foto: Wikimedia

Ako ste ikada bili u Rimu i ako ste zapazili prelepe fontane, spomenike i skulpture u bazilikama i privatnim kapelama, verovatno ste se zapitali ko je autor i kada je to sve nastalo. Reč je, u većini slučajeva, o osobi koja, ne samo što je učestvovala u formiranju Rima tokom sedamnaestog veka, već je postavila nove temelje u umetnosti koji su uticali na naredne generacije. Dame i gospodo, upoznajte se sa veličanstvenim Berninijem!

Đan Lorenco Bernini (1598–1680) kao dečak se seli sa roditeljima iz Napulja u Rim kada njegov otac dobija posao od strane pape Pavla V u kapeli crkve Santa Marija Mađore. Mali Bernini počinje da uči od oca, takođe veoma veštog skulptora. Pokazuje se kao neverovatno talentovan, zbog čega papa Pavle V smatra da će uskoro nadmašiti svog oca. On zato predlaže upoznavanje svog rođaka kardinala Šipionea Borgezea sa dečakom genijem i vrlo brzo kardinal, strastveni ljubitelj umetnosti, postaje Berninijev prvi patron. Za vilu kardinala Bernini od 1622. do 1624. stvara dela kao što su Apolon i Dafne, Otmica Persefone, David, pa i bista samog Šipionea. Godine 1642. nastaje Triton fontana na trgu kod Barberini palate, pod patronažom pape Urbana VIII, a nešto kasnije i fontana Četiri reke u vreme pape Inoćentija X.

Bernini je osmišljavao programe i izvodio radove, sa svojim pomoćnicima, za mnoge nadgrobne spomenike koje su poručivale bogate i istaknute ličnosti Rima. Upravo jedno takvo delo smatra se njegovim najlepšim, najznačajnijim i najpoznatijim. Reč je o Zanosu svete Tereze u Kornaro kapeli, pri crkvi Santa Maria Dela Vitorija.

foto: Wikimedia

Kornaro porodica, bogata i ugledna u Rimu, poručuje od najpoznatijeg skulptora oltarsku predstavu za svoju porodičnu kapelu. Stvarajući razgranate oblike od mermera, on kombinuje skulpturu sa arhitektonskim okruženjem, pravi pozornicu od kapele, stavljajući figuru Tereze, zajedno sa anđelom, u prvi plan. Literarnu osnovu za ovo delo, Bernini je pronašao u svedočanstvu španske svetice Tereze Avilske, čiji je kult u tom trenutku bio veoma istaknut. U svom delu Unutarnji zamak ona opisuje iskustvo sjedinjenja sa Bogom, ekstazu, odnosno mistični doživljaj kojem je posredovao anđeo.

„Videla sam mu u ruci dugo zlatno koplje na čijem je vrhu goreo plamičak. Zario mi ga je u srce nekoliko puta, probijajući mi samu utrobu. Kada ga je izvukao, kao da je i nju izvukao, ostavljajući me u vatri velike ljubavi prema bogu. Bol je bila tako žestoka, da sam glasno kriknula, ali sam istovremeno osetila tako beskrajno blaženstvo da sam poželjela da bol potraje večno. Nije to bila fizička nego duševna bol, iako je do izvesne mere obuzela telo.  Bilo je to najslađe milovanje duše.”

foto: Wikimedia

Bernini maestralno izvodi upravo ovaj trenutak spajanja sa Bogom, stavljajući Terezu i anđela u scensko okruženje. Ova dva aktera mogu se posmatrati kao skulptura za sebe, ali i kao deo, gotovo pozorišnog prostora Kornaro kapele. Ne samo što je napravio simbiozu skulpture i arhitekture, već je celu ovu predstavu, zaista jedan pozorišni prizor,  Bernini obojio prirodnom svetlošću, i na taj način se poigrao sa genijalno isklesanim oblicima. Svetlost boji ovaj prizor kroz mali prozor iznad oltara, a umetnik simulira realnu svetlost postavljajući zrakaste oblike zlatne boje, baš onako kako prava svetlost obasipa Terezu. Takođe, na svodu kapele oslikano je nebo sa anđelima, iluzionistički i maestralno, dajući iskustvu svete Tereze jednu mističnu, nebesku dimenziju. Ovi elementi stvaraju kod posmatrača osećaj da to u šta gledaju jeste stvarno, da se upravo dešava, ali taj doživljaj pojačavaju skulpture članova porodice Kornaro koje su postavljene u nišama na bočnim stranama kapele. Poput pozorišne predstave, oni posmatraju, čude se, komentarišu i učestvuju. Na ovaj način Bernini spaja sakralni i profani prostor i tako uključuje i nas same u mistično iskustvo svete Tereze.

