piše: Teodora Rebić
Za nekoga je roman Majstor i Margarita fenomenalno delo, nekom drugom ista ta knjiga nije zanimljiva. Neko voli Klimtov Poljubac, a neko voli samo realistične slike, poput fotografija. Nekome je Beograd omiljeni grad, najlepši od svih; neko drugi kaže da je Barselona sto puta lepša. Mnogi smatraju da su Mocartova dela raj za uši, a neki iste zvuke ne osećaju na taj način. Ali, svi su u istoj meri uvereni da su baš oni u pravu. A da li jesu? I da li pored tolike raznovrsnosti ukusa može da se ustanovi univerzalni standard?
Hjum prepoznaje neslaganja. Neslaganja u pogledu ukusa uvek su postajala. Oko lepote neke slike mogu se ne slagati dva brata blizanca. Oko prijemčivosti nekog romana mogu se raspravljati književni kritičari sa istog univerziteta. Možemo samo zamisliti koliko se razlikuje ukus ljudi koji potiču iz drugih kultura, religija i različitih istorijskih doba. Raznovrsnost, kaže Hjum, nije problematična. Problematično je što smo svi podjednako sigurni da smo u pravu; ne želimo da nas iko ispravlja i podučava o tome šta je lepo, a šta ne.
Otkud potiče ta sigurnost? Ima li za nju merilo? Naime, naša ljudska priroda traži pravilo i želi da zna na osnovu čega bi se jedno stanovište prihvatilo, a drugo odbacilo. Hjum kaže da postoji osećaj na koji se oslanja tvrdnja, tj. sud. A svaki je osećaj (o tome šta je lepo) tačan, jer se on odnosi samo na sebe samog. Zaključci razuma mogu da greše, ali osećaj na kome se razum temelji, uvek je u odnosu na sebe ispravan.
Razlike u ukusima zato nisu nikakva greška ili nedostatak, već prirodna posledica toga što je svako iskustvo ukusa ukorenjeno u individualnom osećaju. Ako se ljudi razlikuju po navikama, karakteru, temperamentu i životnim okolnostima, onda je i raznolikost njihovih estetskih sudova sasvim očekivana. Hjum upravo time pokazuje da nije čudno što se mišljenja o istom delu razilaze. Svako polazi iz sopstvenog osećajnog horizonta, i on je, sam za sebe, uvek ispravan. Razumevanje toga oslobađa nas potrebe da druge uveravamo da „pogrešno osećaju”, jer osećaj ne može biti pogrešan. U tom smislu, estetska raznolikost nije prepreka već bogatstvo: ona pokazuje koliko su naši doživljaji jedinstveni, ali i koliko su međusobno ravnopravni. Upravo iz tog priznavanja različitosti osećaja postaje jasno da lepota ne počiva na jednom jedinom standardu, već da se ti doživljaji nužno razlikuju i da je to sasvim u redu.
Ovo, međutim, lako može da zvuči kao potpuni relativizam lepote i kao da estetsko merilo uopšte ne postoji. Posebno kada se doda Hjumov stav da lepota nije objektivno svojstvo predmeta, kao što se vekovima pre njega mislilo. Hjumova estetika predstavlja preokret u istoriji ove teme: umesto tradicionalnog shvatanja da je lepota osobina predmeta, koju on ili poseduje ili ne poseduje, i da postoji jasan kriterijum kojim se to određuje, Hjum tvrdi da je lepota smeštena isključivo u duhu posmatrača. Predmet sam po sebi ne garantuje nikakvu lepotu; ono što nazivamo „lepotom” zapravo je sentiment, osećaj estetskog zadovoljstva koji nastaje u posmatraču.
Uz to, Hjum smatra da se lepota može razumeti kao dispozicionalno svojstvo, poput lomljivosti, koja se ispoljava tek u određenim uslovima, a ne kao „pravo”, inherentno svojstvo poput zelene boje. Lepota se „pojavljuje” samo kada ljudski duh posmatra predmet na određen način, iz određene perspektive, sa određenom „delikatnošću imaginacije”. Zato estetski sud nije opšti, objektivan sud, već individualni doživljaj koji zavisi od sposobnosti, iskustva i senzibiliteta onoga ko prosuđuje. Svaki duh drugačije opaža lepotu stvari, pa se ni najprecizniji opis osobina predmeta ne može uzeti kao garancija da će on nekome izgledati lep. U tom smislu, lepota postoji samo u spoju između posmatrača i predmeta, u načinu na koji duh reaguje, oseća i procenjuje.
