foto: Daft Punk,Epilogue

piše: Ana Samardžić

Dana 22. 02. 2021. godine, čuveni francuski duo Daft pank (Daft Punk) objavio je na svom zvaničnom Jutjub kanalu vidno oproštajni video pod nazivom Epilog, kojim je poručeno da dvojac prestaje sa radom nakon dvadeset osam godina uspešnog muzičkog stvaralaštva. Vest je istog dana potvrđena od strane njihove publicistkinje, ali razlozi razlaza nisu rečeni. Iako je verovatno u pitanju samo prekid karijere, a nadajmo se, ne i prekid prijateljstva, Epilog je na internetu izazvao brojne emotivne reakcije (a gde je puno emocija, tu je i parodija Prologue). No, pre osvrta na oproštajni video, treba reći nešto i o ovom bendu i njihovom opusu.

Blesavi pank treš

Daft pank oformili su Toma Bengalter i Gi Manijel d’Omam-Kristo u Parizu 1993. godine i vrlo brzo izvršili ogroman uticaj na savremenu elektronsku muziku, kombinujući haus, tehno, dens i disko, a kasnije i indi i pop zvuke. Dvojica drugara upoznali su se još u gimnaziji 1987, a spojila ih je ljubav prema muzici, te su 1992. godine sa drugom Loranom Brankovicem osnovali gitarski trio Darlin’, nazvan po pesmi Bič Bojsa (The Beach Boys) koju su obradili (da, to je ona pesma koja se Šeldonu Kuperu motala danima po glavi dok nije shvatio koja je i koliko mu nedostaje Ejmi — jedna štreberska digresija). Bend je sa svoje četiri pesme nastupao par puta, a Dejv Dženings je u časopisu Melody Maker negativno ocenio njihovu muziku kao daft punky thrash (blesavi/šašavi/ludi pank treš). Iako je ovakva kritika bila zanimljiva članovima benda, ubrzo su se nakratko razišli; Brankovic je prešao u francuski bend Feniks (Phoenix), a Bengalter i d’Omam-Kristo su nakon brojnih rejv žurki i otkrića alternativnih pravaca za koje su se zainteresovali, osnovali dvojac Daft pank, iskoristivši onu kritiku za ime benda koje su dugo tražili i dodavši ritam mašinu i sintisajzer svojim gitarama. Bend je vrlo brzo nakon osnivanja i singlova The New Wave (1994) i Da Funk (1995) stekao popularnost, a nakon prvog albuma Homework (1997) i svetsku slavu, nižući hitove, albume, nastupe, saradnje sa drugim muzičarima i negujući svoju autentičnost i kreativnost.

Toma Bengalter i Gi Manijel d’Omam-Kristo, Insomniac

Ljudi koje ne vidimo 

Ono što je ovaj duo posebno izdvajalo bio je vizuelni identitet benda usavršavan godinama i zasnovan na futurističkoj i svemirskoj estetici, naučnoj fantastici, robotima, kacigama, računarima, elektronskim, digitalnim i numeričkim zapisima. Još u gimnaziji, dvojac je bio fasciniran rok mjuziklom i horor komedijom Fantom raja (Phantom of the Paradise) Brajana de Palme (1974) u kome su mogli da vide slične maske i kostime koje će kasnije nositi i sami. Na njih je u tom periodu uticao i francuski bend Spejs (Space) čiji su članovi krajem sedamdesetih godina prošlog veka nastupali u svemirskim odelima sa kacigama. Tu praksu je usvojio i Daft pank. Najpre se u spotu za pesmu Da Funk (1996), režisera Spajka Džounsa, kao glavni akter pojavio Toni Maksvel, bubnjar benda That dog, sa maskom psa na glavi, a potom su se godinu dana kasnije po prvi put u njihovom stvaralaštvu pojavili i roboti u spotu za pesmu Around the World francuskog režisera Mišela Gondrija. Bengalter i d’Omam-Kristo su doneli pravilo da se ne pojavljuju u spotovima, mada su se u početku pojavljivali u javnosti i nastupali otkrivenih lica, ali kako su vrlo brzo bivali sve popularniji, pred intervjue su počeli da nose improvizovane maske, a potom i da nastupaju sa kacigama.

