piše: Nevena Stajković
Desanka Maksimović i Jelisaveta Bagrjana bile su veoma bliske prijateljice. Obe su bitne predstavnice avangardne i posmoderne književnosti – u periodu između dva svetska rata i nakon Drugog svetskog rata. Pesnikinje su živele na sličnom podneblju – jedna u Jugoslaviji, druga u Bugarskoj. I upravo zbog istovrsnih životnih okolnosti i nije neobično što poezija jedne umnogome podseća na poeziju druge pesnikinje. Interesantno je primetiti da je Desanka Jelisavetu zvala „Liza” i da je njihovo prijateljstvo ostalo snažno čak i nakon što su Jugoslavija i Bugarska zahladile odnose za vreme i posle Drugog svetskog rata. Desanka u nekom od intervjua navodi da su postojali periodi kada, zbog stanja u zemlji, nisu mogle da se vide, niti da razmenjuju pisma, ali njihovo prijateljstvo ostalo je jako i, kada bi se srele, videlo se da se između njih ništa nije promenilo. U narednim redovima pokazaćemo kako su slične teme, motivi i osećanja proželi stvaralaštvo i jedne i druge pesnikinje.
U pesmi Srbija u sutonu preklapaju se Desankini omiljeni motivi – rodoljublje i priroda. Svaka stofa ove pesme počinje rečju „Srbija”. Čitajući pesmu, otkrivamo da se u svakom stihu krije ljubav prema otadžbini i tuga zbog ratova u kojima nijedna zemlja ne može da ostane bez posledica, pa tako ni Srbija. Desanka, nežno opisujući prirodu koja se sprema za počinak, daje opise pomalo grotesknih motiva krvavih njiva, oporih brda i konstantno se oseća prizvuk ratova koji su prešli preko srpskog tla. Pesma se završava veličanjem Srbije – pesnikinja tvrdi da je naša zemlja: ,,zemlja/mrka i za neprestane borbe orna”.
I dok Desanka eksplicitno naglašava o kojoj zemlji piše i koja zemlja je njena otadžbina, Jelisaveta peva o rodoljublju, ali na jedan suptilniji način. U pesmi Potomak ona naglašava kako ne zna čiji je potomak i ne daje konkretnu informaciju o kojoj zemlji piše, već samo malu naznaku u stihovima:„I konja snažnih bat se možda vio/obalom gde Dunava je put”. Ipak, čitajući pesmu, susrećemo se sa snažnim završetkom:„Al’ samo tvoja kći sam verna/Majčice zemljo – i tvoj rob!” Sa podjednako snažnim završetkom susrećemo se i kod Desanke u pesmi Srbija u sutonu. Obe pesnikinje veoma odlučno završavaju rodoljubivu pesmu – Desanka proglašavajući zemlju ornom za borbe, a Jelisaveta zaklinjući se zemlji da je njen rob.
Za poeziju Desanke Maksimović veoma je važan motiv prirode. Ona svojim pesmama ističe momenat čovekovog saglasja sa prirodom. Najčešći motivi su: ptice, nebo, mesec, sunce, jasike, proleće… Uzećemo kao reprezentativni primer pesmu Kad mladost prohuji, šta činite, ptice? U samom naslovu ove pesme oseća se određena strepnja – pitanje je upućeno konkretno pticama, one su pesnikinji bitne kao da su ljudska bića koja zaista imaju svest o tome da će mladost proći.
„Kad mladost prohuji, šta činite, ptice,
šta činite, drozdovi i srnadice?
Pod suncem avgustovskim šta čini ševa
kad se umori na putu do neba;
šta čini zeba
kad tišina stane s njom da se natpeva?”Kad mladost prohuji, šta činite, ptice?, odlomak
Pesma Proleće, a ja venem ne može bolje opisati povezanost lirskog subjekta sa prirodom. Naša pesnikinja kroz šest strofa ove pesme kontrastira nabujalost prirode u proleće sa svojim melanholičnim stanjem. Interesantno je naglasiti da je priroda opisana prilično detaljno –pesnikinja opisuje zeleni požar trava, jagorčevine koje gledaju u sunce, nebo poredi sa mladom baštom punom glogove pene; dok svoje osećanje opisuje uvek jednim istim stihom:„A ja venem”. Pesma se završava naglašavanjem konstantnog rađanja i razvijanja u prirodi, ponovo nasuprot klonulosti lirskog subjekta.
