Snouden, foto; Printscreen/ YouTube/ Open Road Films

Film zasnovan na istinitim događajima,Snouden (Snowden) je, pre svega, upravo to – film, i pokušaću da ga kao takvog i posmatram, sa što je moguće manje osvrta na lična osećanja i politička mišljenja o kojima svakako krećete da razmišljate istog trenutka pošto se svetla u sali upale, ako ne i ranije. Snouden je igrani film, ali dobrim delom vam predstavlja snimanje dokumentarnog filma Građanin četiri koji je prvi predstavio Edvarda svetu. Tako da, ako ste već gledali ovaj dokumentarac, film vam se može na momente činiti dosadnim. Većina filma se ipak tiče svega onog što je prethodilo odluci da se krene protiv „najveće i najmoćnije špijunske organizacije na svetu”, kako je protagonista nazvao svog bivšeg poslodavca CIA-u. Pritom ne mislim na domaću rep grupu iz devedesetih, mada bi njihov najveći hit Sam protiv svih bio savršeni soundtrack ovom ostvarenju.

Haker koji ne zna kome može da veruje protiv velike zle informacione korporacije zvuči kao savršeni recept nekog špijunskog trilera. Ali Oliver Stoun nije Hičkok – dok je čuveni „mastor zebnje” hteo da ne zaboravite strah i iskustvo iz bioskopske sale, Stounu je više stalo da ne zaboravite poruku samog filma. Tako da, ako znate njegov opus (Rođen četvrtog jula, JFK, Volstrit, Vod) i ako ste uživali u njima, uživaćete i u Snoudenu, bez da očekujete triler poput Bornovog indetiteta ili Sever-severozapad.

Ako nešto i fali u akcionom delu, Stoun se mora ceniti zbog verodostojnosti kojom pristupa svakom od svojih filmova zasnovanim na istinitim događajima. Pored toga što se drži činjenica onoliko koliko mu medij filma to omogućava, ono čime nas uvuče u njegov svet svakako su likovi i glumci koji ih portretišu, a prvi su svakako sam Snouden i njegova devojka Lindzi (Džozef Gordon-Levit i Šejlin Vudli) Ne znam da li da zahvalim reditelju, glumcu ili prosto činjenici da se radi o istinitoj i još pritom živoj osobi, ali neka bude – hvala bogu što se nisu držali holivudske formule da magovi koji rade sa onim čudnim žicama u vašem kompjuteru moraju de facto biti kreteni na svim drugim poljima života, pogotovu romantičnim i socijalnim, koji se pritom graniče da budu sociopate. (Za primer klišea pogledati TBBT ili Igru imitacije). Ovaj Snouden jeste pomalo stidljiv, ali nije šonja, jeste prepametan i odličan u svom poslu, ali nije genije i možda najvažnije od svega, nije napisan kao lik koji je iznad svega moralan i koji se bori protiv „sistema” (to bi inače mogao biti čitav jedan drugi film koji se odvija posle ovog), već se sve vreme bori sa sobom – reći ili ne, odreći se novca i sigurnosti za život u begu,verujem li da moj posao, mada nelegalan, ipak jeste za veće dobro – biti ili ne biti?

Snouden, foto; Printscreen/ YouTube/ Open Road Films

Džozef Gordon-Levit svakako nikad nije bio jedan od mojih omiljenih glumaca, ali zadnjih par godina polako dobija tu titulu, što je opet dokazao ovim filmom. Šejlin Vudli kao Lindzi isto nije samo lepša polovina glavnog lika, već lik za sebe – ona ima svoje hobije i posao, njihova veza trpi kada ona ne može da nađe posao, ona ima svoje stavove, koji su, bar u početku suprotni od Snoudenovih, a na kraju krajeva, ona nije samo interesantno biće koje nam odvlači pažnju, već ima integralnu ulogu kao neko ko menja Snoudena i kao simbol svega čega mora da se odrekne. Ali nisu samo glavni likovi zaokružene ličnosti: Ris Ifans kao šef CIA-e stvarno veruje da ono što čini jeste za veće dobro i znamo da bi pregazio rođenu majku samo da bi to postigao; Melisa Leo, Tom Vilkinson i Zakari Kvinto su novinari koji sarađuju oko priče, ali se svađaju, vređaju i prepiru oko sto i jedne sitnice, tj. to što su svi eksperti iz iste branše ne znači da moraju da se vole: Nikolas Kejdž se takođe pojavljuje u jednoj minijaturi koja nam pokazuje kakav bi bio Snoudenov život da se nije obratio javnosti.

Odabrati prave glumce za prave uloge je pola rediteljevog posla i Stoun je tu polovinu masterirao. Druga polovina, pak đene-đene.Vizuelno, film je i više nego zanimljiv – reditelj nam skoro bez reči odlično dočarava paranoju koju Snouden lagano razvija pred tehnologijom. Takođe, scena sa gorepomenutim, uvek odličnim Risom Ifansom u kojoj ispituje podređene preko kamere je i više nego očigledna referenca na Velikog brata. I meni lično omiljena scena u kojoj Snouden opisuje sam program pomoću kog se špijunira ceo svet ne samo da je virtuelno prelepa, nego vas prosto obori na stolicu samo postojanje nečeg toliko grandioznog za našeg života. Prelepo, neetično, opasno (bambi za sve koje su prepoznali referencu na Mračnog viteza).

Ono što je definitivno mana filma je treći čin. Predugačak je i napetost koju izaziva je odbojna jer se do sada psihološki triler odjednom pretvorio u akcionu jurnjavu po ulicama Tokija slične Brzim i opasnim. Ali najbitnije, treći čin je ovde apsolutno nepotreban – sve od momenta kad se Snouden obelodani pred svetom je i više nego ispraćeno u svim medijima, nema te jurnjave i akcije koja bi nam u potpunosti izbacila iz glave da mi već znamo kako će se film završiti, znamo da je i ovog trenutka u Rusiji. Ipak, nije sve bačeno u propast. Treći čin se skoro i zaboravlja onog momenta kada se setimo tragedije samog Snoudena, a setimo je se u zadnjim trenucima kada se čovek lično pojavi na platnu. Ne glumac, već Edvard Snouden. Sama njegova pojava nas podseti da se sve u zadnjih dva sata stvarno dogodilo i da se pitanja koja film postavlja odnose na nas i danas. A ako i ne volite filmove sa porukom, opet je pristojan i lep triler, posle kojeg ćete ipak razmisliti da li ćete ubuduće prekrivati kameru vašeg laptopa peškirom – čak i kada je „ugašena”.

piše: Igor Belopavlović

 

Leave a Reply

Your email address will not be published.