Godina je 1819, i mlada Francuska nacija oporavlja se od užasa revolucije igrama i kolačima. Fešte se održavaju javno skoro svake nedelje, izgled grada se menja, sve više sveta izlazi na ulice, haljine su šarenije, vatrometi paraju nebo, a najbolji muzičari sviraju za narod okupljen u parku Tivoli, spreman da se pred njihovim očima, na pariskom nebu odigra čudo. Leteći balon kompanije Blanšar izvodi svoj trijumfalni let. Negde tačno na sredini parka, napredak tehnologije dokazuje da magija postoji – hiljade iskrica bljesne na nebu praveći raznobojne cvetove svetla. Svi se raduju, mladi i stari, bogati i siromašni, i svi aplaudiraju. Leteći baloni i vatrometi glavna su atrakcija grada poslednjih godina. Letenje više nije nedostupno ljudima, misli stotine glava pogleda uprtih u to savršenstvo tehnologije, znak sigurnog napretka društva.
A onda se dešava užas. Sve oči parka gledaju balon koji isprva zahvata samo jedan, malecni, plameni jezičak. Ništa strašno, pomisle optimističniji, dok oni skloniji panici već pribijaju decu uz sebe. U nekoliko narednih trenutaka naočigled svih, balon se pretvara u plamenu masu, a poslednji treptaji vatrometa bivaju zanemareni usled urlika koji dopire negde iz unutrašnjosti vatrenog gotla. Upomoć!
Balon se obrušava, usporeno, na krov obližnje zgrade. Krov ublažava pad, ali ne i plamen. Platno se cepa, polovina ostaje zakačena za dimnjak dok se ostatak odmotava u sada već mrtvoj tišini. Iz izobličene smese, dima i gareži, nešto tupo pada na trotoar ulice Provans. Izgorelo je, ali je jasno šta je. Još nekoliko trenutaka niko neće smeti da se pomeri, a onda će najhrabriji prići. Telo. I to žensko.
*
Sofi Blanšar bila je prva žena aeronautike, pionir Francuske u letenju balonom, i prva žena zaposlena kao profesionalni vozač balona. Dokumenta govore da je u svom kratkom životnom veku letela čak 67 puta, između ostalog i međunarodne letove do Italije, Nemačke i preko Alpa. Zbog teške finansijske situacije početkom veka Sofi je u svoje letove uvela i specijalne efekte, poput ispuštanja vatrometa, paraglajdinga pasa iz balona a specijalozivala se i za noćne vožnje. Zanimljivo je da je na kopnu imala strah od kočija u koje se plašila da sedne, ali je u vazduhu bila neustrašiva. Najveća konkurencija u poslu bila joj je druga žena, ni manje ni više nego njena nećaka, Eliza Garneran. Nije bilo moguće posetiti javni događaj ili proslavu u Parizu a da se ne naleti na barem jednu od njih dve.
Nesreće prilikom vožnje balona nažalost nisu bile retkost. Godine 1807. Sofi je prvi put preživela traumu pada balona, te je od šoka nakratko izgubila moć govora. Njena nesrećna smrt desila se prilikom leta nad baštom Tivoli u Parizu, kada su zapaljive supstance koje je ispuštala radi vizuelnih efekata, došle u kontakt sa gasovima koji su održavali balon u vazduhu, prilikom čega se balon zapalio i srušio. Očevici su govorili da je bila živa i da je vikala sve do trenutka kada se balon zakačio za krov obliznje zgrade, te da je poginula usped pada, a ne od vatre.
Okupljeni su, na licu mesta, sakupili 2.400 franaka kao dobrotvorni prilog za njenu decu. Međutim, Sofi nije imala dece pa je novac dat pogrebnom društvu kako bi joj podigli dostojan spomenik – leteći balon sa uklesanim rečima Žrtva svoje veštine i neustrašivosti. Sahranjena je na pariskom groblju Per Lašez.
Madam Blanšar bila je poznata i u visokim krugovima. Sarađivala je sa Napoleonom lično, koji joj je dodelio zvanje „aeronautičara zvaničnih festivala”. Istoričari još uvek nisu sigurni u tačnost prevoda ovog izraza pa postoje teorije da u pitanju nisu bili samo festivali već da je Napoleon prilikom planiranja napada na Englesku iz vazduha želeo da upotrebi znanje i veštinu madam Blanšar. Ono što se sigurno zna je da je svoje performanse Sofi izvela prilikom Napoleonovog venčanja i rođenja njegovog sina.
Sofi Blanšar pomenuo je Žil Vern u priči Pet nedelja u balonu, kao i Dostojevski u romanu Kockar. Njena tragična smrt odjeknula je u štampi tog doba, a zasluge u domenu aeronautike dodeljene su joj posthumno.
piše : MoonQueen
