piše: Igor Diletant Belopavlović
Strip Nila Gejmena Sendman se sa pravom smatra jednim od najboljih primera devete umetnosti 20. veka. Mada se nije očekivalo da opstane posle prvih naručenih osam brojeva, strip je stekao toliku popularnost da je izlazio narednih osam godina, mereći se po kvalitetu sa delima Alana Mora, Špigelmanovim Mausom, Mračnim vitezom Franka Mileraili Persepolisom autorke Marđan Satrapi. Od nastanka stripa do danas bilo je bezbroj neuspelih pokušaja adaptacije ovog dela, i to od strane reditelja poput Terija Gilijana, Sama Rejmija, Pitera Džeksona i drugih. U međuvremenu je čak izašla serija Lucifer, (dosta liberalna) adaptacija istoimenog spin-off stripa. Preko tri decenije se čekalo na ekranizaciju ovog dela, te se, naravno, posle tolikog čekanja i naraslih očekivanja postavlja pitanje – jesu li ona zadovoljena?
Za one koji nisu upoznati sa delom, Sendmen (Tom Stiridž) je kralj Snova – njegovo kraljevstvo su snovi, nadanja i košmari svih živih bića u vasioni. Sendmen (ili Morfijus) je jedan od članova antropomorfne porodice Sedam beskrajnih, koja predstavlja najbitnije aspekte postojanja svesnog života (Smrt, Želja, Sudbina i drugi). To ga čini jednim od najmoćnijih entiteta u vasioni (jedino ispod arhanđela i samog Boga Tvorca). Tako da bi ispravnije bilo reći da Morfijus nije kralj snova, on je sam San. Sa takvim poreklom može se učiniti da Sandmen ima atipičnu radnju (inače, poprilično verna adaptacija prvih osamnaest brojeva stripa), ali u svojoj suštini to je jedna od najstarijih bajki na svetu. Davno izgubljeni kralj se vraća da povrati i obnovi svoje izgubljeno kraljevstvo. Ono što je stvarno osvežavajuće u seriji jeste to što nije pravljena kao iseckani film od deset sati. Većinu epizoda možete gledati zasebno, dok se istovremeno provlače niti radnje koje prave celine u narativu, pritom zaokružujući radnju cele sezone.
Zarad ove zaokruženosti je napravljena najveća izmena u odnosu na strip. Od jednog, stvarno zastrašujućeg, ali krajnje sporednog, košmara zvanog Korintijan (Bojd Holbruk) napravili su glavnog negativca sezone. Ovo nije leglo svim ljubiteljima stripa, ali mi je i te kako jasna potreba da se napravi konačna prepreka sa kojom junak mora polako, ali sigurno da se suoči i prevaziđe je. A ta potreba su svi gledaoci serije koji nisu čitali strip, te na ovaj način mogu lakše da prate seriju i da se upoznaju sa datim svetom.
Pored ove, nije bilo većih izmena u samoj radnji, sa eventualnim izostankom ili uprošćavanjem manjih delova priče. Ono što pak jeste izmenjeno i što je glavna zamerka jednima, a drugima glavno poboljšanje, jeste promena pola i/ili rase i/ili seksualnosti dobrom delu likova.
Za sve one koji planiraju da gledaju, nebitno da li su upoznati sa stripom ili ne, ovo je jedna od najviše politički i socijalno osvešćenih serija koju sam ikada gledao. Ali, ruku na srce, Nil Gejmen je bio woke mnogo pre nego što je to bilo popularno. On je oduvek, kroz sva svoja dela, gledao da ide korak (ili deset) ispred onoga što se u tom trenutku smatra politički korektnim. I zato je jedan od retkih kojima, bar ja lično, iskreno verujem da to radi iz ubeđenja, a ne radi dodvoravanja publici ili profita. Što ne mora da znači da mi se sve te promene dopadaju. Neke su minorne i nebitne, negde su odlično uvedene, a negde dovedene do apsurda. Ovde ću navesti samo dve krajnosti, ne bih li pokušao da dočaram opseg takvih izmena, onima koji bi gledali seriju, a čitali su strip, da bi znali šta da očekuju.
