„Sve religije vode istom Bogu i sve zaslužuju isto poštovanje” i „Sve religije su različiti putevi koji se slivaju u istu tačku. Zašto je bitno koji put uzimamo ako svi dolazimo do istog cilja?” rekli su Paulo Koeljo i Mahatma Gandi. Oni svakako nisu jedini. Možda ste se i vi u nekom trenutku pridružili ovoj heterogenoj skupini sopstvenim verzijama iste ideje. Mi ćemo ovde pokušati da osvetlimo pitanja – šta uopšte znači reći da su sve religije iste i kako onda odgovoriti na naše pitanje?

Bilo bi užasno teško razumno tvrditi da su sve religije (potpuno) iste. Primeri su lako dostupni i odveć poznati – neki hrišćani veruju, npr. u fenomen zvan transsubstancijacija, tj. pretvaranje hleba i vina u telo i krv Hristovu, a neki budisti ostavljaju svoje preminule monahe (često u višedelnom formatu) da nahrane lešinare i druge ptice. Jedni bi se verovatno zgrozili uverenjem onog drugog, i obrnuto. To jednostavnus ne pijus vodus rekli bi stari Rimljani, a mi ovde klimamo glavom.

Međutim, tvrdnja da su sve religije suštinski iste deluje na prvi pogled mnogo zanimljivije. Naravno, to nas samo pomera još jedan korak unazad, jer šta je suština svih religija? Možda bi neka cepidlaka (cepidlak?), blagoslovena bila, primetila, da je preduslov toga da se kaže da su sve religije suštinski iste to da se poznaju sve religije i njihove suštine. Prema nekim podacima, broj religija se nekad procenjuje i na više hiljada. Ko bi od nas ovde smeo autoritarno da se po ovom pitanju oglasi? Nadam se, ne mnogo nas. S obzirom na to da ne postoji opšteprihvaćena definicija religije, ovaj broj treba uzimati sa rezervom, ali činjenica i dalje stoji – radi se o velikom broju religija. Religije su praktično globalno rasprostranjen i šarolik fenomen, a broj ljudi koji se temeljno bave većim brojem njih, a kamoli svim, ekstremno mali. Nevolja je u tome što to nisu ovi ljudi koji nam tipično poručuju kako su sve religije suštinski iste. Sve u svemu, mi ćemo dalje razgraditi ovu zanimljiviju verziju naše teze.

Da li se pod tim podrazumeva da nam sve one prenose neke suštinske (i objektivne) istine? Naravno, reč „suštinske” je moguće rastegnuti tako da se prilagođava našim stavovima, što čini ovaj galimatijas utoliko težim. Jer, šta odgovoriti nekome ko kaže „e, pa, ja mislim da je ovo suština, briga me šta ti misliš da je suština”? To, naravno, daje nekome ko pokušava objektivno da sagleda pitanje razlog da sumnja da je iko od njih u pravu, nego li da pokuša da razazna koji od njih je u posedu istine. Uostalom, kao što je već drugde rečeno, sve one (religije) mogu grešiti, a ne mogu sve biti u isto vreme u pravu. Zašto? Zato što se smatra nužnim uslovom za postojanje neke religije da postoji određen skup verovanja. A skup bilo kakvih verovanja podrazumeva određeni skup tvrdnji. Tvrdnje su ili istinite ili lažne, a različite religije daju različite (i nekompatibilne) tvrdnje. Na primer, da li odgovaramo nekom božanskom biću za svoje postupke zvuči kao suštinsko pitanje, pa je i tu lako naći oštra sporenja. Ako ste hrišćanin, odgovor je da, ali ne i ako ste budista. Ovo nije nipošto izuzetak, stoga imamo barem jedan dobar razlog da sumnjamo da „objektivne istine” koje sve religije zajedno propovedaju, zapravo, ne postoje, jer se ni one same ne mogu dogovoriti koje bi to istine bile.

No, šta sa onima koji pod suštinskim tvrdnjama ne podrazumevaju navodne činjenice o našem fizičkom svetu i istorijskim događajima? Šta sa onima koji kažu da su sve religije iste u drugom pogledu, u suštinskim vrednostima koje propovedaju – kao što su, najčešće navođeni, opšti mir i ljubav? Opet, ovo je teško progutati. Svi smo čuli za inkviziciju i za jedanaesti septembar. Neko bi rekao, ali to su samo primeri iz dve religije, šta je sa ostalim? Apsolutno ništa. Jer se takvom replikom nije moguće koristiti ništa uspešnije nego što bi mogao neko ko inače tvrdi da su svi labudovi beli nakon što pokažete na upadljivo crn primerak. Prosto, dovoljno je pokazati na jednog crnog labuda da bi se tvrdnja „svi labudovi su beli” osporila. Neki imaginarni đavolji advokat bi mogao zato reći sledeće – šta ako to samo pokazuje kako ljudi ne tumače kako treba tekst ili usmena načela koji zapravo jesu za mir i ljubav? To nije greška religije, već ljudi koji pokušavaju da ih slede, zar ne? To jeste pipavo pitanje. Odgovor je jednostavan na papiru, ali komplikovan u praksi. On glasi: ako ne znaš šta je suština neke religije, pročitaj reči svetih tekstova koje najnedvosmislenije pozivaju na mir ili nasilje. Ali, avaj, otvorimo li Bibliju, naći ćemo primere oba. No, ako ima oba, onda teško iz toga možemo da zaključimo da je, u ovom primeru, hrišćanstvo religija mira. Pogotovu kada čitamo delove kao što su oni o Kananitima iz Knjige Samuilove. Probajte na tako nešto da bacite miroljubivo svetlo. Moguće, možda, ali svakako teško.

Ono što deluje kao najveći problem je ovo – kada kažemo da nam sve religije govore iste stvari, uglavnom smo rastrzani između toga da razvodnimo njihove poruke do tačke potpunog rastvaranja ili da u njih učitamo naše viđenje toga šta bi religije trebalo da budu, da propovedaju.

Međutim, pitanje toga kakve bi religije trebalo da budu i pitanje kakve one jesu, predstavljaju dva odvojena pitanja. Samo se čini da niko, zapravo, nema vremena da se ovim drugim pozabavi kako treba.

Ipak, valja reći, ja verovatno nemam dobar (definitivan) odgovor na to pitanje. Ali verovatno ga nemate ni vi.

                                                                                                                        piše: Logoreik

Leave a Reply

Your email address will not be published.