Konačna odluka o tome da će se uvek skrivati iza robotskih kaciga bila je plod saradnje Pola Hana i francuskog režiserskog dua Aleksa i Martina, a Bengalter je o toj transformaciji za novine vrlo maštovito izjavio: „Nismo izabrali da budemo roboti. Desio se nesrećan slučaj u našem studiju. Radili smo na našem sampleru i on je 09.09.1999. godine tačno u 09:09 časova eksplodirao. Kada smo povratili svest, otkrili smo da smo postali roboti.”Prve kacige je trebalo da nose sa perikama, ali ta ideja je odmah odbačena, a potom je inženjer Toni Gardner uz pomoć LED efekata napravio pokretne svetleće poruke na njima, no kako je tehnički to bilo prekomplikovano, postepeno su ih pojednostavili.

Kacige sa albuma Discovery (2001), thevinylfactory.com

Skrivenost njihovih lica imala je dvojnu funkciju — najpre su, kao poprilično povučene ličnosti, želeli da sačuvaju svoju privatnost, smanje publicitet i da budu u mogućnosti da relativno neprepoznatljivi izađu na ulicu usled sve veće popularnosti, ali oko te skrivenosti stvorila se i aura misterije i iluzije sa ciljem da fokus bude na muzici koju stvaraju, a ne na njima kao pojedincima i njihovoj slavi. Kako mađioničari nikad ne otkrivaju svoje trikove, a ipak fasciniraju publiku, tako se ispostavilo da je, kako neki smatraju, upravo ta njihova tajanstvenost doprinela još većem interesovanju za njih. To je maestralno ilustrovao Paolo Sorentino u seriji Mladi papa (The Young Pope) u sceni kada papa Pije XIII ispituje svoje najbliže saradnike o najznačajnijim umetnicima u poslednjih dvadeset godina i tom prilikom imenuje Daft pank kao najvažnije predstavnike u elektronskoj muzici, upravo zbog toga što, kao i ostali autori koje on smatra najznačajnijim, ne dozvoljavaju da ih vidimo, te se fokusiramo isključivo na njihova dela.  

Brojevi su takođe imali značajnu ulogu u vizuelnom identitetu benda, o čemu najbolje svedoči anime film Interstella 5555: The 5tory of the 5ecret 5tar 5ystem (2003), delo japanskih režisera Kazuhisa Takenučija i Leidžija Macumota, koji je pratio bendov drugi album Discovery (2001) i, kao i album, počinjao njihovim prvim planetarnim hitom One More Time iz 1998. godine (spot za ovu pesmu je kasnije postao sam početak filma). Ovde se ujedno videla i inspiracija svemirom i naučnom fantastikom, a taj futuristički i sajber koncept ponovio se i kasnije kada je bend nastupao uživo na festivalu Koačela (2006), na albumu Alive (2007) i kada je komponovao muziku za Diznijev film Tron: Legacy (2010).

Osamdesete i retrofuturizam, kao i retro muzički uzori pojavili su se najpre u vidu disko zvuka na albumu Human After All (2006), a dominantni uticaj ove epohe uočio se na hit albumu Random Access Memories (2013). Za album Human After All urađena su tri spota (nakon kojih je snimljen film Electroma) a za njih su kacige redizajnirane i stilizovane: Bengalter je dobio srebrnu, a d’Omam-Kristo zlatnu sa crnim vizirima. Te kacige su bile zaštitni znak i albuma Random Access Memories, pojavivši se na omotu, među voštanim figurama i drugim eksponatima u depou u spotu za pesmu Instant Crush sa Džulijanom Kazablankasom (za koju autorka ovog teksta i dalje ne zna boli li je više muzički ili muzeološki) i kasnije na dvojnom portretu sa panterom u spotu za pesmu Starboy (2016) sa Vikendom, a iste su nosili sve do nedavnog razlaza. Pored Kazablanka sa, na ovom albumu ogroman svetski uspeh postigli su i sa Farelom Vilijamsom i pesmama Get Lucky i Lose Yourself to Dance, kao i saradanjom sa muzičarima iz osamdesetih godina prošlog veka koji su im bili uzori — Polom Vilijamsom i Najlom Rodžersom, a omaž ovoj deceniji ovekovečenoj zvucima sintisajzera postoji i u pesmi Giorgio by Moroder koja sadrži monolog italijanskog kompozitora elektronske muzike Đorđa Morodera upravo o tome kako je sintisajzer zvuk budućnosti. 

