piše i fotografiše: Milica Pantić
Od papira do ekrana naziv je za jednu od najinteresantnijih izložbi godine. U pitanju je čuveni britanski umetnik, Dejvid Hokni, jedan od najskupljih i najcenjenijih umetnika današnjice. Izložba je otvorena 16. juna 2025. godine u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu, a postavljena je na drugom spratu. Predstavlja retrospektivu Hoknijevog rada koji se prožima kroz 20. i 21. vek i doživljava transformaciju od papira do ekrana.
Ovo nije prvi put da je Hokni svoje radove postavio na zidove ovog Muzeja. Naime, 1970. prvi put ih je izložio beogradskoj publici, upravo u istom Muzeju, a sada se vratio nakon pet decenija. Dela prikazuju umetnikov inovativni karakter i promenu koja je usledila u novom dobu, pronalaskom digitalnih tehnologija. Izloženi su rani crteži i grafike iz šezdesetih, kao i najnoviji radovi savremenog doba izrađeni na ajpedu. Izložba ovako uticajnog umetnika postavljena je baš u Beogradu zahvaljujući saradnji muzeja sa zbirkom Britanskog saveta.
Ove godine Muzej savremene umetnosti proslavlja 60 godina rada, a Dejvid Hokni bio je jedan od prvih koji je svoje delo predstavio na zidovima Muzeja. Hokni je rođen 1937. godine i veliki deo života posvetio je umetnosti. Bavi se različitim medijima – od slikarstva, crteža, fotografije, do digitalnih medija. Njegov rad karakteriše spajanje tradicije i inovacije. Eksperimentiše u perspektivi, boji i tehnologiji, ali još uvek ostaje u granicama prepoznatljivog, realnog crteža. Značajan aspekt njegovog rada uključuje gledanje. Čak je i autor teorijskih razmatranja pojmova gledanja i percepcije. Zahvaljujući specifičnoj perspektivi, kombinaciji boja i građenju senke, Hokni je uspeo da prevaziđe granice medija i prostora.
Izložba započinje ciklusom pod nazivom Ilustracije za šest bajki braće Grim koje su nastale krajem sedamdesetih. Hokni je bio očaran ovim bajkama i pročitao je svih 350. Moglo bi se reći da je oduvek bio ljubitelj bajki koje po svojoj slobodnoj strukturi razvijaju umetnikovu maštu. Početkom sedamdesetih izradio je i seriju bakropisa inspirisanih pričom o Cvilidreti. Prvobitno je planirao da ilustruje dvanaest bajki, ali se ipak odlučio za šest: Mali morski zec, Nađena ptica, Zlatokosa, Dečak koji je otišao kući da upozna strah, Stari Rinkrank i Cvilidreta. Hokni je izradio čak osamdeset bakropisa, od kojih su na ovoj izložbi postavljena četiri ciklusa.
Deo ciklusa bajki tehnički je složeniji od ranijih grafika zbog posebne upotrebe tradicionalne tehnike „ukrštenog senčenja”, koje u kombinaciji sa akvatintom stvara bogate tonalne površine. O inovativnom i imaginarnom karakteru ovog neverovatnog umetnika govori činjenica da je prilikom izrade grafike Zlatokosa sam izmislio i ilustrovao biljku rapunzel, po kojoj je Zlatokosa i dobila naziv. To je uradio jer nije uspeo da pronađe prikaz te biljke. Grafike u potpunosti prate samu priču i otvaraju pogled posmatraču ka jednom novom svetu zanimljive perspektive.
Spoj tradicionalnog i savremenog ogleda se i u Hoknijevoj obradi priče Stari Rinkrank. Kao vizuelnu referencu princezinog lika koristio je rad renesansnog, italijanskog umetnika Paola Učela. Proticanje vremena prikazao je kroz njen lik koji je godinama gubio mladalačku lepotu i tonuo u starost.
Priču Cvilidreta oduvek je smatrao neobičnom i u njenom interpretiranju je bio najslobodniji. Često ju je tumačio kroz seksualnu konotaciju ili alegoriju čežnje za detetom. Umetnik je u ovom ciklusu uneo sledeće izmene: kada mlinareva kći pokušava da odgonetne ime čovečuljka, ona ga naziva Ringo, Džon i Pol (članovi benda Bitlsi), Frenk Zapa (takođe poznati rok muzičar) ili Kasmin (Hoknijev galerista). Kroz ovakvu interpetaciju može se primetiti i satirični karakter Hoknijevog rada. Kao još jedan dokaz obožavanju satire može se pridodati i činjenica da je prilikom rada na grafikama izučavao upravo jednog od najčuvenijih grafičara britanske satire –Vilijama Hogarta.
Štaviše, Dejvid Hokni bio je toliko očaran Hogartovim grafikama da je izradio istoimenu seriju grafika Napredovanje razvratnika. Izrada je trajala od 1961. do 1963. i prvobitno je trebalo potpuno da prati originalnu priču od osam grafika, međutim stvorila se ideja o knjizi sa čak dvadeset i pet, od kojih je na kraju realizovano ipak šesnaest. Knjiga nikada nije izašla iz štampe, ali je nakon probnog otiskivanja ploče objavljeno limitirano izdanje. Iako je broj grafika veći, prati se originalna struktura osam grafika. Promene se ogledaju u radnji koja je premeštena u Njujork, a glavni lik je poluautobiografski, te otkriva blagodati života u slobodnom društvu. U Hoknijevoj verziji glavni lik je umetnik koji na početku dobro prodaje grafike, okružen dobrim ljudima, ali s vremenom sve češće ulazi u nemoralne grane života i time polako gubi sreću. Čovek savremenog doba, kaznu glavnog lika prikazanu na poslednje dve grafike, shvatio bi kao još veću nego na Hogartovim originalima. Naime, Hogartov glavni junak na kraju završava u ludnici i gubi razum, dok savremeni junak Hoknijevog dela gubi svoj umetnički identitet i utapa se u bezličnu masu.