Kao i Desanka, i Jelisaveta piše o prirodi, ali u okviru pesme o prirodi, ona provlači i motiv ljubavi. Takva je pesma Veče. Pesnikinja uvodi motiv smiraja dana i opisuje prirodu u suton, a zatim polako fokus pomera na motive koraka, ruku i očiju onog koga voli, a kojeg nema kraj nje.
Tema pesništva, stvaranja pesama i rađanja pesnika je, takođe, tema zajednička ovim pesnikinjama. Kod Desanke se susrećemo sa konkretnim pesmama pod nazivima Rađanje pesme i Rađanje ljubavi u kojima opisuje procese u prirodi koji se događaju kada pesnik ili pesma treba da se „rodi”. Bagrjana kroz rodoljubive pesme provlači motiv pesništva. Tako u Na dan svođenja računa pesnikinja kaže, obraćajući se otadžbini:„Ali zgreših, kriva sam, oprosti!/Sama reših, umesto da rađam sinove,/da rađam stihove”. Takođe, u pesmi Moja pesma, Jelisaveta govori o svojoj zemlji i kaže:,,Lađaru, ja ću pesmu zapevati tada/još nečuvenu, o domovini svojoj malenoj”.
Ljubav kao motiv veoma je izražen u Jelisavetinom stvaralaštvu i tu, takođe, možemo primetiti određene sličnosti sa poezijom Desanke Maksimović. Jelisavetina pesma Niko te nije zamenio umnogome podseća na Desankinu pesmu Zauvek. Obe ove pesme obojene su melanholijom i nedostajanjem voljenog muškarca. Jelisaveta kroz pesmu nabraja sve ono što joj fali i čitalac ne stiče utisak da joj to fali zato što je tako nekad bilo, a sada više nije, već se nekako kroz pesmu oseća večna usamljenost lirskog subjekta. Na kraju shvatamo da ljubav zaista jeste platonska i da je pesnikinja duboko usamljena dok mašta o situacijama koje se nisu ostvarile. Desankina pesma liči na Jelisavetinu zbog motiva kuće u kojoj ona stanuje, koraka, neizgovorenih reči… Obe pesnikinje kao da sede u uglu prostorije, posmatraju unutrašnjost čitave kuće i tuže za voljenim bićem koje nikada nije bilo tu ili je bilo, ali je nečujno otišlo i ostavilo je zauvek.
Niko te ovde zameniti neće:
prazna je tvoja stolica, tvoj kut.
I u knjizi mi niko ne okreće
strane – nedočitane ovaj put.Niko te nije zamenio, odlomak
I Jelisaveta i Desanka unose temu božanstava u svoje pesništvo. Jelisaveta pravi reminiscencije na hrišćanstvo, kao i na antičku mitologiju, dok je Desanka okrenuta paganskim bogovima i u IV zbirci Sabranih pesama ima odeljak koji nosi naziv Letopis Perunovih potomaka. U pesmi Ljubav Jelisaveta izražava začuđenost – šta to dragi u sebi ima, pa se toliko zagledala u njega i pita ga da li je Mefistofel ili Krstitelj. Pojavljuje se motiv ikone na kojoj vidi njegov lik. Na kraju pesme, Jelisaveta se poziva na Bibliju poredeći sebe sa Magdalenom koja predaje svoje ruke Isusu dopuštajući mu da je vodi gde god on poželi.
Pred kraj ovog putovanja kroz prožimanje poezija dveju pesnikinja, navodimo pesme koje su gotovo ekvivalenti. To je pesma Ruke kod Jelisavete i pesma Ruka kod Desanke. Obe pesnikinje opisuju ruke kao nosioce sve životne težine. One neprekidno rade, miluju, trpe… Jelisaveta ih naziva čudotvornim starim ikonama zbog njihove topline. Motiv vena na rukama javlja se u obe pesme. Desankina pesma o rukama je nešto jednostavnija, ona govori o već ostareloj ruci koja oživljava samo kada treba da pomiluje dete. Kada milovanje prestane, ruka ponovo pada u krilo kao u grob. Takva sudbina čeka i ruke iz Jelisavetine pesme i to pesnikinja jasno naglašava stihovima:„One će otići – samotne, bespomoćne i prazne/onamo gde niko od nas ništa ne odnosi”. Veoma je interesantna činjenica da poeziju ove dve prijateljice ne prožimaju samo slični motivi, već i iste teme sa identičnom poentom!
maj, 2022.
