foto: Iz arhive Pozorišta mladih

Intervju vodila: Nevena Stajković

Ovog septembra zavirili smo u Pozorište mladih u Novom Sadu i upoznali se sa Aleksom Ilićem, vrsnim mladim glumcem i muzičarom. Pored toga što nam je preporučio nekoliko sjajnih pozorišnih predstava i mnogo dobre muzike, popričali smo sa njim o njegovim glumačkim iskustvima koje je stekao na Bliskom istoku, o radu u dečjem pozorištu i na televiziji, kao i sa kojim piscem bi požurio da se upozna ukoliko bi postojao vremeplov.

Pored glume, Aleksa se bavi i muzikom, i to pod pseudonimom Antonio Mentoli. Ovog jula izašla je pesma Laganjare koju obavezno treba da poslušate da bi ostatak leta, ali i života, protekli baš tako – laganjare.

Kako i gde je počela tvoja glumačka karijera?

Glumom sam počeo da se bavim u dramskom studiju Jasmina Večanski u Pančevu, gde sam se spremao za akademiju. Nakon što sam upisao akademiju (u Novom Sadu, u klasi profesora Nikite Milivojevića i asistenata Jelene Đulvezan-Milković i Borisa Liješevića) i završio, dobio sam posao kao reditelj i scenarista za Jutjub kanal Home of Disney Princess, a ubrzo nakon toga i kao glumac u putujućoj trupi Eventbox, gde radim predstave za decu po Bliskom istoku (Saudijska Arabija, UAE, Katar, Bahrein…) Posle toga dobijam ugovor u Pozorištu mladih u Novom Sadu, gde sam i sada.

Na skali od 1 do 10 – koliko je zabavno glumiti u dečjem pozorištu?

Jedanaest. Naravno da svaki glumac želi i najviše voli da igra predstave za odrasle, ali moram da priznam da predstave za decu imaju svoju čar. Volim dečje pozorište zato što je publika mnogo iskrenija i deci nikad nije problem da pokažu da im se nešto ne dopada. Nemoguće je slagati decu na sceni i baš zato je to izazov. Pored toga, zabavno je baviti se i lutkarstvom, što je uglavnom usmereno ka dečjem teatru. Lutkarstvo je umetnost koja nije mnogo razvijena kod nas, ali je užasno zabavno raditi i drago mi je da imam kolege koje me uče!

Možeš li da izdvojiš omiljenu predstavu u kojoj si igrao i svoju omiljenu ulogu?

Trenutno najomiljenija predstava u kojoj igram je Kosa u Pozorištu mladih, gde igram Džordža Bergera. Ceo proces je bio jako fizički i mentalno naporan (jer je mjuzikl sa 19 muzičkih numera i jer smo celu predstavu od 3 sata postavili za 5 nedelja, što je jako malo vremena). Mislim da sam uspešno izneo tu ulogu, a svaki put kad je igramo, osećam kao da je igram ispočetka (i cela ekipa uvek jedva čeka da je igramo ponovo!). Pored Kose uživam u predstavama Devojčica sa šibicama i Na vukovom tragu (Pozorište mladih)

Pretpostvljamo da postoje razlike između glume u pozorištu i na televiziji – je li to istina i da li ih ti osećaš? Kakva su tvoja iskustva sa televizijskim ulogama?

Postoji razlika, naravno. Pozorište se dešava ispred nas i hronološki se dešavaju radnje, dok pred kamerom možemo snimati kraj celog filma/serije, pa onda sutradan početak – hronologija ne postoji, u tom smislu. Ali baš zbog toga je gluma na kameri zanimljiva. I pozorište i film imaju svoje dobre i loše strane, naravno. Do sada su moja iskustva na televiziji vrlo pozitivna i imao sam sreće da budem okružen dobrom ekipom, kako ispred, tako i iza kamere (pohvale za ekipu serije Klan i Vazdušni most naročito!). Nadam se da će mi se tako nastaviti karijera.

foto: Iz arhive Pozorišta mladih

Možeš li sa nama da podeliš svoje nesvakidašnje iskustvo odlaska u Katar zbog glumačkog posla?

Katar – između ostalog. Pored Katara sam bio i u Saudijskoj Arabiji, Bahreinu, UAE… Sa glumačke strane to je posao kao i svaki drugi. Kulturološki je veoma različito. Deca su drugačije pozorišno vaspitana od dece u Srbiji i veoma je interesantno igrati za njih. Uvek su veoma zahvalna i najlepši deo je kada vidim na sceni kako im se lice ozari kada se pred njima stvori magija pozorišta.

Šta te je podstaklo da počneš da se baviš muzikom?

Imam dosta muzičara u porodici. Ujak mi je pijanista i otac mi je gitarista. Povukao sam svoje rokenrol korene na tatu, za razliku od ujke koji je bio klasični pijanista. I mnogo sam naučio od oca što se tiče istorije rokenrola, teorije i pobune koju ta muzika donosi sa sobom. Kum mi je bubnjar, pa sam, preko njega, počeo da sviram bubanj, ali sada sviram pomalo i gitaru, bas-gitaru, pevam i generalno stvaram muziku. Inspiraciju za muziku vučem od svojih muzičkih idola: Green Day, Queen, REM, Led Zeppelin, The Doors, a i u muzici koju čujem svakodnevno. U svakoj muzici može da se nađe neka inspiracija!