Spotovi Instant Crush (2013) i Starboy (2016), YouTube printskrin

Human After All i Electroma

Album Human After All dobio je negativne kritike prvenstveno zbog toga što je osmišljen i završen za jako kratko vreme i bio je jedini koji nije postigao značajan uspeh. Međutim, ono što je poteklo iz njega je avangardni naučno-fantastični film Electroma (2006), jedini film benda koji nije pratila i njihova muzika. D’Omam-Kristo i Bengalter su bili režiseri i ko-scenaristi pored Pola Hana i Sedrika Erveta, a dvojicu robota pod imenima Heroj robot br. 1 i Heroj robot br. 2 (koji zapravo predstavljaju Daft pank duo sa zlatnom i srebrnom kacigom, rukavicama i crnim kožnim jaknama sa natpisom benda) igrali su glumci Peter Urto i Mišel Riš. Roboti svoju potrebu da postanu ljudi i potragu za ljudskošću započinju u pustinjama jugozapadnih delova Sjedinjenih Američkih Država, vozeći se auto-putevima u retro Ferariju 412 iz 1987. godine sa tablicama natpisa Human i California iznad njega. Veći deo te vožnje prati pesma International Feel Toda Randgrena sa stihovima Here we are again, the start of the end/ But there’s More… International Feel/ And there’s More, Interplanetary Deals/ But there’s More, Interstellar Appeal/ Still there’s More, Universal Ideal sa ne samo lajtmotivom benda da je svaki kraj zapravo novi početak i da uvek ima nečeg više, već i reminiscencijom na njihov interstelarni i planetarni koncept (setimo se stihova Like the legend of the phoenix/ All ends with beginnings/ What keeps the planet spinning/ The force from the beginning).

Roboti se potom dovoze do jednog gradića u kalifornijskom okrugu Injo u kom zatiču tamošnje stanovnike, takođe robote, u njihovim svakodnevnim aktivnostima. Dolaze do svog odredišta — ulaze u građevinu u kojoj bele siluete u vidu robota preko njihovih kaciga  posipaju silikon boje kože, stavljaju im perike i formiraju karikaturalna lica koja podsećaju na Bengaltera i d’Omam-Krista. Dvojica robota, sada kao ljudi, izlaze na ulicu i tu scenu prati  pesma Billy Jack Kurtisa Mejfilda, sve dok ostali roboti ne počnu čudno da ih posmatraju na ulicama i da ih prate kao uljeze koji nisu dobrodošli u njihov grad. Njihova nova silikonska lica počinju da se tope na suncu i dvojica robota se, bežeći od rulje, skrivaju u toaletu obližnjeg objekta u kom sa tugom skidaju preostale delove maske i nova bela odela dok se ruše njihovi snovi da postanu ljudi, što je ispraćeno uverljivom glumom i setnom, oproštajnom numerom Universe Sebastjena Telijea.

Film Electroma (2006), YouTube printskrin

Roboti sada opet izgledaju kao Daft pank duo i ponovo odlaze u pustinju, a scenu prati pesma If you were my man Linde Perhaks u kojoj su kadrovi snimljeni tako da peščani reljef pustinje asocira na obline ženskog tela, što uz umilni vokal i emotivni tekst podražava čulnost i ponovnu želju da se bude čovek. Peščane „obline” se nižu sve do neočekivanog žbuna u sred pustinje kao aluzije na najintimniji deo ženskog tela kada se scena završava mrakom. Stihovi pesme There’s a great/And lively humour/ In all of this/…And you know/ That’s no touch/ No touch at all ponovo ukazuju na potrebu za više, kao i za ljudskim dodirom. Čini se da po pitanju pejzaža i prirode postoji i određena simbolika dva elementa koja se provlači kroz ceo film — hladna zemlja kao stene, pesak, srebro (srebrna kaciga) i razorna, vrela vatra kao Sunce, zlato (zlatna kaciga). Slede dve završne scene (samo)uništenja robota u pustinji – jedno izvršeno od strane jednog prijatelja na molbu drugog u vidu naštelovane eksplozije, a drugo „dobrovoljno” u vidu olupane robotske kacige i samozapaljenja. Film se završava tako što Heroj robot br. 1 gori u plamenu i odlazi u mrak, dok se u pozadini čuje prikladna pesma Džeksona K. Franka paradoksalnog naziva Dialogue u odnosu na stihove I want to be alone/ I need to touch each stone/ Face the grave that I have grown/ I want to be/ Alone.