Iako sve ovo liči na potpuni relativizam i subjektivizam, Hjumova pozicija to zapravo nije. Hjum nigde ne kaže da o ukusima ne treba raspravljati, niti tvrdi da su svi u pravu u svakom estetskom sudu. On samo smatra da su svi osećaji istiniti u odnosu na sebe same: svaki osećaj postoji u nama, i samim tim je za nas tačan kao osećaj. Ali kada govorimo o lepoti, tu ipak postoji nešto što je univerzalno i donekle merljivo, postoji merilo ukusa (standard of taste). Uprkos svim ljudskim raznolikostima, Hjum smatra da se mogu navesti određeni kriterijumi, ali ne u pogledu osobina predmeta, već u pogledu osobina duha koji prosuđuje. Kao što je već rečeno, lepota nije u predmetu, pa se zato predmet ne može standardizovati; lepota je u posmatraču, te se određeni standard odnosi upravo na njega. Iz toga sledi Hjumova čuvena misao: lepota je u očima (duhu) posmatrača, ali ne u očima bilo kog posmatrača. Pravo pitanje glasi: kakav treba da bude duh da bi mogao ispravno da vidi lepotu?
1. Zdravlje i ispravnost čula
Hjum smatra da sud o lepoti ne može biti pouzdan ako su naša čula oštećena ili oslabljena. Ako ne vidimo ili ne čujemo jasno, propuštamo finesu dela, pa i sam osećaj biva narušen. Kvalitet opažanja određuje kvalitet estetskog suda, jer je svaki sud zasnovan na utisku koji nam čula daju. Zato je osnovni uslov da duh bude oslonjen na zdrava i funkcionilna čula.
2. Istančanost uobrazilje i estetski senzibilitet
Hjum ovo naziva delikatnošću imaginacije: sposobnošću duha da uoči fine razlike u kvalitetima dela. Posmatrač s razvijenim senzibilitetom vidi više, dublje i preciznije od onog ko obraća pažnju samo na opšte obrise. Takva istančanost omogućava bogatiji osećaj i dublje razumevanje umetničke namere. Bez nje, sud ostaje površan i nestabilan.
3. Iskustvo u bavljenju umetnošću
Iskustvo daje posmatraču širok spektar primera na osnovu kojih može procenjivati novo delo. Onaj ko je dugo izložen umetnosti, prepoznaje vrednosti koje početniku izmiču. Što je iskustvo veće, sud postaje sigurniji, smireniji i manje podložan slučajnom raspoloženju. Za Hjuma, iskusno oko vidi ono što neiskusno i ne primećuje.
4. Iskustvo poređenja i uvežbanost
Duh uči da razlikuje dobro od lošeg tek kada dela stavlja u međusoban odnos. U poređenju se izoštrava sposobnost opažanja nijansi koje se ne vide kada se delo posmatra izolovano. Hjum smatra da se ukus oblikuje vežbanjem, baš kao i svaka druga ljudska sposobnost. Sud postaje pouzdan tek kada posmatrač zna šta znači bolje i lošije u okviru iste vrste.
5. Odsustvo predrasuda
Predrasude iskrivljuju sud jer određuju kako ćemo delo doživeti još pre nego što mu se stvarno posvetimo. Hjum insistira na neutralnosti duha, bez ličnih sklonosti koje bi uticale na konačni osećaj. Posmatrač mora biti spreman da delo primi onakvo kakvo jeste, a ne onakvo kakvo bi želeo da bude. Tek tada osećaj postaje veran i čist.
6. Zdrava pamet i uloga razuma
Hjum ne svodi estetski sud samo na osećaj; potrebna je i razložnost koja sprečava da nas trenutne emocije zavedu. Zdrava pamet pomaže da razlikujemo trajni kvalitet od prolaznog utiska. Razum služi kao korektiv, osiguravajući da osećaj bude stabilan i utemeljen. U spoju razuma i osećaja nastaje sud koji ima težinu i može biti merodavan.
Naime, naš filozof je zaključio da je ,,Zajednički sud ljudi koji zadovoljavaju ove kriterijume merilo lepote, odnosno ukusa.” Neko ko poseduje duh sa ovakvim osobinama i dospe u dodir sa onim lepim u stvarima, on prepoznaje lepotu kao da je svojstvo tih stvari (iako znamo da je ona samo dispozicionalna osobina). Još sažetije rečeno: za Hjuma, nešto je lepo ako poseduje određena svojstva, koja, budući opažena, u prikladno nastrojenom subjektu pobuđuju osećaj zadovoljstva.
Dakle, niko ne dovodi u pitanje da je nešto u nama probudilo osećaj zadovoljstva i da nam se to, sasvim opravdano, čini lepim. U tom pogledu svi smo u pravu, jer osećaj uvek govori istinu o nama samima. Zato moramo prihvatiti razlike i biti spremni da se složimo da se ne slažemo, jer različiti duhovi nužno različito osećaju. Ali ako pitamo Hjuma, iz toga ne sledi da su svi estetski sudovi jednako vredni. Neki ipak imaju više prava da tvrde da su oni u pravu, jer ispunjavaju uslove koji ih čine pouzdanim prosuđivačima. Uz pomoć takvih pojedinaca, onih koje Hjum naziva pravim sudijama ukusa, možemo ustanoviti ono što se najviše približava opštem i merodavnom pojmu lepog.
decembar, 2025.