Otkrij nam – kako je nastao pseudonim Antonio Mentoli i gde se izgubio pseudonim Grande Kuliša?

Mislim da Grande Kuliša nikad nije zvanično postojao (smeh). Antonio Mentoli je zanimljiva priča. Nastala je kada sam imao nekih šesnaestak godina i sa svojim prijateljem Markom Tulićem (Švamenzi) sam snimao nulto-budžetne rep pesme i u jednoj pesmi (sećam se i dalje, zvala se Švamenzi dileja) izbacio sam stih „Švamenzi, Menzi, Toni – Antonio Mentoli”, koji nije imao nikakvog smisla, ali mi se ime Antonio Mentoli dopalo kada sam pravio svoj Instagram nalog godinama kasnije. Posle toga, kada sam počinjao solo projekat i pričao sa producentom Valentinom Sauzerom (PROblematic), odlučili smo da se projekat zove Antonio Mentoli jer nosi neku šmek/luzer ideju, što upravo i jeste Antonio Mentoli.

Kako si se odlučio za soliranje u muzičkom svetu i ovakvu vrstu iskazivanja?

Posle nekog vremena sviranja u bendovima shvatio sam da nemam više snage da vodim ekipu iza sebe. Počeo sam ozbiljnije da se bavim glumom i hteo sam da mi muzika bude hobi u kojem ću uživati. Baš zbog toga sam hteo da sve radim sam (ili sa što manje ljudi) i tada sam pozvao Valentina Sauzera (PROblematic) sa idejom da pokrenem solo hip-hop projekat gde će svaka pesma biti drugi podžanr hip-hopa. Imao sam gomilu tekstova i ideja iz perioda bendova (Counterfate, Superego, The Bitch Slap Rapperz…) i počeli smo da snimamo i stvaramo muziku.

foto: Sara Apostolović

Ove godine navršava se sedamsto godina od smrti Dantea Aligijerija. Ako bi ti neko ponudio poziciju reditelja, koji segment Božanstvene komedije bi dramatizovao i kako bi to, u kratkim crtama, izgledalo?

Uh, kakvo pitanje. Zapravo me je ovo bacilo u duboko razmišljanje. Voleo bih da vidim velike reditelje da se uhvate svako za jedan deo Božanstvene komedije i naprave neku omnibus predstavu! Što da ne!

Ne znam da li smem da pomenem uopšte šta bih tu radio, niti mislim da bih imao hrabrosti da se uhvatim tako nečega jer nisam ni dramaturg ni reditelj, ali sam apsolutno spreman da glumim u tako nekom projektu tako da – reditelji i dramaturzi… Javite mi se! (smeh)

Da li bi Italija u doba renesanse bila jedna od tvojih stanica ukoliko bi imao vremeplov?

Ako vremeplov ima beskonačno mnogo goriva, onda sigurno da bi. Ne bi mi bila prva stanica jer bih pak više voleo da vidim antičku Grčku, ili Šekspira u Glob teatru. Svratio bih i na Live Aid da odgledam Queen, MTV akustik sesiju Nirvane takođe… Ali Italija u doba renesanse bi bila pri vrhu – definitivno.

foto: Iz arhive Pozorišta mladih

Poslednje pitanje postavljamo svim našim sagovornicima – da li možeš čitaocima i čitateljkama KUŠ!-a da preporučite knjigu, film, predstavu, muzičku numeru i umetnika ili umetničko delo kojem bi trebalo da posvete pažnju

Naravno! Predložiću iz svake kategorije po nešto!

Knjiga: Džentlmen u Moskvi od Ejmora Toulsa. Trenutno je čitam i veoma je zanimljivo štivo (hvala majci mojoj što mi je preporučila!). Radnja prati ruskog pesnika koji zbog svojih poema postane neprijatelj države u Moskvi početkom 20. veka i biva zatvoren u hotelu u Moskvi. On kroz prozor gleda kako se Rusija oko njega menja i priseća se svog boemskog i slobodnog života.

Film: Uvek preporučujem isti film, koliko god da je star – Let iznad kukavičjeg gnezda. Film Miloša Formana (mog omiljenog reditelja), a u glavnoj ulozi sjajni Džek Nikolson. Taj film postavlja pitanje: ko je, u našem društvu, pravi ludak? Nikolson igra Marfija koji je nezgodan mladić koji završi u ludnici i pravi revoluciju u toj ustanovi. Zabavno je, emotivno i duhovito.

Predstava: 39 stepenika, predstava Pozorišta mladih u režiji Igora Pavlovića. Sigurno najbolja komedija koju sam u životu odgledao. Mešavina farse, misterije i noir filma. Glumci sjajni (Ivan Đurić, Aleksandra Pejić, Igor Greksa i Danilo Milovanović) i režija predivna. Apsolutno sve preporuke ako želite da crkavate od smeha dva sata.

Muzička numera: Vrlo je diskutabilno jer je muzika baš opipljiva što se ukusa tiče, ali rekao bih da poslušate sve od Antonia Mentolija! Kažu ljudi da kida! (smeh)

Umetničko delo: do 5. septembra na Kalemegdanu je Bijenale. Ima puno sjajnih mladih slikara koji su izložili svoje radove, pa bacite pogled!

septembar, 2021.

Leave a Reply

Your email address will not be published.