piše: Marko Vesić
Trendovi savremene pop kulture su, nesumnjivo, veoma interesantni i ima ih napretek; od TikTok izazova i novih oblika iskustva (muzeji ljubavi, uspomena i iluzije), preko različitih vidova zabave (5D igrice i filmovi), sve do radikalnih, medijski posredovanih oblika straha, poput cancel kulture i biohazarda, te prirodnih nepogoda i verskog fundamentalizma. Zašto je to važno imati na umu? Pa, pre svega zato što savremeni život vrvi od kompleksnosti u koju je upisana neizvesnost koliko i ambivalentnost misli i emocija; iskustva su nikada složenija, fokus nikada rasejaniji usled velikog broja stvari koje odvlače pažnju (premda se obim pažnje, pokazuju studije, nije menjao u poslednjih dve stotine godina!), a mi – istorijski posmatrano – nikada u boljoj poziciji da konzumirano i živimo u izobilju na globalnoj skali. Danas je, primera radi, više onih koji su u problemu zbog gojaznosti nego zbog neuhranjenosti, a prosečna starost svetskog stanovništva je 67 godina – u poređenju sa početkom 20. veka kada je jedva prelazila 30. I još jedan fun fact: broj komercijalnih letova dnevno prevazilazi neverovatnih 100 000 (da parafraziramo slavnog fizičara Ričarda Fajnmana: publiku je najlakše fascinirati brojkama!).
Zaključujemo, dakle, da ljudi (putuju kao ludi i) skupljaju iskustva, neretko sami (što je još jedan novi trend koji vrlo podržavam), ali i da smo u savremenom svetu, usled mogućnosti koje imamo, retko fokusirani na jedno čulo ili jedan tip iskustva, no…koja je posledica toga? Za čoveka frenetičnog doba to znači manja osetljivost na detalj, uopštenija (estetska) vizura sveta i manja sposobnost da opazi intrigantne bravure…savremene klasične muzike! Da, verujem da niste očekivali ovaj odgovor, ali dobro ste pročitali – savremena muzika, za početak, zahteva puno fokusa, estetsku pismenost i spremnost na istraživanje, ali nadasve, pomenuti osećaj za detalj koji se iskustvom, kao takav, i gradi. Pa, opet se moramo zapitati, zašto vam sve ovo i pišem ako su prognoze da će se običan čovek upustiti u istraživanje novih zvučnih prostora veoma sumorne? Dva su razloga: odnekle morate početi sa savremenom umetnošću (…ako imalo držite do sebe!), a ja koji držim, istini za volju, nekome moram da ispričam o sopstvenoj fascinaciji istom. Sada o začudnim poetikama koje će vašem uhu pružiti nikad doživljeno iskustvo – ukoliko me poslušate i svoj cenjeni fokus usmerite samo za zvuk!
Za početak, šta može biti suprotnost zvuku? Instinktivno, ako bismo rekli da je reč o tišini, ne bismo bili u krivu, ali postavlja se pak i naredno pitanje – može li se tišina nekako organizovati i tretirati kao muzički materijal? Mnogi autori su, nakon Veberna koji se time prvi pozabavio, želeli da svojom muzikom pruže odgovor na ovo intrigantno pitanje, a u tome je najdalje otišao Mark Andre, austrijski kompozitor koji istražuje granice čujnog i nečujnog, kao i sam proces dematerijalizacije zvuka. Insistirajući na metafizičkim osnovama svog stvaralaštva u kojem postoji dubok trag zapadnohrišćanske tradicije, Andre se interesuje za vrlo suptilna i začudna zvučanja na granici šuma, zvuka i tišine. Koristeći proširene tehnike (dakle, ne tako konvencionalnu upotrebu instrumenata), on želi da stvori autentičan zvučni svet ili atmosferu kojom evocira prisustvo onostranog, nespoznatljivog do koga se može doći kontemplacijom i muzikom. Često insistirajući na kratkim nazivima dela koja potiču iz njemu poznatih i važnih biblijskih, te citata religijske prirode, kompozitor putem muzike (ili tragova, fragmenata zvuka i tišine) priziva susret sa transcendentnim, slično Hajdegerovim idejama prema kojim katedrala postaje takvo mesto ili umetnički posrednik susreta čoveka i boga. Koliko su vam takve ideje bliske i zanimljive, možete otkriti kada poslušate Andreovu kompoziciju riss1.
Sušta suprotnost tome je rastrzana estetika saturacionizma Rafaela Kendoa. Francuski autor, poznat po pravcu koji je sam osmislio, muziku doživljava sasvim drugačije, tvrdivši da je ishodište njegovog stvaralaštva frenetičnost savremenog sveta. Dakle, umesto tihih i suptilnih bravura, publici je potreban realan susret sa svetom koji obiluje ekscesima i događajnošću, te masivnim zvučnim strukturama i konglomeratima iskustva, pa je i njegova estetika baš takva – indeterministička, zasićena i, povremeno, na granici bola! Igrajući se proširenim tehnikama i iskliznućima (slučajnim događajima, greškama i omaškama), Kendo stvara bogatu zvučnu sliku čijom bi teksturom (unutrašnjim poretkom muzičkih elemenata) vaše uho trebalo da se bavi. U tom smislu, osuđeni ste da u muzici doživljavate estetski supstrat stvarnosti, transpoziciju sveta u zvuku, kao i da tragate za odmorištima koja, sasvim sigurno, u našem svetu ne postoje. Kako je reč o mom omiljenom autoru, biću slobodan i otkriću vam kompoziciju koju držim za njegov opus magnum – Berlin toccata.