foto: Wikimedia

Ovo „beskrajno blaženstvo” i „najslađe milovanje duše”, kako je opisala sama Tereza, vidimo u načinu na koji je Bernini predstavio položaj njenog tela, pa i ekspresiju lica. Uzdignuta sa mermernog oblaka, tako lagana i nežna, čini nam se da će se svakog trena odvojiti od njega. Njena leva ruka i bosa noga su opuštene i nežne, kao da je upravo ostala bez svesti, ali istovremeno, naslućujemo blagi grč. Tkanina njene haljine blago joj pada sa ramena, dinamični i nemirni nabori stvaraju vizuelno svedočanstvo onoga što se dešava unutar nje. Tamo se, zasigurno, odigrava nešto važno i misteriozno, nešto što razume i zna samo još anđeo pored nje.

On je, čini nam se, došao sa misijom da probode Božju strelu kroz Terezine grudi, i da je na taj način približi  nečemu uzvišenom, spoznaji za kojom ona teži kroz čitav svoj monaški život. Otkriva joj deo odeće i zadovoljno se smeši dok cilja njene grudi, pravo u srce.
Njeno blaženo, ali i zgrčeno lice, sa blago otvorenim ustima, nagoveštava trenutak uboda. Tereza je omamljena ljubavlju prema Bogu, proživljava veličanstveno mistično iskustvo celim svojim bićem, dok njeno telo zaneseno, omamljeno i prepušteno, u potpunosti prati duhovni zanos.

Berninini, iako je bio proslavljen skulptor, nije bio samo to. Jednako vešt i genijalan bio je i na polju drugih umetnosti, i upravo ta svestranost i sposobnost da kombinacijom skulpture i arhitekture manipuliše raznobojnim mermerom, čini ga najvećim stvaraocem svog vremena. Maestralno isklesane figure koje, čini nam se, poput živih osećaju bol, napor, ponos ili zadovoljstvo, Bernini boji prirodnom svetlošću. Upravo to je efekat pomoću kog briše granicu između vernika i Boga, zemlje i neba, smrti i večnog života, i na taj način postiže ono što se od umetnika očekivalo u periodu baroka – približavanje grešnog čoveka Bogu.

Ono što ovu skulpturu prati već vekovima i čini je još intrigantnijom je veza sa mitom o Erosu i Psihi. Glava zabačena unazad, zatvorene oči, otvorene usne i položaj tela koji govori o prepuštenosti i opijenosti nekim unutrašnjim osećajem, dali su naučnicima dovoljno povoda da tumače ovu predstavu u kontekstu samog seksualnog čina. U njenoj blaženoj boli, najdirektnije učestvuje anđeo. Svojom golom rukom, i lascivno otkrivenim grudima sa kojih pada tkanina, više nije božanski posrednik i onozemaljsko biće, već izgleda kao mladi muškarac. Svojom zlatnom strelom direktno izaziva Terezino beskrajno blaženstvo. Smešak na njegovom licu postaje dvosmislen i lascivan, čini se kao da uživa u izazivanju tog uzvišenog bola. Sklanjajući joj haljinu sa grudi, on očigledno uživa u radnji koju obavlja. Zabadajući joj strelu u srce, on stvara istovremeno bol i zadovoljstvo, grč i užitak, što nas navodi da ovakvu omamljenost blaženom boli razmatramo u kontekstu samog erotskog čina i njegovog vrhunca.

foto: Wikimedia

Ekstazu, odnosno odvajanje duše od tela, stapanjem sa uzvišenim i apsolutnim, gubitak svesti i odvajanje od sopstvenog Ja, Bernini je virtuozno prikazao manipulišući raznim granama umetnosti i baroknim elementima, kao što su prostor, vreme, materijali i svetlost.
Osećaj beskrajne ljubavi i blažene boli koja obuzima celo biće, Bernini je učinio vanvremenskim, čime je uvrstio prikaz ovog mističnog zanosa među najlepša i najmaestralnija umetnička dela svih vremena.

piše: Aleksandra Biro

Leave a Reply

Your email address will not be published.