„Dijana nakon kupanja”, detalj, Fransoa Buše, foto: Wikipedia

Oduvek sam mislio da ću umreti ako do ovog trenutka dođe. Tako su nam govorili, tako su nas vaspitali, o tome su govorile stare knjige. Lepota ženskog tela bila nam je uskraćena mnogo pre nego što smo dovoljno stasali da u njoj pronađemo išta zanimljivo, a kada su nastupile godine u kojima ni o čemu drugom nismo mogli da razmišljamo, činilo nam se da nam je žensko telo nepristupačnije nego ikada pre. Zbog toga smo drugari i ja dolazili ovde, na proplanak usred šume koji je skrivao malo jezero. U tom jezeru kupale su se devojke misleći da ih niko ne vidi, ne sluteći da ih iz mraka vrebaju naše pohotne oči željne njihove nage lepote. No, jednog dana kada sam se u šumi našao sam, desilo se nešto u šta mi ni jedan drug ne bi poverovao. Zato svoje događaje zapisujem ovde, da ostanu sačuvani za budućnost i neke druge ljude koji će možda imati više poverenja i razumevanja. Jer tamo, usred malog proplanka u šumi, iz biserne vode jezera izašla je devojka lepša od svih koje sam do tada viđao. Lepša i od same kraljice! Već sam pomislio da ću se ugušiti od njene lepote, kada sam primetio nekakav neobičan nakit na njenom čelu. Trudio sam se da odvojim pogled od njenih golih nogu i grudi i nakon nekoliko minuta uspeo sam da razaznam – upletena u grivu njene kose nalazila se mala dijadema sa znakom polumeseca na čelu!

Bila je to boginja Dijana, shvatio sam u užasu! Čekao sam čas kada ću se srušiti, jer smrtnik ne sme videti boga u njegovom pravom obličju, tako je oduvek propovedano. A njeno obličje bilo je toliko pravo da sam mislio da ću od te lepote oslepeti. Pobegao bih, verujte mi da bih, jer sam se postideo želje koju je u meni, običnom ubogom smrtniku, probudila jedna drevna boginja, ali nisam smeo ni da se pomerim. Jer, na podu, kraj njenih nogu, nalazili su se luk i strele, a u celoj istoriji sveta koji poznajemo od boginje lova nije bilo boljeg strelca. Bude li shvatila da je neko vreba iz grmlja dok se kupa, ubiće me pre nego što stignem da udahnem.

No, može se reći da me je već ubila, ili barem onesposobila za život, jer ni dan više neće proći a da se pred mojim očima ne stvori vizija njenog božanskog tela svetlucavog od kapi vode, vizija koja me tera u očaj i ludilo. Nemam ni kome da se poverim, jer svi ljudi koje poznajem osudili bi me ili ismejali. Zato se nadam da ću možda, među nekim budućim naraštajima, pronaći mladića ili devojku koji će shvatiti strah i ljubav koje je u meni probudila naga boginja lova, srebrnoprsta Dijana.

Ovu ispovest kao da je napisao francuski slikar Fransoa Buše, koji je nečemu sličnom svedočio prilikom stvaranja svoje čuvene slike Dijana nakon kupanja, 1742. godine. Slika Dijana nakon kupanja jedna je od mnogih mitoloških scena koje su tokom vekova evropske istorije umetnosti korišćene kao pokriće za prikazivanje nagog ženskog tela. Slika je poručena za  kabinet jednog privatnog kolekcionara i pripadala je seriji slika sa sličnom tematikom. Tematika je bila – ženska lepota, jer Bušeova Dijana nema mnogo sličnosti sa tradicionalnim predstavama ove boginje. Ispoštovao je slikar osnovne atribute – kraj njenih nogu nalazi se oružje za lov kao i ulovljena divljač, lovački psi piju vodu, na čelu joj blista polumesec, a tu je i čak i jedna nimfa. No da li nam ova nežna devojka izgleda kao neko ko je u stanju da ustreli pticu u letu ili zeca u trku? U suštini ne. No, to i nije važno, jer Buše je bio majstor suptilne erotike, a predstavljena devojka, pardon, boginja, neverovatno liči na ideal ženske lepote iz doba vladavine Luja XV – mlečno bela put, malo okruglo lice i telo sa oblinama. Ideal žene koji je, kao dvorski slikar, i sam Buše na neki način iskonstruisao slikajući dvorske lepotice svoje epohe.

Naga Dijana nalazi se u svom prirodnom okruženju – šumi, a odnos čoveka sa prirodom bila je jedna od tema za koje se Buše posebno interesovao. Plava draperija iza boginje tu je iz dva razloga, prvi je taj što je boginja očigledno skinula neku odeću sa sebe pre nego što je otišla na kupanje, a drugi je isticanje ruzičaste boje njenog tela plavetnilom tkanine. Iako je scena prikazana tako da se posmatrač oseti kao deo kompozicije, tj. da, nakon dovoljno čaša vina poveruje da zaista špijunira boginju sakriven u žbunju (što se u 18. i mnogim drugim vekovima cenilo kao posebna veština), boginja je i bez odeće zadržala svoju nevinost. Dijana je simbol čestitosti, ona je boginja devica koja se otima muškarcu jer je već stupila u mnogo jaču i trajniju vezu sa prirodom. Kada se boginja lova svuče, u tom gubljenju odeće nema ničeg proračunatog senzualnog ili dvosmislenog kao u mnogim prikazima njene koleginice Venere. Dijana je oličenje prirode, nevine, naivne, jednostavne. Ona je nesvesna posmatračevog pogleda i asocijacija koje njena lepota izaziva u njemu.

„Dijana nakon kupanja”, Fransoa Buše, foto: Wikipedia

Bušeova slika Dijana nakon kupanja prvi put je prikazana 1742. godine na Salonu, a za Luvr je kupljena 1852. godine. Tokom prve polovine 19. veka umetnost rokokoa pala je u zaborav, tj, bila je namerno ignorisana jer se njen senzibilitet nije uklapao u tada aktuelne umetničke pravce. Generacije revolucionara koji su menjali državno uređenje Francuske smatrali su umetnost rokokoa trivijalnom i sentimentalnom zabavom dokonih plemića prošlog veka. Tek sredinom 19. veka stručnjaci će prepoznati lepotu i značaj Bušeovog stvaralaštva i otkupiće ovu sliku za muzej u kojem se ona nalazi i danas.

Možda nam se Bušeova Dijana i ne čini sposobnom ili spremnom da dohvati luk i strelu i njima gađa svoj plen, ali sigurno ne možemo poreći da bi ovakva lepotica itekako bila u stanju da svojim pogledom prostreli čak i najbrža srca i ulovi svaki plen.

piše: MoonQueen

Leave a Reply

Your email address will not be published.