Film Stado Nikole Koja jeste probudio veliko interesovanje u javnosti, ali ako ćemo iskreno, ne i velika očekivanja. Imena nekih od najpoznatijih i najboljih domaćih glumaca svakako izazivaju radoznalost, ali i osećanja pozornosti, jer toliko puta do sada je nešto izgledalo kao pobednička formula na plakatu, a ispalo živo pranje na velikom platnu.
No, radoznalost i obećanje satire koju nam naslov daje su prevagnuli. Film prvenstveno prati dva glumca, a potom i dve glumice koji se bore da naprave seriju koja će biti novo veliko umetničko delo, krunu njihove dosadašnje karijere. Borba je naravno protiv vetrenjača jer nemaju ni političke veze, (kojih se groze) ni para. Kao da paralela sa stvarnošću nije dovoljno podvučena, Nikola Koja glumi Kolju, Zoran Cvijanović Cvetu, Vesna Trivalić Vidu itd. Kojo u ovom filmu glumi i Srđana Dragojevića, koga je savršeno skinuo. Podrazumeva se da će se glumac koji prvi put režira ugledati na reditelja sa kojim je ostvario neke od svojih najboljih uloga, ali verujem da je ovo najbolje „Dragojevićevo” ostvarenje još od Rana uz svo dužno poštovanje svim narednim filmovima. Svi elementi su tu – bizarna situacija likova koja odražava stanje u društvu, glumačka postava Mi nismo anđeli sa još par novih lica i, naravno, već standardno klackanje između pokušaja da se napravi veliko umetničko delo s jedne, i želje da se ugodi što većoj publici s druge strane. Taj savršeni balans koji krasi naše najveće filmove je odavno negde zaturen, ali Stado, ne da nije našlo ravnotežu, već kao na klackalici bolno udaramo zadnjicom o zemlju da bi se već sledećeg trenutka vinuli visoko međ’ oblake i tako u krug. Najbolniji primer podilaženja publici je scena u kojoj naši napaćeni glumci napuštaju stranku – u koju su se učlanili zarad viših ciljeva, naravno. Ne želeći da vam previše otkrivam reći su samo da takvo nasilno karikiranje nije viđeno još od 115. dela Žikine dinastije. Iza te gluposti postoji i neki pokušaj poente, ali je on, naravno, izgubljen. Film je malo po malo prošaran, ne toliko jakim ali sličnim, negativnim primerima.
A onda se jin-jang krug okrene i dođu scene porodične svakodnevnice naših glumaca. Kao da gledamo tamnu ali dalje odličnu epizodu Kao sav normalan svet. Porodična „idila” braka pred razvodom je maestralno predstavljenja od strane Cvijanovića i Ninkovićeve – kao da smo prisustvovali nastavku njihove zajedničke predstave Prah, koju i dalje možete gledati na daskama Narodnog pozorišta. Koja, ili Kolja, glumi facu sa kojim bi svi da se slikaju, ali fasada kul momka pada i to u skladu sa likom, ne pred najbližima pred kojim se uvek drži uzdignuta brada, već pred stadom ovaca. Čovek je prosto prosuo dušu pred gomilom vune. Bol čoveka koji se suočava sa sopstvenim licemerstvom nije ništa manji zbog znanja da su svi ponekad licemerni, niti zato što je licemeran zarad umetnosti: „Svi imaju svoj ražanj, vi svoj a ja moj.” Sporedne uloge se takođe vrte na tom crno-belom krugu, ali pošto nemam toliko prostora spomenuću samo dve najbolje: Vojin Ćetković u maloj epizodnoj ulozi prosto pleni ekranom kao bogati mafijaš koga okružuju „čistačice”, i to, rekao bih, bolje nego u Čitulji za Eskobara. Drugi aplauz za sporednu ulogu je svakako upućen Nebojši Iliću koji je sudskog veštaka, najomrženije zanimanje na svetu pored konduktera, uspeo da učini dopadljivim i u krajnjoj liniji ljudskim. Sumirano, sa svim svojim vrlinama i manama, Stado iz scene u scenu putuje na relaciji Rata uživo i Tesne Kože 3, a usput kroz prozor, može vam se pričiniti i Oskarom nagrađen Mefisto iz 1981. Da ne bi nastavljao, kao i u većini mojih kritika, da opisujem kako je film ima potencijala koji nažalost nije ispunjen, prešao bih pak na preispitivanje jednih od poenti filma.
Nikola Kojo je ovim delom glasno svima viknuo u lice: „Car je go!”. Svi znamo da u Srbiji preko pola miliona ljudi ima knjižicu, bilo od vlasti, bilo od opozicije, a opet se začudimo kad shvatimo da je neko iz naše bliže okoline član; svi znamo da se ništa veće ne može postići bez stranaka, klanova, širih članova familije ili sva tri đuture, a opet se iznenadimo, često i zgrozimo nad velikanima koji su zarad svojih snova (ili para) pogazili svoje ideale i postal mali. E sad sledi ono naše – ali. Ali, ako je biti član partije stvarno tako odvratno kao što se to čini našim junacima, zašto su onda prošli nekažnjeno po učlanjenju u stranku? Kolju i Cveju prate razne nedaće kroz film i ostaju skoro bez ičega, ali to bi se dogodilo i da im članska karta „biblioteke” nije virila dva prsta iz džepa. Tim postupkom jesu izgubili dostojanstvo i samopoštovanje, ali umesto da to bude jedna od glavnih poenti, film ni izbliza ne obraća dovoljno pažnje na to. Prosto rečeno, Koja jeste zagazio do kolena u samokrituku svoje profesije i društva generalno, ali nije zagazio do lakta. Time nam ostaje utisak da car jeste go, ali ni narod nije mnogo bolji.
Kad se sve rečeno sabere i oduzme uvek ostaje isto pitanje – vredi li ga gledati? Svakako, jer i pored svih mana koje film ima, dugo nismo imali ostvarenje koje se tako otvoreno, a opet i metaforično bavi pitanjima koja nažalost muče skoro svakog građanina ove zemlje i kao takav ostavlja utisak koji će vas sigurno još dugo lebdeti nad vašim mislima.
piše: Igor Belopavlović
januar, 2017.