O kome bih, nakon svega, mogao da vam govorim? Možda o ingenioznom Beatu Fureru koji nas je naterao da ponovo promislimo ideju muzičkog vremena! Naime, Furerova estetika se kreće na tragu ostinata (odnosno, periodičnog ponavljanja materijala) sa malim promenama koje, na koncu, vode sasvim drugačijem zvučnom rezultatu. Perpetuum mobile mogao bi biti njegov muzički kredo, dok je njegovo delo skup muzičkih frejmova čiji inače neuhvatljivi sled sada možemo – uhvatiti! Zašto je to važno? Pa, malo je autora koji su spremni da netrivijalno i ozbiljno rade sa detaljima, tako da oni postanu generatori muzičke energije, a još manje onih koji to rade uspešno i bez straha da će biti dosadni. Da li bismo delo Mortona Feldmana mogli da proglasimo autentičnim da nije zasnovano na megalomanskim tonovima i pauzama? Nisam sasvim siguran, ali ono u šta jesam je da na koncertima Beata Furera niko ne spava, a Feldman je lično spavao na svojim!
Članica Black Ink kružoka. Kontroverzna kompozitorka koja u svoje stvaralaštvo unosi i elemente performansa. Dobitnica mnogobrojnih nagrada, a još važnije, kritika i pohvala, koje su je vinule u Dvoranu slavnih (bar za nas, skromne stvaraoce eksperimentalne klasike). Znam da ne pogađate, reč je o Kejt Soper, ali to i nije tako važno – koliko intrinsična želja pisca ovog teksta da nešto njeno poslušate. Spajajući estetike minulog doba, proširene tehnike i zvučnosti, zajedno sa eksperimentima glasnih žica vrlo smelih pevača sa kojima sarađuje, možemo reći da se Soperova kreće u prostorima post-postmoderne ili, meni čak i draže, retrogarde. Osnovna ideja njenog opusa nije novotarija kao takva, već kreativna sinteza poznatih sadržaja na nešto drugačiji način, imajući u vidu da je muzičko nasleđe bogato koliko novotarijama (koje, ruku na srce, više i nisu tako nove, premda će prosečnom ljudskom sluhu to uvek biti), toliko i odveć poznatim, afirmisanim zvučnim prostorima, od klasike do radikalnog eklekticizma. Ukoliko se do sada niste osmelili da je degustirate, pružiću vam još jednu šansu, u nadi da ćete delo Ipsa Dixit moći da poslušate do kraja – ili skoro do kraja!
Za kraj, želeo bih da vas nateram na nešto, ali vam pre toga to nešto moram objasniti – kako ne biste pomislili da iz svog toplog doma želim da sprovodim nekakve nehumane muzičke eksperimente nad vama! Naime, želim da zamislite bulevar koji je blokiran automobilima; pred vašim očima se stvari (dakle, kola i ljudi, psi lutalice i ostala nesrećna stvorenja) kreću, ali nešto sporije, premda celu sliku doživljavate kao jedan veliki haos. No, sada budite hrabri i pokušajte da u tom haosu događajnosti i promene pratite pojedinačno, kroz pokret čoveka i retrovizora, mačke i goluba, kablova na banderama i čaše koja ispada barmenu iz ruke.
Kao što možete i da primetite, veoma je teško, a sličnu stvar sada zahtevam od vas i u muzici – neizdiferenciranu masu zvuka nemojte posmatrati kao masu, već kao skup sukcesivnih i kratkih, gusto spakovanih muzičih događaja koji u sinergiji pružaju doživljaj mase, jedinstva, no koji su doista pojedinačni i u izvesnom smislu nezavisni. Takvu muziku stvara Stefan-Klaus Mehnkof, savremeni umetnik koji stvara na tragu tzv. nove kompleksnosti. Ideja iza ovog pretencioznog naziva podrazumeva kompleksnost stvaralačkog procesa koja se prenosi i na poteškoće u izvođenju i percepciji, ali i na interpretaciju kao osnovni element muzike. Za razliku od ranijeg vremena, kada su se autori ponajviše oslanjali na sopstveni zapis, Mehnkofove muzičke ideje, prema ovoj doktrini, putuju sa stvaraoca na partituru, sa nje na izvođača, a iz izvođačevih prstiju na – publiku!
Nekoliko je važnih zaključaka. Za početak, klasična muzika je i dalje živa stvar, premda je u velikoj meri rezervisana za uzak krug stručnjaka, proterana čak i iz ustanova kulture kao elitistička i nepristupačna (Mocart i Betoven su i dalje najizvođeniji kompozitori na globalnom nivou, dok je prosečna starost publike klasične muzike oko 60 godina, što jasno govori o tome da za muziku 20. veka ima vrlo malo mesta na repertoarima klasičnih kuća, a za savremeni, te eksperimentalni izraz još manje). Nadalje, suptilnost, kao i lepotu savremene klasike možemo da uočimo samo ukoliko smo o istoj informisani, u nju iskustveno upućeni, te ako posedujemo izvesni estetski kapital (estetsku pismenost) – baš kao što su nam svi Kinezi isti dok među njima ne počnemo da uviđamo razlike, nakon dugih šetnji u njihovom prisustvu. Možda nam sve to i nije tako čudno, ali jedno je sigurno: biti kreativan je danas zahtevnije (ali, verujem, i zabavnije!) nego ikada pre, dok se autentičnost ne očitava u stvorenim novotarijama i sonoritetima, već u autentično organizovanim zvučnim prostorima spram kojih neko može da kaže – E, to mi liči na Peru! Razmislite o tome.
april, 2024.
