foto: Tamara Živković

piše: Tamara Živković

Dijagnoza je prva zbirka kratkih priča spisateljice Nade Kaurin Knežević koja je izašla za banjalučku izdavačku kuću Imprimatur. Obično, kada se objavljuju prve zbirke, pisci proberu neke od svojih najboljih priča koje su do tada pisali i slože ih u jednu knjigu, pa među samim pričama unutar nje retko kad postoji neka čvršća, smislenija povezanost. Sa zbirkom Dijagnoza to nije slučaj.

Autorka već na samom početku iznosi koncept na kojem je bazirala i grupisala priče kroz zbirku. Ona kaže kako „Duševni poremećaji i poremećaji ponašanja se po recentnoj Međunarodnoj klasifikaciji bolesti mogu pronaći pod šiframa od F00 do F99”, tako da i svaka njena priča nosi šifru određene dijagnoze. Međutim, tih sto kratkih priča koje se nalaze u zbirci su dalje grupisane tako da svakih deset priča čini jednu celinu koja obrađuje neki specifičan problem, i te celine ostaju povezane, kako likovima, tako i samom temom kojom se bave.

Teme kojima se u svojim pričama autorka bavi jesu teme savremenog društva u kojima lako možemo da prepoznamo ili sebe ili nekoga iz svog okruženja – od zaljubljivanja, preljuba, razvoda, preko kolektivnih problema – poput manjka empatije ili nerazumevanja starijih generacija ukorenjenih u tradiciji i mlađih koji za tu tradiciju preterano ne mare, do nekih ozbiljnijih traumatičnih pojava, kako za pojedinca tako i za društvo – poput vršnjačkog nasilja ili seksualnog zlostavljanja u porodici. Ono što je zanimljivo u Dijagnozi jeste sam način na koji su te teme obrađene. Priče su kratke, sažete, svedene na jedan ili nekoliko reprezentativnih događaja kroz koji se problematizuje tema jedne celine priča. Priče su većinom napisane u dijalogu i taj dramski element sa jedne strane doprinosi dinamici, a sa druge strane ostavlja čitaocima dosta prostora za samostalnu interpretaciju, jer kako to često biva – obično je suština u onome što nije izrečeno.

foto: Tamara Živković

Priča kojom se otvara zbirka nosi naslov Majstor i govori o čoveku koji u sebi ima duboko ukorenjenu želju da popravlja stvari – kuću, razbijenu pločicu, napukli tanjir, pa čak i svoj brak za koji se postavlja pitanje da li uopšte može da se popravi i, ako može, da li je zaista vredan.

– Čitala sam neki dan na Fejsu, netko je objavio sliku starog para koji se voli i ispod je pisalo zašto su uspjeli ostati zajedno.

– Zašto?

– Zato što su rođeni u vremenu kada se popravljalo ono što bi se pokvarilo, a ne bacalo.

Dijagnoza, Nada Kaurin Knežević

Majstor je lik kome se sa jedne strane divimo zbog njegove želje i upornosti da sačuva i ponovo oživi ono što je polomljeno, ukaljano, istrošeno, ali isto tako ga i sažaljevamo zbog toga jer u tome danas češće prepoznajemo naivnost nego plemenitost. Većina Nadinih priča u čitaocima izaziva sličan efekat – navodi ih da imaju oprečna mišljenja i osećanja povodom neke stvari i prepušta im da sami odluče, ukoliko je takva odluka uopše i moguća, šta je ono što je ispravnije.

Sam naslov zbirke je, u kontekstu sa dominantnim temama priča unutar nje, donekle ironičan. Kada nas boli stomak, ili imamo temperaturu, ili polomimo nogu, odemo kod doktora i dobijemo tačnu dijagnozu. Kada se osećamo loše, kada prikrivamo seksualnost, kada se borimo sa posledicama vršnjačkog nasilja, kada želimo da popravimo čak i ono što je odavno nepopravljivo… za takve pojave niti ima dijagnoze niti im trenutno ima leka. Doduše, samo pričanje o njima, problematizovanje situacija i posledica istih, može delovati kao svojevrsan lek, pa čak i ako zvanična dijagnoza ne postoji.    

decembar, 2021.

Leave a Reply

Your email address will not be published.