Izloženo je i pet portreta koji imaju određene zajedničke karakteristike. Zahvaljujući praznoj pozadini koja se gotovo jedva prostorno ograničava tankim, crnim linijama, portretske karakteristike dolaze u prvi plan. Može se primetiti da je odeća obojena, te dodatno naglašava konture samog dela. Na ovaj način umetnik iskazuje da je i ona deo karaktera portretisanog. Zanimljivo je da je jedan od portretisanih čuveni Man Rej, avangardni fotograf i režiser i jedan od osnivača dadaizma i nadrealizma.
Između 1973. i 1975. godine Hokni je veći deo vremena proveo u Parizu, usavršavajući nove tehnike grafike. Tada je došlo i do saradnje sa Pablom Pikasom, jednim od najpoznatijih umetnika 20. veka. Tokom boravka u Parizu usavršio je tehniku „šećernog lifta”. Ova tehnika omogućila je umetniku da slika direktno četkicom na ploči. Pikaso je bio veliki ljubitelj ove tehnike, jer nakon što se ploča obradi, izgravira i odštampa, ona zadržava pun tonski opseg. Ova tehnika omogućila je upotrebu jedne ploče sa više boja, dok je do tada bila potreba nova ploča za svaku boju. Inovativna tehnika primenjena je u delu Plava gitara. Gravura je inspirisana pesmom američkog pesnika Volasa Stivensa, a sama pesma ciklično je inspirisana Pikasovom plavom fazom.
Naredna grupa radova predstavlja ilustracije za četrnaest pesama K. P. Kavafisa (1966–1967). Kavafis je bio grčki pesnik, novinar i državni službenik. Smatra se jednim od najuticajnijih pesnika 20. veka. Tri godine nakon što je posetio rodni kraj pesnika, odlučio je da uradi ove grafike. Posetio je i Bejrut kako bi dodatno stekao atmosferu Kavafisovog vremena. Uradio je četrnaest grafika na kojima se, za razliku od prethodnih, oslanjao na čist crtež. Iako četiri grafike sadrže pozadine Bliskog istoka, čime se naglašava poreklo same poezije, većina je opet vezana za samog umetnika kroz činjenicu da su smeštene u Londonu. Pored toga, većinu veoma intimnih ilustracija zapravo čine njegovi prijatelji.
Čovek u muzeju (ili U pogrešnom si filmu) nastaje 1962. godine, u vreme kada je Hokni tek diplomirao na Kraljevskom koledžu za umetnost i počeo da dobija pozitivne kritike. Tokom posete muzeja u Berlinu sa prijateljem, učinilo mu se da su se njegova figura i sama statua spojile, te otuda specifična povezanost dve figuralne predstave na slici. Takođe, kao osnovu za izradu slike koristio je crteže nastale u hotelskoj sobi. Alternativni naziv u zagradi sugeriše da ironično negde postoji filmski set. Posebno ga privlači izveštačenost takvih mesta koja se može primetiti u američkim nudističkim i gej časopisima, starim filmovima koji su snimani u lažnim prostorima koji bi trebalo da oslobađaju od britanske realnosti. Prvobitan naziv posmatra čoveka kao umetničko delo sa očima u muzeju, koje posmatra.
Pored svega ovoga izloženi su i radovi: Slika pejzaža u raskošnom zlatnom ramu iz 1965. godine, kao i Slika uličnog pejzaža sa Avenije Melrouz u ukrašenom zlatnom ramu iz iste godine. Prethodne godine Hokni je posetio Los Anđeles i ostao očaran holivudskim glamurom.
Poslednju seriju slika čine digitalni radovi na ajpedu. Na zanimljiv način umetnik spaja tradicionalne žanrove: mrtvu prirodu, pejzaž i portret koje prikazuje inovativnom tehnikom. Nakon što se opet preselio u Veliku Britaniju, promena klime u odnosu na Los Anđeles inspirisala ga je da uradi seriju radova pod nazivom Rađanje proleća.
Dejvid Hokni je neverovatni umetnik koji stvara sopstveni svet slike i u njega uvlači posmatrača kombinacijom boja, zanimljivom perspektivom ili izmenjenom pričom. U svom radu je izuzetno inovativan i svojstven, skoro svakom umetničkom delu doda lični pečat prikazan u imenu ili temi. Zaista je neverovatno sagledati tradicionalnog umetnika kako barata novim tehnologijama i u njima primenjuje svoje znanje i veštine. Mašta, filozofija, pogled, sve su to neke od tema koje se mogu primetiti u radu Dejvida Hoknija, a najlepše od svega je što posmatraču ostavljaju mesta za slobodnu interpretaciju. Izložba će biti otvorena do 12. avgusta 2025. godine i moja topla preporuka je da je posetite!
jul, 2025.
