovorno tvrdim da nema onog koji njen uvodni rif nikad nije čuo. Mlad čobanin što u frulu svira, radnik u samoposluzi, inženjer na građevini, pilot i kopilot. Nema ga. Mnogima je i jedino što znaju od rok muzike. Ne postoji radio stanica koja je nije pustila minimum pet puta dnevno u doba njene najveće popularnosti, a autor je vezuje za bezbrojna premotavanja na njegovom kasetofonu. Naravno, to su bili skromni muzički počeci, slušalo se ono najpopularnije i najdostupnije.

Ako izuzmemo njen muzički element, pesma je – prava katastrofa! Izdata maja 1973. kao singl, a snimlјena decembra 1971. godine, uvrštena na album Machine Head iz 1972. godine. Mnogima je ova prethodna rečenica bila sasvim dovolјna. Smoke on the Water , izvođač Deep Purple. Pa po čemu katastrofa? Pesma je nastala prema istinitom događaju. Krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina, teški zvuk preuzima rok muziku. Na krilima tog zvuka, mnoge grupe su zajahale na vrhovima top-lista i lista tiraža. Među njima i Deep Purple, koji se naročito izdvajao svojim instrumentalistima, ali i pevačem moćnog i visokog glasa, Ijanom Gilanom. Žarili su i palili Evropom i Amerikom, sve do tog 4. 12. 1971. godine i dolaska u švajcarski gradić Montro na obali Ženevskog jezera. Razlog njihovog dolaska u Montro nije bio običan nastup ili stanica na turneji. Baš u ovom gradu, u kome se održava već čuveni Montro Džez Festival, grupa je odlučila da se stacionira i da snimi svoj naredni, gorepomenuti, studijski album. Za tu svrhu su, od svojih starijih i takođe slavnih kolega iz The Rolling Stones-apozajmili pokretni studio i dovezli ga u Montro. Te večeri, drugi legendarni muzičar, Frenk Zapa, sa svojom tadašnjom grupom The Mothers of Invention imao je nastup u kazinu u Montrou, u jednoj lepoj staroj zgradi, koja je bila poznata kao dom džezera iz celog sveta. Trebalo je to biti poslednji koncert u toj zgradi u 1971. godini. Ispostavilo se da je to bio poslednji koncert ikada održan u toj zgradi. Zašto, pitate se? Jer je, u toku nastupa, izgorela! Naime, jedan posetilac nastupa je, iz autoru nepoznatih razloga, aktivirao signalni pištolј, koji je opet uneo na nepoznat način i ispalio signalnu raketu u plafon sale u kojoj se održavao koncert. To možda ne bi bio razlog za uništenje cele zgrade, međutim, kako je zgrada bila iz druge polovine 19. veka, njen plafon je bio od ratana, jedne vrste palme koja raste u Indokini, a ne od kamena ili čistog betona, kako se to sada najčešće radi. Iako je plamen polako „lizao” objekat, što je omogućilo publici da nesmetano izađe iz istog, ubrzo se razvila prava buktinja i sve je sagorelo do pepela. Interesantno je da je u akciji spasavanja publike iz plamenom zahvaćenog hotela učestvovao i sam direktor festivala, pokojni Klod Nobs, koji je ovekovečen u samoj pesmi. Grad Montro i Deep Purple su samim tim ostali neraskidivo povezani. Na obali Ženevskog jezera, otkriven je spomenik i plaketa samoj grupi uz urezane note uvoda pesme, na istom onom mestu na kojem je basista Rodžer Glouver dobio inspiraciju za pesmu gledajući kako se dim zapaljenog hotela, koji je goreo preko puta njega, širi po površini jezera.

Kako je Deep Purple bio smešten u okviru kompleksa izgorelog kazina, morali su potražiti novu lokaciju. Pošto su bili isterani iz pozorišta Pavilјon zbog prevelike buke koju su pravili, ušli su u Hotel Grand koji je bio prazan, što je pogodovalo bendu da ga pretvori u sopstveni studio. Da, da, ceo hotel sa sve hodnicima, salom za ručavanje, sobama, apartmanima i drugim pratećim prostorijama. I tu su snimili svoj komercijalno najuspešniji album Machine Head. Ali, tu priči nije kraj. Članovi grupe ovu pesmu nisu shvatali za ozbilјno. Čak su osuđivali tvorca njenog uvodnog rifa, kasnije svetski poznatog i priznatog gitaristu, Ričija Blekmora, jer je svojim jednostavnim rifom, pesmu ostavio bez umetničkog značaja. Međutim, trebalo im je godinu dana da shvate da je upravo tim rifom pesmu odveo u večnost. Kako je isti jednostavan za svirku, svi početnici ovoga sveta sa milionima svojih prstiju, uz već oprobani uvod pesme zemlјačke im grupe Led Zeppelin Stairway to Heaven, zasvirali su Smoke on the Water.

Ne treba spominjati ekstremnu popularnost ove pesme i dan danas, jer predstavlјa pravi rok klasik i jedan od simbola ove muzike. Iako pesma nije imala nekih uspeha na top-listama, među rok publikom stekla je kultni status. Bend je neizostavno svira na svojim nastupima od samog nastanka pesme, često bivajući glavna tačka na koncertima, u vremenskoj dužini koja višestruko premašuje dužinu studijske verzije. Pošto je grupa doživljava česte „kadrovske” promene, svi muzičari koji su je napuštali su, i na koncertima svojih kasnijih grupa, izvodili ovu pesmu, jer su znali da sa istom nema promašaja na nastupu. Među njima su grupe Gillan, Rainbow i Black Sabbath.

Prava je zanimljivost da je pesma vezana i za Ginisovu knjigu rekorda. Naime, 1994. godina u kanadskom gradu Vankuveru, na jednom mestu već čuveni rif je zasviralo tačno 1,322 gitarista. Međutim, taj rekord je u Kanzas Sitiju 2007. godine oboren, gde je sviralo 1.721 gitarista, da bi ga u Lajnfelden-Ehterdingenu u Nemačkoj samo dvadeset dana kasnije odsviralo preko 1.800 gitarista u isto vreme. Novi rekord je postavljen 1. maja 2009. godine u poljskom Vroclavu kada je u isto vreme rif zasviralo 6.346 gitarista, predvođenih gitaristom Deep Purple-a, Stivom Morzom.

Tražim kasetu, živa je. Stisnem play… Queen. Ček’ da premotam. Evo ga. DA-DA-DAAAA DA-DA-DA-DAAAA DA-DA-DAAAA DA-DAAAA..

piše: Pavle R. Srdić

Leave a Reply

Your email address will not be published.