Simbolične numere drugih autora koji je duo inteligentno odabrao za film (uz još par pesama i klasičnih kompozicija), kao i želja da se postane čovek kao glavna tema, navela su ljubitelje benda na različita čitanja filma. Između ostalog, zanimljivu analizu filma kao kritiku američkog društva i razočaranje u američki san izneo je bloger Buttercup Dew. Postojale su i teorije da je zbog loše ocenjenog albuma bend počeo da se razilazi i da radi na svojim solo karijerama ili da rade na novom lajv albumu koji se očekivao na svakih deset godina. Generalno, samouništenja su pročitana ili samo kao kraj kaciga, odnosno kraj imidža sa njima na nastupima i „povratak” ljudskim licima ili kao najava kraja benda, čiji su se članovi uželeli da „ponovo” budu ljudi.

Epilog

Oproštajni video benda, Epilog, zapravo predstavlja pretposlednju scenu filma Electroma, kojoj je na početku dodat ovaj naziv, datum objave videa u formatu 02:22:21 i godine trajanja benda 1993–2021, što je definitivno ukazalo na kraj čuvenog dvojca. Isečak filma od gotovo osam minuta spojen je sa isečkom pesme Touch, sa poslednjeg i verovatno najpopularnijeg albuma Random Access Memories koji ne bi ni nastao da se bend zaista razišao nakon filma i uskratio i njih i nas za brojne nasumične uspomene. Iz ove perspektive, ispostavilo se da je film ipak nagovestio odloženi kraj benda.

Izabrana scena u pustinji počinje kadrom u kome je dvojac snimljen s leđa tako da se jasno vidi natpis benda na njihovim kožnim jaknama. Nakon dužeg pešačenja i posustajanja Heroja robota br. 2 (sa srebrnom kacigom), Heroj robot br. 1 (sa zlatnom kacigom) zaustavlja se i okreće da vidi gde mu je prijatelj, a potom mu ubrzano prilazi, staje ispred njega i počinju da se posmatraju oči u oči. Ne vidimo izraze njihovih lica, poglede, već samo odraz figura na njihovim vizirima, ali zbog duge zagledanosti jednog u drugog momenat deluje veoma emotivno. Heroj robot br. 2 počinje da otkopčava jaknu, skida je i okreće leđa prijatelju. Na leđima se nalazi prekidač koji Heroj robot br. 1 okleva da aktivira, ali ipak to čini. Kreće odbrojavanje od jednog minuta, a Heroj robot br. 2 počinje da se udaljava bez osvrtanja za prijateljem. Na bezbednoj distanci staje i, nakon što istekne poslednja sekunda, eksplodira. Nakon kadra u kome Heroj robot br. 1 posmatra raznete deliće svog prijatelja, pojavljuje se natpis 1993-2021. sa simbolom spojenih ruku (jedna zlatna i druga srebrna rukavica) i počinje pesma sa već poznatim motivom — Touch.

Epilogue, YouTube printskrin

Pesmu u punoj verziji izvodi pomenuti Pol Vilijams koji je učestvovao u kreiranju albuma Random Access Memories i imao uspešnu muzičku i filmsku karijeru tokom sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka (glumio je, između ostalog, i u Fantomu raja koji je dvojac toliko voleo). Kada je bend 2014. godine dobio Gremi za album godine, dvojac je prepustio Vilijamsu da se obrati publici, a on se našalio na račun saradnje sa bendom: „Ranije, dok sam pio, pričinjavale bi mi se stvari i tada bih se uplašio. Onda sam se otreznio i dva robota su me pozvala i pitala da napravim album.” Album je dobio mnoštvo nagrada, na šta je napravljena i parodija u jednoj epizodi animirane serije Family Guy.

Međutim, i pored stihova koji imaju za bend tradicionalni motiv dodira i potrebe za više od onoga što se pruža: Touch, sweet touch/ You’ve given me too much to feel/ Sweet touch/ You’ve almost convinced me I’m real/ I need something more, za oproštajni video izabran je deo pesme kada dečji hor peva stih koji upućuje na to da su na kraju krajeva i ovi roboti ipak ljudi koji negde pripadaju: Hold on, if love is the answer, you’re home. Ovaj stih se ponavlja do kraja videa s tim što se poslednji put prekine pre nego što hor izgovori home, čime se ostavlja utisak da pesma nije završena. Dok, čini se, taj stih traje u nedogled, Heroj robot br. 1 se udaljava ka horizontu na kome je izlazeće sunce i, iako ovo nije kraj filma, kraj je odabranog isečka koji ponovo u skladu sa motivima benda jednim krajem nagoveštava početak,možda da bi ilustrovali da kraja stvarno ni nema, da je ovo najava novog dana, novog života, novog početka? Ako je tako, onda – može li One more time?

april 2021.

Leave a Reply

Your email address will not be published.