Primer odlične promene leži u činjenici da su za ulogu Lucifera uzeli Kristi Gvandolin, glumicu najpoznatiju po ulozi Briane od Tarta (Igra prestola), muškobanjaste ratnice koju svi potcenjuju jer je žensko. Mada je u stripu nacrtan kao muškarac, i tamo je đavo androgena ličnost. Sam Gejmen je rekao za Licifera da je nacrtan po ugledu na Dejvida Bouvija. Tako da je od početka zamišljan kao prelapa osoba, sa crtama lica koje se najčešće pripisuju suprotnom polu. A s obzirom na to da je i sam Lucifer u stripu zapravo bez polnih organa, ovaj kasting je odličan izbor. Pritom, zanimljiva je činjenica da i pored androgenog tela, Luciferu se u seriji svi obraćaju muškom titulom Lorda, što samo još više podvlači kako je on/ona figura iznad običnih smrtnika ili natprirodnih bića.
Drugu (lošu) krajnost predstavlja Morfijusova desna ruka, Lucijen, koju ovde glumi Vivijen Ašempong. Pored sve političke korektnosti koju su ubacili, nikom, izgleda, nije palo na pamet kako će izgledati ako jedna crna žena zove najbeljeg muškarca u istoriji televizije „Gospodaru”. Na sve to, taj gospodar na kraju serije daje slobodu jednoj drugoj crnoj ženi, dok Lucijen zadovoljno klima glavom – kao neki „srećan kraj” Čiča Tomine kolibe. Serija je neiscrpan izvor primera woke kulture koji osciliraju negde između ove dve krajnosti, a može biti čak i zanimljivo probati da se svi pronađu.
Prikaz Morfijusa je odlično urađen, ali nisam siguran da će se svima dopasti. Jer tek sa ljudskim licem (a ne nacrtanim) uviđamo sve mane nekog ko je samom svojom pozicijom moći odsečen od onih o kojima treba da se brine. Mada nije sadista, tek gledajući seriju sam shvatio kako deli dosta osobina sa Džofrijem Lanisterom iz Igre prestola. On je razmažen, zahtevan, ne pita da li je nešto moguće, i prek u kažnjavanju bez obzira na krivicu. Ipak, on se brine o svom kraljevstvu, ali ne brine o pojedincu u njemu i to je lekcija koju mora da nauči.
Serija se trudi da isprati što je nacrtano, u onolikoj meri koliko im to omogućuje budžet. Tako da, što se tiče vizuelnog aspekta – Not Great, Not Terrible. Dijalog je, takođe, u dobroj meri preuzet iz izvornog materijala, osim u trenucima kada suvišnom ekspozicijom pokušavaju da zaintirgiraju one koji nisu upoznati sa stripom. Rekao bih da nisu u tome uspeli jer im samo nepotrebno dosađuju informacijama koje im ništa ne znače, dok ljudima koji jesu čitali strip nepotrebno dosađuju informacijama koje već uveliko znaju. Ali ti momenti nisu toliko česti, naročito posle prvih nekoliko epizoda, tako da se mogu oprostiti.
S obzirom na to da je ovo tek prva (nadamo se ne i jedina) sezona, serija je i pored svega, uspela da nam zaintrigira maštu i nadu da ćemo videti ostatak ovog prelepog kraljevstva snova u narednim sezonama. U vremenu kada se, nauštrb kvaliteta, povećava kvantitet adaptacija epske fantastike i stripova, Sendmen se svakako izdvaja kao kvalitetna serija relativno verna izvornom materijalu. Da ima svojih, ne tako malih, mana, ima; ali najviše ipak u poređenju sa verzijama koje smo svi mi sami izmaštali u čekanju konačne adaptacije. Kako kaže sam Morfijus – cena (ostvarenja) snova jeste da se ostvari ono što smo nekada sanjali.
oktobar, 2022.
